Prvi rođendan pančevačkih zborova (FOTO)

Autorka:  dr Slavica Plavšić

Pre tačno godinu dana, 23. marta 2025. održan je prvi zbor MZ Centar. U istom periodu, na poziv studenata, u Pančevu je osnovano 11 zborova. Tokom godinu dana, zborovi su organizovali i učestvovali u čak 118 akcija i protesta, sa više od 50 dana blokada, u borbi protiv korumpiranog sistema koje ne prestaju, uz snagu slobodnih građana i bezuslovnu podršku studentima.

Zborovi ne odustaju!

Pre godinu dana nismo znali ni ko smo jedni drugima. Nismo znali ni šta tačno radimo.

Danas jasno vidimo svoj put i zašto smo tu. I znamo da ne odustajemo.

Zbor Centar je bio domaćin, ali samo formalno i prostorno. Zapravo, domaćini su bili svi, koliko god su želeli i mogli.

U pripremama su učestvovali članovi gotovo svih zborova, a na proslavi smo svi jedni drugima čestitali rođendan.

Taj prvi. Početni. Možda i najvažniji.

Odjednom smo, u proseku, svi bili mladi. Svako ko je želeo i mogao učestvovao je u dekoraciji prostora, koji je sijao kao Las Vegas. Bezbroj balona i dekorativnih sitnica. Poruke „Srećan rođendan”, “Happy Birthday”na sve strane gde god se pogleda. Velike jedinice, srebrne i zlatne, svuda gde su mogle da stanu.

Onoliko zagrljaja, radosti, smeha i šale ne pamtim da sam skoro videla na jednom mestu.

Svi doterani. Posebno lepi za ovu priliku.

I još lepši u tom raspoloženju.

U jednom uglu, spojeni astali, prepuni đakonija.

Pravi švedski sto. Ups! Banatski astal!

Delo vrednih ruku naših dragih dama, koje su sve to stigle da pripreme, da se doteraju i da budu najlepše na proslavi.

Jer Banat je ovo. I zaista „al se nekad dobro jelo“.

Jelo se lepo, ukusno, pažljivo aranžirano. Svi su bili fascinirani kolačem od „ludaje”, energetskom bombom ukusa i arome. I pogačom za dobrodošlicu, delom vrednih ruku prelepe zboranke, heroine Snežane.

A od pića – voda. Obična, mineralna, sokovi. Sad kad razmislim, ne sećam se da sam ikoga videla da pije alkohol. PS. Demantovali su me. Kažu da su ipak pili za šankom, ali kontrolisano i pametno, što je za svaku pohvalu.

Zvanični deo je počeo oko 20 časova, projekcijom kratkog filma jednog od zborova.

Za nas starije brzo su postavljene stolice.

Mladi su se, kao i uvek, snašli i udobno se smestili na jastučićima po podu.

Aplauzi za uspehe. Zvižduci i negodovanja na pomen „ćacija“.

Kasnije su prikazani i filmovi drugih zborova.

Između projekcija, zborska mama Martić podelila je zahvalnice zaslužnim institucijama i pojedincima.

Jer Zbor Centar ima i svoju pravu mamu. Našu Natašu Martić, i formalno i stvarno. Majku Vlade Martića, jednog od stubova zbora.

Divan mladi čovek. Smiren. Odmeren. Nikada ljut i nervozan. Pravi Vojvođanin pitome naravi. Uz njega je Isidora, njegova životna saputnica, koja pravi najlepše kolače na svetu i koja je napravila i raskošnu rođendansku tortu zborova.

Ali kako, pored svega toga, njih troje održavaju savršenu liniju, to ostaje misterija za ozbiljno istraživanje. Imamo i nekoliko bračnih parova. Dolaze i sede zajedno ili odvojeno, ali su tu.
Osim Cece i Ljubiše, koji su nerazdvojni. Oni su domaćini u pravom smislu te reči. Brinu da sve bude na svom mestu. Uvek dragi, mirni, nasmejani. Nisu propustili nijedan zbor, protest ili performans. Tu je i Sloba. Najumnija i najrazumnija glava zbora, verovatno i Pančeva, ali i šire.

Naše dražesne umetnice: Tanja, Tijana, Ana, Valentina…

Ne zna se da li su pametnije, kreativnije, vrednije, lepše…

Naša “restriktivna” blagajnica Ivana, koja vodi računa o racionalnoj potrošnji svakog dinara. Skroman budžet za rođendansku dekoraciju prostora, koji je zbor odobrio, očigledno je probijen, ali očigledno ličnim sredstvima vrednih zboranki. Ivana je  inače jedna od supruga „parnih” zborana, nešto temperamentnija od mudrog, šarmantnog, decentnog Danijela.

Naš najmlađi student, koga čuvamo i štitimo od napada bahatih moćnika.

Pa maskota našeg zbora: Aca, Caci… Čovek koji se smeje najglasnije i najzaraznije na svetu. Po zanimanju, u slobodno vreme – moj najbolji drug. Dok se ne pojave Šaki ili Dača, koji su takođe moji najbolji drugovi. A oni su, sasvim slučajno, i međusobno najbolji drugovi. Otkud baš ja u toj kombinaciji, ne znam ni sama. Ali, u “ovom izvlačenju” sam baš imala sreće.

Tu je i naša Olja, vlasnica najveće arhive snimaka i fotografija sa svih protesta, performansa i dešavanja u Pančevu i drugim mestima.

Nastavnica Ana, predstavnica prosvetara, pročitala je svoju divnu rođendansku pesmu o zborovima Pančeva.

Predraga gospođa Zita, majka Andreja Tanka.

Naš „Uroš Predić“- najstroži moderator, čuvar pravila.

Pa naš dragi, mudri Boško – strog i pravičan. Redovan na zborovima, još redovniji na šesnaestominutnoj tišini kod suda.

I domaći gosti iz drugih zborova. Ako je ko voljen u ovom gradu, onda je to naš dobri duh Dača. Svuda prisutan, za sve uvek dostupan i na raspolaganju. Uz njega i njegova prelepa gospođa Aleks. Zadovoljstvo ih je videti tako lepe, mlade, još uvek zaljubljene.

Iz drugog zbora takođe, ali naša, uvek prisutna i neizostavna, raskošna, big dama u najlepšem smislu te reči, od svih poštovana, gospođa Dragana Malidžan!

Bez nje je prosto nezamisliva bilo koja važnija manifestacija u gradu.

Sigurno sam nekoga preskočila.

Nenamerno, i unapred molim za oproštaj. Svi su važni, dobrodošli i aktivni. Niko tu nije greškom ili nepoželjan. Zbor Centar ne bi bio to što jeste bez svih tih ljudi. Bez te lepe, neponovljive lepeze karaktera.

Te večeri, proslava rođendana zbora bila je mesto gde sam morala da budem.

Čak i da sam imala neku ponudu sa pet zvezdica, ovu bih adresu izabrala.

I ne samo sinoć. Tu se osećam uvaženo i poštovano. Tu su ljudi koji su mi dragi, koje poštujem.

Ponekad se među njima osećam kao engleska kraljica majka u svojim najboljim danima.

A kome to ne bi prijalo?

Još kad mi Aca kaže da sam unela „duh Pariza”, a Valentina da vredim kao „Ohridski biseri”, ja, ovako mala, porastem do neba. Trudim da od njih pokupim energiju, vedar duh, nepotrošenost životom.

I trudim se da budem korisna, a ne neko ko smeta i predstavlja teret i obavezu.

Zborovi ne menjaju ljude naglo i spolja.

Menjaju ih tiho, iznutra.

Studenti su nas pozvali da se okupimo u svojim mesnim zajednicama i formiramo zborove.

Tu smo zbog sebe, ali i zbog njih.

Da ih podržimo, da im pomognemo, da budemo vetar u leđa i siguran oslonac u veličanstvenoj borbi koju su započeli i koju, uprkos svemu, uspešno vode.

Zborovi od pojedinaca prave ljude koji umeju da slušaju, da čekaju red, da govore kada treba i da prećute kada je važno. Uče nas da razlike nisu prepreka, već prostor u kome se raste i sazreva.

U vremenu koje nas je nateralo i naučilo da budemo sami, zborovi nas podsećaju kako izgleda biti zajedno.

I možda je to najveća promena koju su doneli. Zborovi ne menjaju ljude tako što ih učine sličnima.

Menjaju ih tako što ih učine odgovornijima.

Uče nas da ne mislimo samo na sebe, da ostanemo i kada je teško, da ne odustanemo ni od sebe ni od drugih.

I da shvatimo da zajedništvo nije samo emocija, već i odluka da u zborovima niko nije sam.

Rođendan je bio. U znaku Ovna. I ja samovan.

U horoskopu u koji ne verujem, često i u životu, sasvim proverljivo.

„A i počelo je proleće. Žao mi ljudi kojima to nije važno.“ D. R.

Danas je već novi dan. Naša vredna medijska grupa već je objavila nekoliko važnih saopštenja: o situaciji u gimnaziji i Brankovoj školi, o podršci zboru Kačarevo, o godišnjici NATO agresije na našu zemlju.

I spremamo se za nove akcije. Ne staje se, ne pravi se pauza.

Rođendan smo proslavili.

Ali ni jednog trenutka nismo zaboravili zašto smo tu.

I da nas najteže borbe tek čekaju.