Jovana Kolarić: Interpretacije rata imaju veću snagu u društvenoj svesti od činjenica

Autor: Dejan Kožul Izvor: Novosti

Koliko god pokušavali izbjegavati teme ratnih zločina, nekako nas uvijek sačekaju iza ćoška i dobro odalame. Samo ovog mjeseca imali smo ukop Ratka Mladića, prvostepene presude čelnicima Oslobodilačke vojske Kosova, a i Jadranko Prlić se oglasio i pokajao za zločine nad Bošnjacima, za što je dobio 25 godina.

O suđenjima za ratne zločine, ratnim zločincima i njihovoj ulozi u društvu, suočavanju s prošlošću i kulturi sjećanja razgovarali smo s Jovanom Kolarić, istraživačicom Fonda za humanitarno pravo iz Beograda.

Krenimo ipak od Mladića, em su najteži zločini, em je bio osuđen na kaznu doživotnog zatvora, em vidimo da je Srbija daleko od prihvatanja činjeničnog stanja. Nikad nije bila blizu, ali sad kao da je najdalje. Zašto?

Najjednostavniji odgovor bi bio – zato što je vladajuća politička struktura odlučila da bude tako. Sahrana Ratka Mladića, kao udruženi poduhvat režima i crkve, pokazala je jasnu nameru vladajuće elite da se čitavo društvo poistoveti sa Mladićem kao s onim koji je zločin počinio, a potom i sa samim zločinom.

Sve što smo imali priliku da vidimo od trenutka kada je objavljeno da je Mladić preminuo jeste politička kampanju koja je trebala da pokaže da je čitavo društvo u žalosti. Državna logistika i vojne počasti, prisustvo ministara, angažovanje državnih institucija i učešće vrha Srpske pravoslavne crkve nisu privatni pijetet porodice prema preminulom, nego institucionalizovana glorifikacija čoveka pravnosnažno osuđenog za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine.

Meni se, međutim, čini da vlast, uprkos uloženim resursima i trudu, nije dobila društvenu sabornost kakvu je priželjkivala. Iako su nas predstavnici režima i njemu bliski mediji ubeđivali da je Srbija stala i da je u žalosti, mi smo zapravo mogli da vidimo da su se i tih dana održavali protesti građana u Nišu i u Novom Sadu i da je većini fokus bio na iščekivanim izborima.

Izostala je spontana mobilizacija i kolektivna emocija uprkos državnoj organizaciji sahrane. Ono što smo imali priliku da vidimo su državno organizovane grupe s bakljama na nadvožnjacima i na stadionu. Da su takvi postupci imali podršku državnog vrha svedoči i činjenica da na govor mržnje nije reagovala nijedna državna institucija ni tužilaštvo.

Čini mi se da vlast, uprkos uloženim resursima i trudu, oko Mladića nije dobila društvenu sabornost kakvu je priželjkivala. Iako su nas predstavnici režima i njemu bliski mediji ubeđivali da je Srbija stala i da je u žalosti, zapravo smo mogli da vidimo da su se i tih dana održavali protesti u Nišu i u Novom Sadu i da je većini fokus bio na izborima

Primjetna je bila i tišina predstavnika studenata. Jasno je da je to zarad mira u kući, ali da li je samo to problem? Kao da je taj nametnuti narativ o Srbima kao genocidnom narodu, koji dolazi od onih koji genocid negiraju, pa i slave, opšteprihvaćen kao teret?

Mislim da nije realno očekivanje da jedan tako veliki i heterogen pokret zauzme jedinstven stav o pitanju oko kog se srpsko društvo sistematski polarizuje već decenijama. Osim toga, govorimo o mladim ljudima koji su najveći deo života proveli u društvu u kojem se javno sećanje na ratove devedesetih oblikuje pod vlašću SNS-a i SPS-a.

Sve se to dešava u trenutku kada je već bilo jasno da će biti raspisani izbori, a videli smo da je upravo to pitanje ono koje SNS i stranke na vlasti svih prethodnih godina koriste da diskvalifikuju sve druge učesnike izbora i to je bio dosta uspešan model prethodnih godina. Jasno je da studentski pokret želi da izbegne takvu zamku. Zbog toga ćutanje studenata ne bih automatski tumačila kao podršku glorifikaciji Mladića.

Svoje uverenje temeljim i na istraživanju Inicijative mladih za ljudska prava iz 2023. godine o odnosu mladih u Srbiji prema ratovima devedesetih. Prema tom istraživanju, 32,5 odsto mladih ima negativan stav prema Ratku Mladiću, a 38,9 odsto nema ni pozitivan ni negativan stav.

Iako se u ovoj drugoj grupaciji nalaze i oni koji su direktan odgovor izbegli anticipirajući društveno poželjno mišljenje, ipak nam ti podaci govore o tome da dobar deo mladih ljudi zapravo ne želi da se bavi time i da imaju druge prioritete u životu.

To polako prestaje da bude centralno političko ili identitetsko pitanje uprkos svesrdnom trudu političke elite. Sva istraživanja pokazuju da mladi ljudi svoje znanje o devedesetima procenjuju kao veoma skromno i nagriženo kakofonijom međusobno suprotstavljenih interpretacija.

Bilo bi zato veoma zanimljivo slično istraživanje ponoviti i nakon ovog iskustva studentskih protesta. Ne samo da bismo videli šta mladi misle o Mladiću nego i da bismo videli da li je iskustvo političke mobilizacije promenilo njihov odnos prema pitanju odgovornosti institucija i države.

Nije problem znati

Tamara Opačić nedavno je pisala o počastima, dočecima i sahranama koje novonastale države priređuju “svojim” ratnim zločincima. Momčilo Krajišnik, Biljana Plavšić, Dario Kordić, Vladimir Lazarević, Zdravko Tolimir, Nebojša Pavković, Veselin Šljivančanin, Rasim Delić… Kako u toj buci doći do suštine i do sudskih činjenica kad ih svi negiraju?

Rekla bih da je nekako važnije pitanje zašto se negira. Odnosno, da treba da krenemo od toga zašto političke elite zapravo žele da pitanja prošlosti i dalje budu aktivna politička pitanja, a ne istorija. Jer više se ne radi o tome da ne znamo činjenice, nego da se one iz određenih razloga i sa nekom namerom reinterpretiraju, minimiziraju ili negiraju.

Imamo dostupne presude, transkripte, vojne i policijske dokumente, svedočenja, arhive međunarodnih i domaćih sudova. Dakle, više zaista nije problem samo u tome da li nešto znamo. Problem je šta sa tim znanjem radimo.

Čak i tamo gde se konkretan zločin više eksplicitno ne negira, ostaje pitanje konteksta u koji ga smeštamo: da li je bio incident, da li se opravdava prethodnim zločinom druge strane, da li ga utapamo u priču o navodno isključivo odbrambenom ili oslobodilačkom ratu.

Zato mislim da insistiranje samo na činjenicama neće nužno rešiti problem. Činjenica stavljena u nacionalistički interpretativni okvir može vrlo lako da postane samo još jedan argument nacionalističkog narativa. A za kulturu sećanja ipak je presudno ko ima moć nad društvenim i političkim diskursom.

Dok političkim elitama odgovara da ratovi ostanu aktivno političko pitanje i time izvor legitimiteta i mobilizacije sa jedne i diskvalifikacije političkih protivnika sa druge strane, veoma je teško očekivati da oni jednostavno postanu istorija i prosto činjenica. U toj političkoj upotrebi prošlosti je, prema mom mišljenju, srž problema.

Umesto institucionalizacije suđenja u odsustvu, neophodno je da tužilaštva u regionu ulože napor u izgradnju i unapređenje regionalne saradnje, kao jedinog delotvornog mehanizma za obezbeđivanje prisustva optuženih, vođenje pravičnih postupaka i ostvarenje pravde za žrtve ratnih zločina

U vezi slučaja OVK-a korišten je identičan narativ kao i u ranije navedenim primjerima. No, taj je slučaj specifičan po tome što je sud osnovao kosovski parlament, za razliku od Tribunala, sad Mehanizma u Hagu. Ali govori i o uticaju EU-a. Dok je bilo pritiska i uticaja, bilo je i suđenja za ratne zločine. Da li su se i oni umorili i digli ruke?

Činjenica je da su u periodima snažnijeg međunarodnog pritiska postojali i bolji rezultati u procesuiranju ratnih zločina, vođeni su kompleksniji predmeti i postojala je znatno intenzivnija saradnja pravosuđa u regionu. Kako je taj pritisak slabio, menjao se i fokus domaćeg pravosuđa.

Godinama je ponavljana teza da je optuženima trebalo suditi pred domaćim sudovima, jer bi to navodno bilo legitimnije i bliže društvima u kojima su zločini počinjeni. Danas, kada imamo više od dvadeset godina iskustva suđenja u Srbiji, prilično jasno možemo da vidimo koliko je ta tvrdnja bila neutemeljena. Veliki broj najvažnijih predmeta, naročito protiv visokorangiranih političkih, vojnih i policijskih funkcionera, bez Tribunala se gotovo izvesno nikada ne bi dogodio.

Ipak, moramo uzeti u obzir i da je od ratova prošlo više od četvrt veka. Svet se dramatično promenio, svedočimo novim sukobima, promenio se odnos prema međunarodnom pravu, a geopolitička pažnja više nije usmerena na prostor bivše Jugoslavije kao nekada. Za Evropsku uniju ratovi devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije pripadaju prošlosti.

Za političke elite u regionu oni su i dalje veoma aktuelno političko pitanje i vrlo često izvor političkog legitimiteta. Zato pitanje ratne prošlosti ovde nije moguće odvojiti od demokratizacije, niti očekivati da će ispunjenje nekih od tehničkih uslova iz pristupnih pregovora voditi efikasnijem procesuiranju.

U saopštenju Fonda za humanitarno pravo, nakon izricanja presude, ističe se da je opravdano nezadovoljstvo na Kosovu zbog gotovo potpunog izostanka procesuiranja visokih oficira Vojske Jugoslavije i MUP-a pred sudovima u Srbiji. Hipotetičko pitanje bi bilo da li bi se u suprotnom mogle očekivati i drugačije reakcije na presude čelnicima OVK-a, a nehipotetičko šta radi Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu, odnosno Tužilaštvo sve ove godine?

U saopštenju FHP-a smo naveli i da činjenice utvrđene prvostepenom presudom bivšim čelnicima OVK-a verovatno neće promeniti dominantni narativ koji su političke elite na Kosovu gradile o herojskoj borbi OVK-a za slobodu kao praktično jedinom dopuštenom tumačenju rata, odnosno, kao što sam rekla prethodno, interpretacije rata imaju veću snagu u društvenoj svesti od činjenica.

Nažalost, izostanak procesuiranja visokih oficira VJ-a i MUP-a pred sudovima u Srbiji dodatno legitimizuje takvu vrstu interpretacije u kojoj se govori o selektivnoj pravdi i nepravdi nanetoj samo jednoj strani.

Što se tiče Tužilaštva za ratne zločine, od optužnice za zločine u Trnju iz 2013. godine ono nije podiglo novu optužnicu protiv pripadnika VJ-a i MUP-a Srbije za zločine počinjene na Kosovu. Rajko Kozlina, vodnik tehničke čete pozadinskog bataljona 549. brigade Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, osuđen je 2019. na 15 godina zatvora za taj zločin, ali se nikada nije pojavio na izdržavanju zatvorske kazne i nalazi se u bekstvu.

Nakon toga su podignute dve optužnice koje su spojene s postojećim predmetom koji se vodi za zločin u selu Ćuška, opština Peć, u kom je prvobitna optužnica podignuta 2010., a koji do danas nije pravnosnažno okončan. Tokom tog postupka izvedeni su brojni dokazi koji upućuju i na odgovornost određenih lica koja su se nalazila na hijerarhijski višim pozicijama u VJ-u, ali koja nisu obuhvaćena optužnicom.

Sada već više od dve godine čekamo na odluku Apelacionog veća u tom predmetu. Istovremeno, od te 2010. godine Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je 15 optužnica protiv pripadnika OVK-a za zločine počinjene na Kosovu, od toga 12 u poslednje dve godine.

Većina tih postupaka vodi se u odsustvu optuženih. To pokazuje vrlo jasan pravac delovanja Tužilaštva, resursi se sve više usmeravaju na procesuiranje ljudi koji nisu dostupni pravosuđu Srbije, dok istovremeno izostaju optužnice protiv pripadnika Vojske Jugoslavije i MUP-a Srbije koji se nalaze u Srbiji.

Priznanja i kajanja

Postoje li pozitivni aspekti suđenja? Mogu li žrtve dobiti imalo satisfakcije ako se nekoga osudi u odsustvu?

Do sredine 2024. godine samo jedan predmet vođen je u odsustvu optuženog pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu. To je bilo suđenje Branku Tuniću za ratni zločin protiv ratnih zarobljenika u naselju Rakitje u Zagrebu. Od tada se praksa veoma brzo menja i sad već imamo i izrečene presude u tim postupcima.

Ne bih rekla da takva praksa donosi satisfakciju žrtvama koja može da nadomesti procesuiranje u kom je optuženi prisutan. Suđenja u odsustvu su problematična i iz ugla procesne pravičnosti i sa stanovišta potreba žrtava, a imaju veoma male izglede da dovedu do toga da osuđena osoba zaista izdržava kaznu.

Rekla bih da je to korak unazad u procesuiranju ratnih zločina. Umesto institucionalizacije suđenja u odsustvu, neophodno je da tužilaštva u regionu ulože napor u izgradnju i unapređenje regionalne saradnje, kao jedinog delotvornog mehanizma za obezbeđivanje prisustva optuženih, vođenje pravičnih postupaka i ostvarenje pravde za žrtve ratnih zločina.

U suprotnom ćemo imati sve više presuda koje jedna država smatra pravdom, druga političkim progonom, dok počinioci ostaju van domašaja pravosuđa. Teško je videti na koji način to dugoročno može biti u interesu žrtava.

Prlićevo pokajanje nije prvo. Nije čak ni ono Radislava Krstića, komandanta Drinskog korpusa VRS-a. U međuvremenu se pokajao i Jovica Stanišić. Da li ih je moguće ozbiljno shvatiti, kao iskrena pokajanja, i da li ih kao društvo sagledavamo na pravi način, odnosno šta je pravi način?

Mislim da priznanja i izraze kajanja ljudi osuđenih za ratne zločine ne treba prvenstveno posmatrati kroz pitanje njihove iskrenosti. To naprosto nikada ne možemo pouzdano da znamo. Posebno kada je reč o izjavama datim u postupku za prevremeno puštanje na slobodu, gde osuđeni očigledno ima i veoma konkretan interes da pokaže znake rehabilitacije.

Meni se čini da je pitanje njihove iskrenosti zapravo manje važno od društvene činjenice da su te reči izgovorene. Presude već postoje. Njima je utvrđena individualna krivična odgovornost. Kada osoba koja je godinama osporavala određene nalaze potom sama prihvati presudu, prizna svoju odgovornost ili izrazi žaljenje zbog zločina, to može da bude značajno za društva koja te presude uporno relativizuju ili negiraju.

Tu se otvara prostor za razgovor koji kod nas gotovo stalno izostaje o društvenoj i političkoj odgovornosti koja nije krivična, ali jeste moralna kategorija koja nalaže da se ne glorifikuju počinioci, da se osuđeni za ratne zločine ne pretvaraju u nacionalne heroje i da se žrtvama prizna ono što im se dogodilo. Zato bih i ta priznanja posmatrala kroz njihovu društvenu, a ne psihološku vrednost.

Ne možemo da znamo šta se događa u glavi čoveka koji ih piše. Ali možemo da odlučimo šta ćemo mi kao društvo uraditi sa rečima koje je napisao. Ako ih ignorišemo zato što nam politički ne odgovaraju, dok istovremeno istog čoveka slavimo kao heroja, onda zapravo mnogo više govorimo o sebi nego o iskrenosti njegovog pokajanja.