Dve realnosti: Svetlost Slavije i mrak sudnice (FOTO)
Autorka: dr Slavica Plavšić
Za one koji se tek uključuju u ovu priču, reč je o Andreju Tanku, apsolventu Elektrotehničkog fakulteta, protiv koga se već osam meseci vodi besmislen sudski postupak. Sve je počelo kao njegov čist, simbolički performans pobune i ljudski bunt zbog bahate i nasilničke vožnje skuterom u kojoj su povređena deca i njihov trener.
Andrej je, na velikom građanskom protestu održanom tim povodom, upotrebio običnu prskalicu sa običnom vodom u avgustu na 30 stepeni. Nikoga nije povredio, nikoga nije omeo u daljem radu, niti mu je to bio cilj.
Priznao je šta je uradio, objasnio je svoju nameru i pokazao da nije bilo nikakve nasilne ideje, već je to bio bunt, krik protiv nepravde. Međutim, tužilaštvo je od tog gesta odlučilo da napravi krivični proces, koji je stigao do svog sedmog ročišta.
U međuvremenu, dok se ta sudska mašinerija svesrdno trudila da ga zaustavi, Andrej je položio još dva ispita. Njegov plan je ostao nepromenjen: diplomiranje u junu.
Samo nekoliko dana ranije, 23. maja 2026. godine, na veličanstvenom studentskom protestu na Slaviji, Andrej je bio zadnji govornik koji je zatvorio skup. Pred nepreglednim morem od 190.000 ljudi, taj momak je stajao smireno i dostojanstveno. Preneo je poruku o pravdi i narodu koja je odjeknula celom zemljom:
„Dok nema pravde za narod, ne sme biti mira za vlast!“
Njegov nadahnut, važan govor od te večeri se neprekidno preslušavao, šerovao, a pojedine rečenice su odmah počele da žive sopstveni život. Dok je silazio sa bine obasut ovacijama, javnost je u njemu videla sve ono što nam kao društvu očajnički nedostaje: mir, mentalnu snagu, artikulisanost i zrelost koja se ne može odglumiti niti naučiti na brzinu. Svi su bili oduševljeni.
Svi, osim sistema. Svi, osim postupajuće tužiteljke koja je i dalje, uprkos svemu, grozničavo pokušavala da dokaže krivično delo koje zapravo ne postoji.
Pokušaj da se prkos dijagnostikuje
I tu se otvorio apsurdan, duboko uznemirujući kontrapunkt ovog procesa. Dok ga je javnost prepoznala kao mladog čoveka koji ume zrelo i odgovorno da govori u ime svoje generacije, sudski postupak je pokušavao da ga izopšti, da ga svede na predmet veštačenja, na „slučaj“ koji treba zatvoriti u sivu fasciklu.
Na prethodnom, šestom ročištu, tužiteljka je iznela neobičan zahtev koji je sudija bespogovorno prihvatio: da se uradi psihološko i psihijatrijsko veštačenje samog Andreja!?
Četiri sata je Andrej odgovarao na pitanja koja, na prvi pogled, imaju malo veze sa onim zbog čega je uopšte doveden pred sud. Kakvo mu je bilo detinjstvo? Kakvi su mu roditelji? Kako je odrastao? Rešavao je i neke testove.
Kao da se pred sudom više nije ispitivao sam događaj i prskalica. Ne, pred tim sudom se odjednom ispitivala čitava ličnost jednog mladića. Kao da je sistem pokušavao da njegov mir dijagnostikuje, a njegovu građansku hrabrost proglasi za devijaciju.
Šta veštačenje može, a šta ne sme da bude?
Da bismo kao građani razumeli ovaj apsurd, stvari moramo razložiti na dva nivoa: šta takvo testiranje uopšte može stručno da pokaže, a šta od toga sme i treba da bude relevantno za konkretan krivični postupak. Jer tu je granica najvažnija.
Suštinski, takvo testiranje može da pokaže psihološki profil, ali ne može samo po sebi da promeni osnovnu činjenicu: šta je Andrej uradio, šta je nameravao i da li to ispunjava obeležja krivičnog dela. Psihijatrijsko veštačenje zakon dopušta kada se pojavi opravdana sumnja u uračunljivost okrivljenog ili njegovu sposobnost da prati suđenje. Stručno znanje se nikada ne sme koristiti da veštak, umesto suda, rešava pravno pitanje.
U Andrejevom slučaju, centralno pitanje nikada nije bilo kakvo mu je bilo detinjstvo, nego:
Da li je znao šta radi i da li je razumeo simbolički karakter svog postupka?
Da li je time nekoga stvarno ugrozio, povredio ili zastrašio?
I da li se iz toga može izvesti krivična odgovornost za delo koje mu se stavlja na teret?
Ako je Andrej od samog početka objasnio svoju nameru, onda je njegova ličnost u pravnom smislu sporedna. Zato biografija ne sme da zameni dokaz. Čovek se ne osuđuje zbog toga kakvo je detinjstvo imao, već zbog konkretnih posledica svog dela.
Karakter naspram mašinerije
Psihološko testiranje može da kaže nešto o strukturi ličnosti, ali ne može da izbriše činjenicu da je Andrej svoj postupak definisao kao svestan, simbolički čin protesta. Ako nema stvarne sumnje u njegovu uračunljivost, onda analiza njegove ličnosti prestaje da bude pravno pitanje, a postaje pitanje atmosfere koju tužilaštvo pokušava da stvori oko njega.
Kada nema dovoljno dokaza za krivično delo, sistem uvek pokušava da sudi karakteru. A kada je i sam karakter besprekoran, onda se traži veštak da u njemu pronađe pukotinu.
Nasuprot tom pokušaju da se jedan slobodan mladić ponizi i svede na dijagnozu, stajale su njegove reči sa Slavije, koje su pokazale ko je zapravo Andrej Tanko:
„Mi šaljemo poruku celom narodu Srbije, od severa do juga, od istoka do zapada naše divne zemlje. Bili levo ili desno, znajte da studenti pobeđuju! … Izbori koji nam slede su naša šansa da konačno ostvarimo naše obećanje: poštenu vlast, slobodu i dostojanstven život! …
Večeras je”‘Slavija, ti i ja’, a već sutra Srbija – ti i ja!“
Sa tom snagom i tim mirom, Andrej je otišao i na ovo, sedmo po redu ročište. Pitanje koje je odjekivalo pred ulazom u sudnicu nije bilo pitanje o njegovom detinjstvu. Pitanje glasi: da li tužilaštvo uopšte više brani zakon, ili samo pokušava da ugasi svetlo u očima momka koji je postao glas svoje generacije?
