Pozor – ište pozorište, ište pažnju, istinu i pravdu
Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad
Izvelo ju je Šabačko pozorište o koncu i pokazalo da su za istinski pozorišni čin dovoljni “samo” glumci, saksofonista, par stolica i jedan roll-up, jer ono što su sinoć odigrali Šapčani, vrednije je od svega što su svi veliki srpski reditelji izrežirali u proteklih – i ne samo – godinu dana. Bilo je to pozorište od krvi i mesa, bez fige u džepu, duhovito i gorko – veličanstveno pozorište koje je vrištalo istinom.
“Ovo nije predstava” nastala je kao ispovest glumaca o događajima u Šabačkom pozorištu, koji su usledili nakon što je ceo glumački ansambl i većinski deo kolektiva osudio nasilje nad studentima – a potom nastavio da ih podržava sa scene, te nakon što je njihova koleginica Jelena Ivetić, organizatorka u pozorištu, dobila otkaz, koji je bio rezultat naprasne sistematizacije, posle koje je usledilo stopiranje premijere, skidanje jedne po jedne predstave s repertoara, otkazivanje festivala Šabačko proleće i još niza nenormalnih poteza…
Količina nekompetencije, odsustva morala, bahatosti i nepristojnosti, s kojima su “oči koje su ogledalo loših namera” komunicirale s glumcima, možda se najbolje da opisati rečenicom “Ma, jebite se svi”, koju je, kažu glumci u predstavi, nakon što su ostali pri svojim uverenjima, izgovorila osoba koja se, dodavši na čelo pozorišne kuće, predstavila rečima: “Ja ne znam ništa o pozorištu.”.
Tokom prethodnih 16 meseci, u Šabačkom pozorištu nije bilo premijere, a tokom prethodnih 14 meseci nije izvedena nijedna predstava s njihovog redovnog repertoara. Nije obeleženo ni 185 godina pozorišnog života u Šapcu, što je je jubilej kojim bi se ponosila svaka normalna država, osim one koja je u ratu protiv kulture svoje zemlje. Glumci se pozivaju samo onda kada treba da dežuraju na nekoj predstavi, što je zapravo čin nekakvog kažnjavanja. Pozorište, koje je imalo brojnu publiku, danas prodaje između četiri i dvadesetak karata za sklepane predstavice, u kojima igraju nonejmovi iz okolnih zemalja.
Zahtevi šabačkih glumaca Tri su zahteva šabačkih glumaca uslov za normalizovanje stanja u Šabačkom pozorištu: poništenje sisematizacije, vraćanje Jelene Ivetić na posao i razrešenje direktora. U Šapcu – razrešenja s upravom nema, nema ga ni s tamošnjom gradskom vlašću, kao što ga nema nigde, ne samo u Šapcu, već ni u jednom drugom gradu, gde, umesto ljudi koji se drže zakona, vladaju samodovoljni – usenasepodase – monolozi. Dok se to ne promeni, dok se suštinski ne promenimo mi, dok nam ne bude važan svaki čovek, pa tako i to što glumci Šabačkog pozorišta nemaju gde da igraju, jer im je oteta njihova kuća, “Ovo nije predstava” mogla bi da se igra širom Srbije, kao neka vrsta otrežnjujućeg karavana – od mesta do mesta. Vredelo bi ih pozvati, jer teatar koji je sinoć vrio u Šapčanima, ne događa često kod nas!
Iako je očigledno da je to “šminkanje mrtvaca” uzaludno, da pozorišta nema bez dijaloga, dijaloga i dalje nema. Zgrada zvrlji bez glumaca, a zgrada nije pozorište. U onom u kojem nema ljudi, nema ni pozorišnog čina. Pozorište su oduvek činili ljudi – glumci i oni koji glumcima pomažu da publici ispričaju neku priču. Sinoć smo ih videli 12: glumci Aneta Tomašević, Slađana Pajčić, Deana Kostić, Aleksandra Ristić, Sonja Milojević, Vladimir Milojević, Miloš Vojnović, Strahinja Barović, Kosta Pavlović – na instrumentima, Jelena Ivetić kao suflerka, rekviziterke Mirjana Neziri i Danijela Dragojević.
Isto onako kako su oni u predstavi ustvrdili da im je istinsko prepoznavanje s publikom, koje su osećali u trenucima dok su dizali crvene šake posle predstava, na neki jeziv način, bio najdivniji trenutak karijere, tako su njihove rane – na neki jeziv način – bile epifanijski trenutak predstave. Iz prostog razloga, jer su ih jako osetili svi gledoaci sinoć, isto kako ih osećaju svi normalni ljudi, na razne načine, svakog dana. Mnogi od njih su izgubili posao, neki ga nikad nisu ni imali, premlaćeni su, vređani, ponižavani, ucenjivani, raseljeni su, saterani u ćošak, kažnjeni na razne načine, kao što je ovih dana kažnjena i Akademija umetnosti, kojoj Grad Novi Sad oduzima dva prostora za rad.
Tekst je prenet sa potala Moj Novi Sad.
