Moj Novi Sad u kuhinji solidarnosti: Flaster na problemu siromašnih i gladnih u Novom Sadu, usred plodne Vojvodine

Autor: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Kako se može pomoći ovoj mreži građanske solidarnosti koja se trudi da bude manje gladnih u ovom našem “al se nekad dobro jelo” podneblju, koje neki ekonomskim crouching tiger – hidden dragon-om vole da zovu, za Moj Novi Sad govori koordinator Kuhinje solidarnosti Ilja Aradski…

Ko su korisnici Kuhinje solidarnosti?

– Korisnici naše kuhinje su mahom beskućnici, ljudi bez posla, često ikakvih primanja, samohrane majke, jednom rečju – ljudi s margine. Do nas dolaze tako što im za Kuhinju neko kaže, upute ih njihove komšije npr, a nekad i mi sami naiđemo na ljude za koje je očigledno da im je potrebna pomoć, pa ih obavestimo o mogućnosti da dobiju besplatan obrok. Sve o radu Kuhinje redovno objavljujemo na našim društvenim mrežama, pa ljudi i tako saznaju za nas i dođu, ili nas pozovu komšije siromašnih građana i kažu da u njihovoj blizini ima neko ko bi da prima tu vrstu pomoći. Korisnici su raznih godina i urasta, različitog socijalnog statusa, pre nekoliko godina imali smo i jednog profesora koji je u međuvremeu nažalost preminuo. Ima i muškaraca, i žena, ima i stranaca, izbeglica, ima i Rusa – jer nisu se svi dobro snašli kad su stigli ovde. Mi nažalost ne možemo da nahranimo sve siromašne, jer je problem siromaštva i gladi mnogo širi i mi tu dođemo samo kao neka vrsta flastera. Pomažemo ljudima koji znaju za nas, u skladu s našim kapacitetima – materijalnim i što se tiče ljudstva. Važno je reći da ne odbijamo nikog ko dođe do nas, ne tražimo nikakav lični dokument ili prijavu da bi neko jeo u Kuhinji solidarnosti. Mi ne funkcionišemo kao Narodna kuhinja, koja traži neki lični dokument. Koja inače ni ne kuva tako učestalo kao mi. Kod nas je bitno da oni koji dođu poštuju osnovna pravila pristojnosti.

Gde se jedu obroci?

– Neki od korisnika Kuhinje dolaze da pojedu obrok direktno kod nas, dok za mnoge hranu dostavljamo na njihovu adresu. Jede se u dvorištu, a zimi, kad je hladno ili je kiša, imamo tendu koju raširimo jer dvorište nije pokriveno. Za naše aktivnosti, inače, koristimo samo dvorište i prostoriju koja je kuhinja. Sam prostor Crne kuće ne koristimo, mi nismo formalno deo CK, oni nam ustupaju ove prostorije.

Gde se i kada pripremaju obroci?

– Obroke pripremamo u prostorijama CK 13. Tokom svake radne nedelje, cele godine, čak i kad je praznik, imamo dve akcije kuvanja i svaka traje dva dana: jednog dana pripremamo namirnice a narednog dana kuvamo, pakujemo i raznosimo na adrese. Priprema namirnica je ponedeljkom i petkom – od 18 sati pa dok se sve ne isecka, što obično potraje dva sata, a onda narednog dana – utorkom i subotom kuvamo od 8.30 do 11.30, posle čega na teren dolazi pakerski tim. Svako od nas ima zaduženja, iako nema fiksnog tima, sve zavisi ko se kad prijavi da radi.

Od čega se sastoji obrok?

– Obrok uključuje glavno jelo, voće, salatu i hleb koji uzimamo iz pekare s kojom redovno sarađujemo. U Kuhinji solidarnosti pripremamo veganska jela, što je delom ideološka, a delom praktična stvar, jer nemamo ni finansijskih, ni skladišnih mogućnosti da kupujemo i čuvamo meso. Čini nam se da je ovo najsrećnije rešenje, a korisnicima Kuhinje to ne predstavlja problem.

Ko kuva?

– Svaki volonter koji se prijavi da pomaže kaže u kome bi delu rado sarađivao: da li da secka namirnice, kuva, pakuje, vozi, raznosi obroke… Da bi se bio volonter u Kuhinji nije nužno biti vegan ili vegetarijanac. Ne zahtevamo nikakva posebna znanja što se tiče kuvanja, jer sve pripremamo po jasnim receptima, a u Kuhinji se uvek nađe i neko iskusan.

Da li se dešava da se akcija kuvanja otkaže?

– Vrlo retko, jedino ako nema materijalnih sredstava ili ako se ne prijavi dovoljno volontera za akciju, što se tokom ove godine desilo samo jednom, tokom leta jer nije bilo dovoljno ljudi, ali načelno se trudimo da budemo vrlo konzistentni, tim pre što je to rad koji se iznova stalno ponavlja.

Ko su volonteri?

– Imamo volontere svih uzrasta, i muškaraca i žena, različitih zanimanja, od inženjera i programera do prodavaca i studenata, i svi su podjednako vredni i empatični. Najviše je ipak studenata i moram da naglasim da to nije neka skorašnja praksa, već je to tako bilo i ranije. Studenti su vrlo raspoloženi da svoje slobodno vreme ulože u nešto što je na socijalnom planu važno za našu zajednicu.

Kako se može postati volonter Kuhinje solidarnosti?

– Lako. Imamo razrađen sistem na našem profilu na društvenim mrežama, konkretno na instagramu, gde postoji google forma na kojoj ljudi mogu da se prijave. Tu naznače kojim danima, na kojim aktivnostima mogu da učestvuju, tako napravimo spisak ljudi voljnih da pomognu koje onda po potrebi pozivamo. Sve naše aktivnosti su dobrovoljne, ako nam se ljudi pridruže – nikoga ne teramo da stalno učestvuje u akcijama, svako učestvuje onda kad može i koliko može. Za volontere koji nam se priduže uvek održimo uvodi čas. U poslednjoj turi npr. pridužilo nam se 60 novih ljudi. Napominjem da smo svi mi dobrovoljci koji radimo bez ikakve nadoknade. Nemamo ni neku ozbiljniju hijerarhiju jer smo mi neformalna grupa građana, postoji samo deo ljudi koji sve organizuje, ali svako ko se pokaže odgovornim i zainteresovanim može da postane deo organizacije posla.

Kako se može donirati Kuhinji solidarnosti?

– Donacije primamo isključivo od fizičkih lica. Od banaka i velikih firmi ne prihvatamo, i to iz dva razloga: najpre zato što ovaj vid socijalne solidarnosti smatramo vidom međusobne građanske pomoći, a onda i zato što velike firme vrlo često tu vrstu društvenog angažmana koriste da bi sebi pribavile neki vid promocije, što mi hoćemo da izbegnemo, tim pre što oni uvek traže nešto zauzvrat.

Prihvatate li donacije u namirnicama?

– Što se tiče donacije namirnica, tu je specifična situacija jer naši recepti traže određene količine neke namirnice koje moraju biti dostavljenje u tačno vreme za određenu aktivnost. Nekad nam neko dođe i donese kilogram luka ili nekog povrća, što ne odbijamo, ali to je jako malo u odnosu na to koliko nama treba. Prihvatamo npr. ponude nekog poljuprivrednog dobra, ali opet u specifičkin situacijama: ako nam se neko javi da bi nešto doneo a mi do tada nismo poručili tu namirnicu, tada prihvatamo donaciju jer su se poklopile naša potreba i ponuda u datom trenutku. Ljudi su u načelu vrlo voljni da pomognu. Nekad se ljudi tek tako pojave i donesu nešto za šta mi možda u tom trenutku nemamo potrebu, ali se svejedno potrudimo da to nekako iskoristimo. Međutim, uvek je bolje da se prati tačno šta nam je potrebno da se ne bi desilo da nam se gomila nešto što ne treba nikom od naših korisnika.

Kako se vi kao volonter, koji je stalno kontaktu sa ljudima koji su siromašni, stari, nemoćni i nemaju priliku da zarade obrok za sebe, osećate povodom činjenice da je toliko gladnih u Novom Sadu usred plodne Vojvodine?

– Tragično je što je toliko gladnih u našem gradu, jer živimo u poljoprivrednom regionu u kojem bi bar po poljoprivrednoj osnovi trebalo da bude prosperiteta. Sramotno je što je siromaštvo dospelo na ovaj nivo. Sela su nam danas napuštena perspektiva u ruralnom životu je vrlo teška, što je, ponavljam, tragično jer ovaj region ima potencijal. Verujem da boljitka može biti, ali ona zavisi od politike i praktičnog organizovanja, koje bi zahtevalo dugoročno planiranje i ulaganje ne samo u proizvodnju, nego i u logistiku.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.