Kada i koronarna jedinica postane politički poligon

Autorka: dr Slavica Plavšić

Postoje slike koje ne možete da objasnite.

Možete da ih analizirate, da ih stavite u kontekst, da razumete mehanizam, ali ničim ne možete da ih opravdate.

Jedna takva slika me je zatekla nespremnu.

Poziv: uključi televizor.

Veliki politički skup. Govori, aplauzi, scenografija koja treba da pokaže snagu i najavi buduću pobedu.

A onda, kadar iz bolnice.

Koronarna jedinica. Pacijent. Uključenje uživo.

U tom trenutku, sve prestaje da bude lično i postaje „političko”.

Bolnica nije pozorišna kulisa.

Bolnica je za mene „sveto mesto”.

Moja vera, moja ideologija, moja crkva. Drugu nemam.

Ceo život sam u bolnici.

Kao lekar. Često i kao pacijent.

Znam šta to mesto znači.

To je prostor u kome prestaju funkcije. Gde nestaju titule važni položaji, a ostaje samo čovek. Ranjiv, zavisan, uplašen… bolestan.

To je prostor u kome se govori tiše, hoda sporije i svaka odluka podređuje jednom cilju: da se život stabilizuje, da se pacijentima pomogne da se izleče ili da se makar bolest ublaži, odnosno stavi pod kontrolu.

Zato postoje stvari koje se ne rade.

Ne zato što su zabranjene, nego zato što su nezamislive.

Ali ovo nije prvi put.

Već smo videli ulazak u sobu deteta sa imunodeficijencijom, uprkos protivljenju lekara. Tada je još izmišljao izgovore da je dečak izrazio želju da ga predsednik obiđe, i da ga je njegova majka zamolila da to učini. Kakva dobra duša!

Videli smo „posete“ najteže povređenim pacijentima iz susedne države koja ih je, sa punim poverenjem, poslala u naše bolnice na lečenje. Videli smo na desetine novinara, kamermana u civilu u sterilnim sobama, među pacijentima sa opekotinama, tamo gde se život štiti i spašava, a ne prikazuje. U trenucima koji ne pripadaju javnosti, on je sebi dao tu slobodu da „obiđe“ pacijenta i da ga slikaju sve moguće televizije. Posle oštrih reakcija zdravstvenih radnika i javnosti, više se nije pravdao. Drsko je odgovarao da je odluku doneo sam i da nije ni tražio dozvolu lekara. Predsednik države!

Upravo 21. marta 2025. godine, na dan velikog mitinga u beogradskoj areni, posle višemesečne borbe, preminuo je učenik, mladić Vukašin Crnčević. Poslednja, 16. žrtva pada nadstrešnice. U Novom Sadu, u njegovoj školi i još nekim mestima u Srbiji, održani su pomeni u znak sećanja na nesrećnog mladića. Nekoliko meseci pred smrt, i u njegovu bolesničku sobu je predsednik, mimo svih pravila i normi, napravio svoju „vizitu za slikanje“ pred TV kamerama. Mladić je imao ekstremno teške povrede i očekivalo se da, nažalost, neće moći da preživi.

Ni to nije smetalo predsedniku da obavesti javnost kako mu je Vukašin mahnuo!?

I svaki put je granica pomerena, sve niže i niže.

Ovo nije nešto što se dešava samo od sebe.

Ovo je odluka, unapred isplanirana i doneta sa ciljem da se pokupi još neki politički poen.

Sterilna soba nije protokol.

Intenzivna nega nije scenografija.

Koronarna jedinica nije mesto za političke poruke i oglašavanja.

To su linije koje se ne prelaze.

Ne zato što je tako propisano, nego zato što iza njih stoji nešto elementarno. Stoji ljudski život i zdravlje.

Stoji dostojanstvo pacijenta koje se mora poštovati.

Zato je u ovoj situaciji gotovo svejedno ko je više kriv. Onaj koji je to naredio, ili onaj ko je možda morao, možda i hteo da pristane.

Svakako, ovo što danas gledamo nije incident. To je zloupotreba. Zloupotreba prostora u kome su ljudi najranjiviji, zloupotreba bolesti i poverenja.

Ovde ne možemo govoriti o nekakvoj krizi sistema ili čega god. Jer kriza podrazumeva da postoji nešto što može da se popravi.

Ovde gledamo kako se granice brišu.

Kako i bolnica, koronarna jedinica, prestaje da bude izuzetak. Kako postaje samo još jedna politička scena.

Dugo već pokušavamo da razumemo zašto se urušava sistem koji je svima potreban. Zdravstvo nije politička apstrakcija.

U njemu završavaju i oni koji odlučuju, i njihovi najbliži.

Ne postoje „njihovi“ i „naši“ kada dođe hitna situacija. Obično se misli da oni imaju para i da mogu uvek da se leče privatno. Ili da se avionom odvezu u inostranstvo.

Ali, kada je hitno, za to se nema vremena.

I zato deluje neracionalno.

Možda problem nije u tome što neko želi loš sistem. Možda je suština u tome što kvalitet više nije najvažniji kriterijum. Postaje važnije da je sistem predvidiv, lojalan, da se njime lako upravlja. A kada se ta logika jednom uspostavi, ona ne staje na vratima institucija.

Ona ulazi svuda.

I u škole.

I na univerzitet.

I, na kraju, i u bolnicu.

Tamo gde nikako ne bi smela.

U takvom sistemu, ili njegovom raspadu, sledeći pacijent može biti bilo ko od nas.

I zato više nema smisla pitati se gde je dno.

Jer dno podrazumeva granicu.

Ovde granice odavno nema. Ovde na dnu tog dna stoji neki zao čovek sa ašovom koji u svakom trenutku produbljuje i buši dno.

Duboko i nemilosrdno.