Ulazimo u gradski autobus i sedamo u prvi red iza srednjih vrata. Krajičkom oka i svesti registrujem da iza nas sedi relativno mlađa žena, oko 35-40 godina, ni po čemu upadljivog, kamoli jurodivog, izgleda i držanja. Posle nekog vremena, u autobus ulaze dvojica dečaka starih oko 12-13 godina, izgledom i držanjem tipični lokalni školarci. Zezaju se, razgovaraju međusobno na nekom šatrovačkom koji nekom tvrđem uhu može da zaliči na strani jezik.

Imam 65 godina i osam meseci, i ne izlazim iz kuće. Nije mi pravo, ali razumela sam da je to za moje dobro i za dobro drugih oko mene, a razmišljanjem i analiziranjem da li je trebalo i moglo drugačije baviću se kad korona prođe.

Nema ničeg pogubnijeg po demokratiju od straha. Straha od druge nacije ili vere ili rase, straha od gubitka radnog mesta, straha od izbeglica, straha od gastarbajtera, straha od korona virusa.