„Novinare u Srbiji ili žale, ili pljuju“ – priča Sanje Petrov, urednice portala „Slobodna reč“ iz Vranja (VIDEO)

Izvor: Zoomer.rs

Put do te slobode popločan je ozbiljnim rizicima – od direktnih pretnji fizičkim nasiljem do apsurdnih etiketa stranih obaveštajnih službi o navodnom organizovanju „Majdana“ u Srbiji. Sanja Petrov je postala simbol otpora nakon što se na protestu ispred Predsedništva pojavila sa transparentom koji je nosio upečatljivu poruku – „ne ide mi šlem uz outfit“. Ovim činom, ona je izrazila odlučno odbijanje da prihvati šlem kao normalan i neophodan deo novinarske opreme u 2026. godini, boreći se protiv normalizacije straha i nasilja u društvu.

Kako je došlo do pokretanja portala „Slobodna reč“? Osnovan je 2020. godine, prošle godine ste proslavili pet godina postojanja…

Mi smo tad bili grupa mladih ljudi, koja je prepoznala šupljinu kada su u pitanju mediji u Vranju. Već nekoliko godina medijska slika u Vranju je bila takva da su se uglavnom ljudi bavili tim nekim svakodnevnim političko-informativnim temama, da niko nije malo dublje zalazio u probleme građana. Niko nije išao iza vesti, što se kaže. Ovi koji su imali kapaciteta da to rade su tada već uveliko bili pod kontrolom režima, sada su definitivno pod kontrolom režima. Oni koji nisu imali kapacitet da to rade, nisu radili to baš iz tog razloga.

Tako da, nekako mi smo bili ekipa mlađih ljudi koja je želela da eto zađe iza vesti u Vranju i da malo podsetimo Vranjance da žive u gradu i da imaju ozbiljno nasleđe kada su mediji u pitanju. Želeli smo da vratimo integritet i ovoj profesiji i novinarima i medijima i da podsetimo ljude na značaj lokalnih medija koji nisu pod nečijom kontrolom.

Imate vrlo specifičan logotip, kao i sam naziv portala. Šta je pozadina koja se krije iza toga?

Mi smo od samog početka baš dosta pažnje pridavali tom vizuelnom identitetu. Želeli smo da na neki način pravimo brend od našeg medija, od našeg portala. Što se tiče logotipa, u pitanju je ptica vranica. Možete i sami da pretpostavite vezu sa nazivom grada Vranje, iako ne postoji zvanična veza.

Što se tiče naziva, postojao je mediji u Vranju koji se zvao Slobodna reč. On je izlazio posle oslobođenja nakon Drugog svetskog rata. Bio je kvalitetan izuzetno. Onda je neko vreme izlazio pod nazivom Vranjske novine.

Tako da smo rešili da damo omaž kvalitetnom novinarstvu u Vranju, tako što smo naš portal nazvali po nekadašnjem mediju Slobodna reč. Odmah smo privukli pažnju zbog dizajna, zbog vizuelnog identiteta i zbog kvaliteta tekstova zato što dugo, dugo u Vranju nakon gašenja Nedeljnika Vranjske nije bilo takvih tekstova koji su zalazili iza vesti.

Vi ste od 2020. urednica Slobodne reči, a pre toga ste bili u Nedeljniku Vranjske, prodaji, marketingu i civilnom sektoru. Kako je taj raznorodan put uticao na to kako danas vodite redakciju, i šta je bio trenutak kada ste odlučili da se vratite novinarstvu baš kroz Slobodnu reč?

Nisam se ja povukla iz Vranjskih, ja sam pobegla. Ne zato što je redakcija bila loša, nego zato što sam došla u godine kad sam morala da živim od nečega, a Vranjske su imale ozbiljne probleme da opstanu i da isplate honorare tada zaposlenima. Nažalost, morala sam da odem, i to u trenutku kad je aktuelni režim srušio SPS u Vranju posle više decenija. Bila sam nakratko svedok te promene i svega što se dešavalo. Još tada sam znala šta dolazi, pa sam zbog finansija i celokupne atmosfere u gradu odlučila da se povučem, jer prosto nije moglo da se živi od toga.

Nekoliko godina sam provela u civilnom sektoru radeći kao koordinatorka SOS kutka za devojke u Vranju. Bila sam i na volonterskoj razmeni na Malti gde sam radila sa decom koja imaju autizam. Po struci sam zapravo pedagog, nisam studirala novinarstvo, pa sam se tražila u potrazi za boljim životom.

U jeku korona virusa 2020. godine, na nagovor prijatelja koji su mi pomogli da osnujem ovaj portal, vratila sam se novinarstvu, mada teško. Nisam htela da se vratim, ali od sudbine se ne može pobeci. To već funkcioniše šest godina sa usponima i padovima, ali smo i dalje prepoznati kao medij koji ima kapacitet da se širi i koji pruža kvalitetan sadržaj.

Bez obzira na to što danas svako ko ima telefon, ring light i Instagram nalog može da objavi nešto i stvori privid medijskog sadržaja, ne može svako baš da kaže šta se zaista desilo. Nema svako dovoljno iskustva, ne poštuje svako kodeks niti je svako prošao kroz redakciju. Smatram da je misija nas novinara i medija da povratimo integritet, našu ulogu pričanja priča i svedočenja o tome šta se zapravo dogodilo. Ako iko treba to da radi, to smo mi.

Kakvo je stanje u Vranju po pitanju medija i celokupnog medijskog pejzaža? Dejan Dimić, urednik portala Vranje News opisao je u jednom tekstu da na lokalnom nivou sredstva dobijaju jedna partijska televizija i druga koja izveštava samo o Srpskoj naprednoj stranci. Gde se tu pozicionira Slobodna reč?

Pozicionira se tako što zavisi od donatora koji nemaju veze sa aktuelnom vlašću, odnosno od fondacija koje podržavaju slobodu govora i slobodno novinarstvo. To je naša pozicija.

Lako je reći da ste nezavisni, ali kada dođe trenutak da isplatite honorare i plate novinarima, na onoj aplikaciji u banci ne možete da kliknete „ja sam nezavistan“, već morate da kliknete „uplati“. To što zavisimo od donatora ne znači da oni kontrolišu naš sadržaj, jer bi bilo paradoksalno da podržavaju slobodu medija, a da vrše kontrolu.

Jedan od najvećih komplimenata nam je što lokalni političari pričaju kako još uvek ne mogu da „provale“ čiji smo. Ovde je normalno da budeš nečiji, a ako ne mogu da procene čiji si, onda misle da sa tobom nešto nije u redu. Ta pozicija nas je dovela do toga da nas ne zovu na konferencije i događaje, ignorišu naše upite i ne dostavljaju nam blagovremene odgovore o problemima koji bi mogli da ugroze lokalne funkcionere ili javna preduzeća.

Što se tiče finansija, samo jednom smo poslali projekat na lokalni konkurs za sufinansiranje medija i bili smo odbijeni uz obrazloženje da ništa ne valja. Od tada više ne šaljemo projekte jer znamo da u komisijama sede ljudi koji unapred znaju kome će opredeliti sredstva. Novac svih građana dobijaju dve televizije, dok mi informišemo građane koji nas zapravo ne finansiraju.

Često se šalim da nas finansiraju poreski obveznici zemalja Evropske unije.

U intervjuu za Vranje News ste rekli da „Vranje nema ni standard ni tržište koje bi redakcijama omogućilo da žive od marketinga“. Kako u praksi izgleda pokušaj pronalaženja oglašivača? Da li vas ljudi otvoreno izbegavaju ili se plaše da će „navući inspekciju na vrat“ ako se oglašavaju kod vas?

U pitanju je kombinacija svega. Prvo, tržište i standard nisu dovoljno razvijeni da bi ljudi uopšte razmišljali o reklamiranju malih ili većih biznisa, naročito jer danas svako može sam da snimi reel za Instagram ili koristi veštačku inteligenciju za dizajn.

Što se tiče javnih ustanova i preduzeća, njihove uprave verovatno samo dobiju naređenje odozgo gde će se reklamirati tog meseca. S druge strane, Vranje više nema velike strane firme koje su imale društvenu odgovornost prema mestu u kojem rade. Prisutni su i kontrola, i strah, i slabo tržište.

Moram priznati da se nismo ni ozbiljnije pozabavili marketingom i monetizacijom sadržaja jer smo neprofitni.

Od čega Slobodna reč zapravo živi i koliko projektno finansiranje otežava rad, s obzirom na to da takvi projekti često dolaze sa specifičnim uslovima i temama?

Sve zavisi od fondacije i donatora. Neki su institucionalni i finansiraju ono što inače radite, dok neki zahtevaju sadržaj na određenu temu ili radionice.

Da nemam iskustva u projektnom menadžmentu i dobre saradnike koji mi pomažu oko finansija, ovo ne bi bilo moguće. To su šupljine u mnogim lokalnim medijima; koliko god da ste dobri novinari, ako nemate nekoga iskusnog u menadžerisanju finansijama, naći ćete se u nebranom grožđu. Zahvaljujući tom iskustvu mi i dalje opstajemo, ali trenutno nemamo nijedan aktivni projekat i u fazi smo slanja novih projekata donatorima.

U komentaru ispod teksta u kojem ste najavili Pride u Vranju, jedan korisnik je redakciji otvoreno zapretio batinama. Ko je prvi primetio pretnju i šta se dešava sa postupkom pred Tužilaštvom za visokotehnološki kriminal?

To nisu prve uvrede koje dobijamo, ali ova je bila eksplicitna: „Dobićete batine, to vam obećavam“. Prijavili smo slučaj Nezavisnom udruženju novinara Srbije (NUNS), koji je to prosledio Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal.

Rekli smo da se osećamo ugroženo jer je ovo prvi put da nam neko tako direktno obeća batine. Sumnjamo na osobu koja ima određeni uticaj u organizovanju raznih okupljanja, a povratna informacija iz tužilaštva je da je slučaj prijavljen.

Spoljno-obaveštajna služba Rusije (SVR) pominjala vas je kao jedne od „organizatora Majdana“ u Srbiji. Kako ste saznali za ovo i kako se nosite sa takvom optužbom?

Često se šalim da SVR verovatno i ne zna gde je Vranje. Bilo je to u svim medijima, a na Informeru se provlačilo nekoliko dana.

Znamo koliko Rusija vršlja na ovim prostorima i koliko im je lako zapravo da dobiju podršku. Nije nam bilo svejedno, ovo bi ohrabrilo neke ljude koji su i ranije ostavljali komentare da smo strani plaćenici i slično, na osnovu toga nas vređali… Nije nam bilo svejedno, ali sa druge strane, jasno smo zauzeli stav da tim saopštenjem oni ne izmišljaju nikakvu toplu vodu. Dakle, uopšte nije tajna da se mi finansiramo projektno zahvaljujući nekim stranim fondacijama, zadužbinama i donatorima. To uopšte nije tajna.

Nije ni tajna da izveštavamo o stvarima koje se tiču jednog pojedinca, slobodnog, u zemlji čiji je strateški cilj članstvo u Evropskoj uniji. Dakle, to nije nikakva tajna. To nije nikakva skrivena propaganda. I too nije problem, ali to etiketiranje je problem, to što neko od vas na nacionalnoj televiziji pravi izdajnike, strane plaćenike, domaće neprijatelje. To uopšte nije svejedno. Pogotovo kad živite u maloj sredini koja je u medijskom mraku, koja je izolovana. Ovde ljudi gledaju samo televizije koje imaju nacionalnu frekvenciju i koje su pod potpunom kontrolom.

Tako da nije svejedno kad me majka pita „šta sad ovo znači, što oni sad tebe diraju“. Zato što znam da ona ne može to baš lepo da razume i da procesuira, zašto je slika njenog deteta negde.

Sa druge strane je i smešno, zato što – kako neki portal koji u tom trenutku ima jedva 4.000 pratioca na Instagramu i 5.000 pratioca na Facebook-u može da ispira mozak srpskoj omladini i da organizuje ne znam ni ja kakve proteste. Baš je smešno.

Zauzeli smo jasan stav: uopšte nije tajna da se finansiramo projektno od stranih donatora, kao što nije tajna ni da izveštavamo o slobodi pojedinca u zemlji čiji je strateški cilj članstvo u EU. Problem je što se na nacionalnim televizijama od nas prave izdajnici i domaći neprijatelji, što je opasno kada živite u maloj i izolovanoj sredini koja je u medijskom mraku. Smešno je da portal sa jedva 4.000 pratilaca na Instagramu može da organizuje nekakve proteste i ispire mozak omladini.

Da li ste razmišljali o tome da takva informacije koju je FSB objavio, potencijalno predstavlja bezbedonosi rizik po Vas i Vašu redakciju? Da li ste se možda plašili, imajući u vidu da kako i sami kažete živite u maloj sredini koja je u medijskom mraku, nekome može pasti na pamet da Vam naudi zato što ste navodna organizatorka „Majdana“?

Naravno da imam takve takve misli, ali to ostane na tome. Imam neke načine da te misli preradim. Međutim, nisam sigurna koliko moja porodica i moji ljudi koji su mi bliski, imaju kapacitete da te misli vezano za mene obrađuju i prerađuju.

Do sada se zaista nije desilo da konkretno neko zbog toga nas fizički ugrozi, ali sam sigurna da to na neki način može da ruši naš integritet u zajednici. Sigurna sam da možda neko neće da nam da izjavu zbog toga ili da neko neće da nam se javi na telefon, da ohrabri dodatno funkcionere koji nas inače diskredituju na svaki mogući način.

Ispričali ste u intervjuu za Vranje News da ste dvojici novinara rekli da ne možete garantovati njihovu bezbednost na jednom skupu koji je bio „formalno državni, a stranački“, i da je jednog od njih potom jurila grupa „kačketaša“ dok je snimao dovezene autobuse. Kako donosite tu odluku – kada procenjujete da je rizik za novinara veći od vrednosti priče, i ko na kraju ima poslednju reč, vi kao urednica ili sam novinar?

Nema tu neke filozofije da li su oni bezbedni ili ne. Čitava logistika pod kontrolom režima je korišćena za organizaciju tog skupa u Vranju. Bilo je očekivano da novinari koji žele da izveste o autobusima koji se tu dovoze i o celoj toj predstavi, da će biti ugroženi zato što svedočimo tome već dve godine aktivno, a više od 10 godina s vremena na vreme.

Ja sam našim novinarima rekla „što se tiče ovog skupa, ja zaista ne mogu da vama garantujem bezbednost, što se mene tiče, ne moramo to da pratimo, preuzećemo iz drugih medija“.

Oni su ljudi koji misle svojom glavom, ako odluče da nešto rade, nikada od mene nisu dobili odgovor „ne možeš to da radiš“. Tako da kada su oni odlučili da idu da prate skup, ja sam samo rekla „srećno“.

Šta se desilo na kraju?

U naselju Češ, koje je tu blizu centra, bili su parkirani neki autobusi kojima su dovoženi ljudi. Kolega je to krenuo da snima. Nekoliko muškaraca koji su odgovarali opisu „kačketaša“ su ga pojurili. Sva sreća pa je mlad i brz, pa im je pobegao i vratio se vratio se u masu.

Obavestio me je o tome, pitala sam ga da li misle da to treba da prijavljujemo, da li se seća nekih nekih detalja, da li je to samo ostalo na tome da su ga samo pojrili i slično. Rekao mi je da ne treba ništa da se prijavljuje i da se ne oseća ugroženo.

Da li Vam deluje da su novinari i novinarke u Srbiji normalizovali činjenicu da im je neretko prilikom terenskog rada „glava u torbi“?

Naravno.

Daću jedan primer – imam jednu prijateljicu koja je nekada radila u prodaji. Imala je slučaj da joj je došla mušterija i počeo da je vređa. Između ostalog, rekao joj je da je nepismena. Ona je zbog toga rešila da tuži tu osobu i dobila ga je na sudu.

Uvek razmišljam o tom slučaju, koliko neki drugi ljudi koji ne rede u medijima im je prag tolerancije nizak na takve stvari, koliko ne daju na sebe i koliko su spremni da reaguju odmah.

Sa druge strane, novinari su uvek nekako u fazonu „ma hajde, pa to mi uvek dobijamo, pa to nama svi govore, pa uvek novinare pljuju, pa ma hajde pusti, pusti budalu“. Uvek sam razmišljala „Bože, kad bi svi novinari uradili to što je ona (prim. aut. prijateljica) uradila, na vreme kada se nije ovaj prag tolerancije toliko podigao, možda ne bismo izgubili integritet“.

Koja je danas pozicija novinara u društvu? To često ponavljam i prijateljima i ljudima sa kojima razgovaram. Generalno novinari ovako po Srbiji, ili nas žale ili nas pljuju. To uopšte nije pozicija iz koje ti možeš biti ponosan zbog svog posla, iz koje ti možeš misliti da tvoj posao ima nekog smisla. Pozicija iz koje ti osećaš neku unutrašnju vrednost. Dakle, nema sredine.

Nema više onoga „e, ona ona je novinarka“. Ne, nego novinar, jao. Naša profesija je izgubila integritet, u mnogome doprinosi celokupna društvenička kriza koja traje i traje, mnogo duže od ove dve-tri godine.

Ima malo i do ustupaka i do nekih kompromisa koje su koleginice i kolege radile. Ne bih da komentarišem pojedinačne slučajeve, ali prosto uvek u novinarstvu dođe trenutak kada ili pobegneš ili napraviš kompromis.

U pomenutom intervjuu za Vranje News opisali ste iskustvo kada je od Vas preko poznanika suptilno zatraženo da povučete prijavu protiv nepoznate osobe, o čemu vas policija i tužilaštvo zvanično nikada nisu obavestili. O kojoj prijavi je reč?

Bile su pretnje i uvrede u komentarima ispod našeg teksta o velikom muralu u dvorištu jedne osnovne škole. To je jedan od onih murala „kad se vojska na Kosovo vrati“. U tim komentarima, bili su emotikoni noževa, komentari o klanju, uvrede, uvrede i na nacionalnoj osnovi s obzirom na to da je moje prezime Petrov, pa ljudi se osećaju slobodno da me vređaju zbog prezimena.

Mi smo to prijavili nadležnim institucijama. Zvanične povratne informacije nije bilo. Jednog dana, posle dve-tri godine, zvala me je prijateljica da mi kaže da je sa njom kontaktirao neki sveštenik, koji je moli da ona sa mnom kontaktira, jer neki drugi sveštenik morao da ide u policiju i da daje izjavu zbog svog komentara na Facebook-u.

Dakle, imate tu imate paradoks do paradoksa. Jedan sveštenik ostavlja takve komentare… Ubrzo posle toga na Twitter-u, na nekim desničarskim stranicama, počela je kampanja protiv mene i protiv portala kako mi, napadamo jadnog nekog sveštenika i slično.

Kao da smo mi njemu uzeli ruke i stavili na tastaturu i rekli piši to što si pisao.

Na protestu ispred zgrade Predsedništva u Beogradu, nekoliko dana posle nasilja nad novinarima i novinarkama na dan održavanja lokalnih izbora 29. marta ove godine, nastala je tvoja fotografija sa plavim šlemom na glavi i transparentom „ne ide mi šlem uz outfit“. Da li Vam šlem stvarno ne ide uz outfit te ga ne koristite na terenskom radu?

Odbijam da nosim šlem. Odbijam da poverujem da živim u zemlji gde kao novinarka moram da nosim šlem. Meni ništa od toga nije normalno i ništa ne treba da bude tako. Naravno da ću ga nositi ako procenim da mi je neophodan.

Tu su slojevi slojevi te poruke sa transparenta koji sam imala na tom protestu. Sa jedne strane, kad otvorite Instagram ili TikTok, tamo su priče o outfitima, trendovima sezone, letovanjima, zimovanjima, nekim novim kolekcijama influensera i slično. Sa druge strane, imate tenziju, rat, napade, uvrede… Kao da su to neke dve paralelne realnosti u jednoj istoj zemlji.

Ja sam se potrudila da spojim te dve paralelne realnosti, i da kažem „izvinite, meni zaista šlem ne ide uz outfit“.

Zaista ne mislim da je normalno u 2026. godini, u jednoj zemlji koja se geografski nalazi gde se nalaz,i čiji je strateški cilj članstvo u Evropskoj uniji, koja ima toliko potencijala za negovanje vladavine prava i za boljitak u svim oblastima, zaista odbijam da prihvatim da je normalno da nosim šlem i mislim da policija mora ozbiljno da razmisli o tome, ako nekoga normalnog ima da je ostao tamo.

Šta je Vaša poruka mladim novinarkama koje žele da svoju karijeru započnu baš na lokalu?

Mnogo je retko da mladi ljudi na lokalu počinju novinarsku karijeru. Zato što su to uglavnom ljudi koji su visoko obrazovani, koji su već u nekim drugim većim gradovima. Moja poruka bi bila nemoj.

Zaista?

Šalu na stranu. Ako baš neko želi, rekla bih idi redovno na terapiju, da ništa ne shvataju ličnoi da imaju u vidu da neće imati radno vreme u ovom poslu. Koliko god da se trudiš da svoje obaveze staviš u neko radno vreme, imaj u vidu da nećeš imati radno vreme, ali da ćeš moći nekako sam sebi da organizuješ vreme.

Imaju u vidu da nikada nećeš biti dovoljno plaćen za posao koji obavljaš. Ipak, sa vremena na vreme, ako dobro radiš i ako poštuješ rokove, ako se usavršavaš, možeš biti deo nekog većeg tima gde ćeš malo više zaraditi i malo bolje raditi.

Ne znam šta bih drugo rekla. Vraćam se opet na poziciju novinara – šta da kažeš nekome ko hoće da se bavi profesijom gde ljude ili žale ili pljuju. Šta da kažeš nekome?

Tekst je prenet sa potala Zoomer.rs.