Produkcija otrova i magle

Autor: Nedim Sejdinović, Izvor: Vreme

Mnogo je to puta rečeno i elaborirano, ali hajde da ponovimo, uz rizik da ispadnemo banalni i dosadni. Sve funkcionalne demokratske i uređene države liče, kao i srećne porodice, jedna na drugu: jedne od drugih prepisuju uspešne obrasce, eventualno zadržavajući specifičnosti u skladu sa tradicijom, kulturom, nekakvim davno ustanovljenim društvenim normama koje se s vremena na vreme i po potrebi preispituju. Elem, sve je sklono preispitivanju i kritici, čak i svete krave. Tome i služe javni prostor, mediji i civilne organizacije.

S druge strane – može Tolstoj da se ljuti koliko hoće, ali i autokratski i totalitarni sistemi (čitaj – nesrećne zemlje) imaju zastrašujuće mnogo zajedničkih karakteristika i identičnih mehanizama uspostavljanja i zadržavanja bezobalne kontrole nad društvom, državom i nacionalnim resursima. Pre svega, važno je ukinuti drugačije mišljenje, tačnije rečeno, mišljenje kao takvo.

Slične su i metode obračuna sa političkim oponentima i kritičarima, koji se diljem autoritarnog zemljinog šara vazda proglašavaju za opasne neprijatelje, kojima treba sve po spisku i toljagu po glavi. Razlika je samo u intenzitetu: da li ćete rernu podesiti na umerenu temperaturu ili ćete tepsiju staviti da se usija, sve uz onaj ventilator koji potpomaže da se meso ugljeniše. Odnosno – da li ćete protivnike smeštati u koncentracione logore, trovati radioaktivnim otrovima ili ćete polako povećavati temperaturu, uz procenu koliko daleko smete da idete. A ako nema otpora, rizik od koncentracionih logora i ugljenisanih tela se povećava.

VUČIĆ PREPISUJE OD NAJGORIH

Iako suprotno tvrde i neki njegovi kritičari, Vučić i u njega savetnici – nisu nešto odveć kreativni. Da su takvi ljudi predvodili civilizaciju, još ni točak ne bi bio izmišljen, a kamoli leteći tanjiri i roboti-plesači. Stara je to prepisivačka škola upravljanja državom i društvom. A prepisuju od najgorih. Eventualna njihova specifičnost u tome je što sve što rade izgleda baš tragikomično, kao najjeftinija farsa. Ali i farsa zna da bude ubojita, znamo to dobro.

Splet lažnih nevladinih organizacija (savremenim jezikom: GONGO) koristili su svi autoritarni i totalitarni režimi otkako je modernog sveta i veka. Od nacističke Nemačke (Volksgemeinschaft), fašističke Italije, pa do Putinove Rusije, Erdoganove Turske ili Orbanove Mađarske.

Generalno se u modernije doba ide ka upotrebi novih tehnoloških mogućnosti, jer je to zgodnije, a i manje košta. Neko je rekao: manje tenkova, a više propagande! Ali sistem je isti: produkcija teorija zavera, stvarna i simbolična okupacija javnog prostora, označavanje “unutrašnjih neprijatelja” i “stranih plaćenika”, dehumanizacija kritičara, stalna mobilizacija “u ime naroda i države”, pozivi na linč (uglavnom, ne direktni ali su poruke sasvim jasne)… Konačno, skretanje pažnje sa važnih tema, recimo ubistvene korupcije. Okupljaju – u Srbiji je to najvidljivije – kvaziintelektualne udarnike skupljene s koca i konopca, kojima je ključna karakteristika superlojalnost i neopterećenost bilo kakvim skrupulama. Za sve to dobijaju brdo javnog novca, javni prostor da se iskažu i tapšanje po ramenu. Fantastični ste!

Cilj je i obesmišljavanje i sistemska marginalizacija istinskih, kompetentnih nevladinih organizacija – onih koje još insistiraju na javnom interesu, odgovornosti i činjenicama.

OTKUD SAD CENTAR ZA DRUŠTVENU STABILNOST KAO BITAN FAKTOR?

Naprednjaci su, otkako su došli na vlast, proizveli tonu GONGO pojava. One imaju različite funkcije: neke su tu samo zbog pranja para, a neke bogami imaju i više ciljeve, recimo da strasno istresaju lične i grupne frustracije, zagađene retrogradnim i ubilačkim ideologijama, koje se ovde gaje sa velikom pažnjom, kao orhideje.

Neki logično postavljaju pitanje kako je u moru svih tih asocijacija na svetlo dana, kao režimski najprominentnija, u poslednje vreme isplivala opskurna novosadska organizacija Centar za društvenu stabilnost (CZDS). Odgovor je, međutim, veoma jednostavan. Kada se sprovodi negativna selekcija, stvari se zahuktaju i zgaze sve pred sobom. Najgore smenjuju još gori, lojaliste superlojalisti pa onda ultralojalisti. Za Centar za društvenu delatnost ovo je pravo vreme, kada je režim skinuo sve maske i pokazao prirodnu lepotu Fredija Krugera. CZDS je u svom svetu ono što je Kričak u policijskom – esktrem koji postaje norma.

Organizaciju je još onomad (u junu 2017) osnovao bivši espeoovac Lazar Slepčev, za kojeg čujemo da je u međuvremenu prešao na stranu “blokadera”. Bog će znati da li je to tačno, ali svakako nije bitno. Nebitno je i šta se to desilo, pa je za kratko vreme postojanja promenjeno ime šefa organizacije u Agenciji za privredne registre: sada je to, godinama već, od kraja 2017. godine do danas, izvesni Ognjen Karanović. CZDS je okupio anonimuse sa nečitkom biografijom, koji su u javnosti prvi put postali ponešto poznati tek kada se pisalo o tome da za ogromne novce drže nekakva fantomska predavanja u Kulturnom centru Novog Sada. U ovom prostoru, koji je nekada bio mesto promocije moderne umetnosti i kritičkog mišljenja, raspredali su svojim idejama prilagođenu istoriju, razne teorije zavere, zapravo sve ono što je sa pivskih skupljališta ispred lokalnih prodavaonica dospelo u sam vrh države i postalo ideološki mejnstrim. Kada neupućen čovek poseti sajt organizacije i ugleda likove i dela saradnika CZSD, u prvi mah bi pomislio da je u pitanju firma za obezbeđenje objekata i lica ili neka paramilitarna formacija u osnivanju. Tek listanjem sajta shvatio bi da je zapravo reč o think–tank organizaciji, takozvanoj.

Njen frontmen je bio (valjda i ostao) Nemanja Starović, koji se usled poremećaja među zvezdama našao na mestu ministra. Prvo rada i zapošljavanja, a onda je kod uglednog Macuta dobio portfelj evropskih integracija. Ovaj bivši espeoovac, potom naprednjak, čovek širokih interesovanja, evroskeptik i rusofil, na čelu evropskih integracija? To vam je kao da baku Bosu iz Čuruga pored Žablja, koja profesionalno “salijeva stravu” i teglom premešta želudac, postavite za ministra i nauke i obrazovanja i zdravstva odjedared.

Nisu se trudili “stabilaši” ni trenutka da sakriju da su zapravo sastavni deo vlasti. Mnogi od njih platu dobijaju kao savetnici, pomoćnici ili zamenici u raznim ministarstvima i sekretarijatima. U CZDS fasuju bonus.

Jedan od njih je i tabloidni uticajnik po prezimenu Obrknežev. Ko zna čega je sve ovaj član, navodno i SNS, i Ruske stranke, i CZDS. Gostuje po režimskim televizijama, ozbiljno želeći da po intenzitetu prisustva u emisijama koje smatraju i razmatraju aktuelne teme prestigne i – Nebojšu Krstića. Predsednika je u ovom pogledu naravno nemoguće savladati, ali može se biti dosadniji i od njega.

Sve u svemu, prisustvo CZDS u medijima nije greška, već u funkciji sistema. CZDS i slične strukture služe da bukom zamene argumente, lojalnošću istisnu znanje i javni prostor trajno pretvore u zonu kontrolisanog besmisla.

IMA SE PARA, IMA SE S ČIM!

“Stabilaši” će tvrditi da su prave nevladine organizacije neprijatelji države i srpstva, plaćeni iz “zapadnih centara moći”. Pritom namerno prećutkuju da je Aleksandar Vučić tim istim centrima bio i ostao mnogo bliži od celokupnog NVO sektora – i da je od njih dobijao znatno više novca nego sve organizacije istočno od Berlinskog zida zajedno. Bar je tako bilo donedavno.

Zaboravljaju i da su zapadne donacije transparentne, strogo kontrolisane, da projekti imaju jasne ciljeve i podrazumevaju detaljne finansijske i narativne izveštaje. A ciljevi su uglavnom vezani za institucionalni razvoj i demokratizaciju države. Za razliku od toga, niko ne zna od koga, koliko i na koji način sredstva dobija Centar. Jedino što je potpuno jasno jesu poruke koje proizvodi: vizija Srbije kao autoritarnog društva u kojem vlada savršena harmonija politike, crkve, medija, batine i kriminala. Oni koji tu “harmoniju” narušavaju, po toj logici, završavaju u zatvoru ili van zemlje.

Da se ima para i da se ima s čim, pokazuju silni filmovi koje ovaj centar malo-malo pa sklepa. Oni su naravno neprofesionalni, propagandno banalni i ideološki ogoljeni, ali to svakako ne znači da u njih nije upumpano mnogo novca poreskih obveznika. Iz CZDS radionice na bezmalo sve režimske televizije lansiraju se poslednjih godinu i nešto mini-dokumentarne serije Vreme terora, (De)blokada, Dosije Vojvodina, Zlo doba, a nedavno smo gledali i Zlo doba 2. Sva “ostvarenja” u funkciji dehumanizacije i progona studenata u blokadi, kritičara režima, kao i medija i novinara koji imaju neobičan običaj da izveštavaju u skladu sa profesionalnim standardima.

CDZS je, lafo, organizovao i “antiblokadne” skupove diljem Srbije, prošle godine. Naravno da ni ovo nema veze sa istinom i smislom. Oni recimo ne mogu da okupe ni pet-šest ljudi koji će do kraja saslušati predavanja njegovih aktivista u KCNS.

NA METI: VERAN MATIĆ

Glavna meta filma Zlo doba 2, nedavno emitovanog na brojnim režimskim televizijama u produkciji Centra za društvenu stabilnost, jeste Veran Matić, predsednik Anema i član Stalne radne grupe za bezbednost novinara. Da ovaj film nije tek izolovani incident već deo šire kampanje, pokazuje intenzitet napada na Matića koji se već mesecima izvode – sa gotovo svih režimskih političkih i medijskih kanala. Film je poslužio kao zamajac.

Zloslutnu kampanju je pokrenuo predsednik Vučić prošle godine, kada je optužio Matića da su neki ljudi zahvaljujući njemu, bez ikakve potrebe, boravili u zatvoru. I da on treba da im se izvini. Radi se o onima koji su optuženi i prvobitno osuđivani za ubistva ili napade na novinare. Apsurdnost optužbi dodatno naglašava činjenica da je upravo Vučić 2018. godine imenovao Matića za svog specijalnog izaslanika u razgovorima sa Hrvatskom o pitanju nestalih osoba. Matić je, ranije, dvehiljaditih, godinama živeo pod stalnom policijskom zaštitom zbog pretnji koje je dobijao iz kriminalno-političkih struktura.

Sa Matićem razgovaramo o aktuelnoj kampanji, pitamo ga da li se ponovo oseća ugroženo i kako razume razloge iz kojih je ponovo postao meta.

“Kampanja predstavlja obrazac ugrožavanja bezbednosti novinarki i novinara, predstavnika civilnog društva, nevladinih organizacija i branitelja ljudskih prava. Razlika u odnosu na period kada sam 24 sata, sedam dana u nedelji imao policijsku zaštitu, zajedno sa Brankicom Stanković, jeste u tome što je tada u sistemu postojao neko ko je vodio računa o pretnjama, procenjivao ih i nastojao da proaktivnim pristupom spreči teže posledice. Postojale su i javne osude iz usta predstavnika vlasti. Danas imamo čitav sistem i sve njegove institucije zloupotrebljene protiv novinarki i novinara i medija koji profesionalno rade”, kaže nam Matić.

Dodaje da pripadnici MUP ne samo da ne rešavaju većinu slučajeva napada već i ne dezavuišu nasilnike regrutovane za zaštitu vlasti, ljude u crnoj odeći i sa maskama, najčešće iz kriminogenih krugova.

“Ali tu nije kraj: pripadnici interventnih jedinica pridružuju im se u nasilju nad novinarkama i novinarima. Za rekordnu nekažnjivost najviše je odgovoran MUP, ali odgovorini su i tužilaštva i sudovi. Za povećani broj napada najodgovorniji je vrh vlasti, koji svakodnevno označava mete govorom mržnje. To targetiranje se prenosi u prostor tabloidnih medija, koji se pretvaraju u armiju u surovim obračunima. Danas nema ko da vas zaštiti, nemate kome da se obratite, a dimenzije napada na novinare kao da još uvek ne uspevaju da procesuiraju u Evropskoj komisiji i pokrenu mehanizme da ih zaustave”, kaže Matić. Dodaje da je Srbija “trenutno najgore mesto za novinare i medije u Evropi”.

ODAKLE DOLAZE NAPADI?

Matić kaže da je, naročito tokom devedesetih, stekao mnogo moćnih neprijatelja, pre svega zbog insistiranja na procesuiranju ratnih zločina i zločina Resora državne bezbednosti iz režima Slobodana Miloševića.

“Budući da sam, kao predsednik Komisije za istraživanje ubistava novinara (Slavko Ćuruvija, Dada Vujasinović, Milan Pantić), imao aktivnu ulogu u hapšenjima, optužnicama i suđenjima protiv vrha DB, što je dovelo do dve osuđujuće presude – tokom tih desetak godina bio sam konstantno napadan, a proces je opstruiran. Na kraju je Apelaciono veće donelo oslobađajuću presudu uz kršenje zakona (što je presudom utvrdio i Vrhovni sud Srbije), što bi se moglo tumačiti i kao neka vrsta amnestije. I tada sam optuživan da sam glavni krivac što se sudi vrhu DB, koji je, navodno, ‘sve radio patriotski’. I kasnije, u još nekoliko sudskih procesa zbog napada na novinare, odbrana optuženih optuživala me je čak i u sudnici da sam odgovoran za to što im se sudi. Kad god reagujem na neki slučaj napada na novinarke i novinare, desi se kontranapad, na mene”, kaže on.

Dodaje i da se Vučićeva izjava koju smo spomenuli i od koje je sve krenulo takođe može shvatiti kao poziv na linč.

“Kada vidimo ko me je sve optuživao da je zbog mene robijao ili bio u pritvoru, ovo je za mene, ali i za medijsku zajednicu u Srbiji, bio otvoreni poziv na linč. Među njima su bili i bivši predsednik opštine Grocka, osuđen za paljenje kuće novinara Milana Jovanovića, i Dejan Nikolić Kantar, koji je zbog pretnji novinarkama i OK radiju u Vranju dva puta osuđivan na zatvorsku kaznu. Zatražio sam od MUP procenu moje bezbednosti, jer sam se zbog ove izjave osećao ugroženim. Posle nekoliko nedelja usmeno mi je saopšteno da nisam ugrožen, uz napomenu da su tokom procene došli do informacije da se jedna osoba raspitivala u zatvoru ko bi mogao da me likvidira, iz osvetu. Kada sam pitao šta su uradili tim povodom, rečeno mi je da je to verovatno samo govorkanje i da će pojačati patrole oko zgrade u kojoj stanujem”, kaže on.

SVI PLAĆAMO OTROV KOJI DOBIJAMO U ENORMNIM DOZAMA

Matić kaže da vlast u Srbiji pravi parainstitucije pod strogom kontrolom vladajuće partije. CZDS mu deluje kao ideološki i operativni centar – za najprljavije poslove, ogrnute u medijske proizvode, kvazinaučne teorije i radove.
“Najopasnije je to što je potpuno otvoren prostor za govor mržnje i targetiranje neistomišljenika. Ova organizacija pravi okvir za progone. To je i produkcioni centar za nacionalne televizije pod potpunom kontrolom vlasti, uz osnivanje dodatnih medijskih jedinica za distribuciju tog otrovnog sadržaja i isisavanje novca namenjenog unapređenju profesionalnog i odgovornog novinarstva. Na jednoj strani imamo sejanje zla uz istovremeno korišćenje novca poreskih obveznika za to kroz kršenje zakona. Neki perpetuum mobile – svi plaćamo otrov koji dobijamo u enormnim dozama. Žao mi je što se ne shvata ozbiljnost ovako široke okupacije medijskog prostora, sa ciljem potpunog poništavanja javnog interesa i potreba građana”, kaže Matić.

DEZINFORMISANJE I DESTABILIZOVANJE JAVNOG MNJENJA

Za kulturološkinju Aleksandru Đurić-Bosnić stvar je jasna. Organizacije kao što je CZDS imaju zadatak da, produkcijom propagandnih i crno-propagandnih sadržaja, unose dezinformativni haos u javni prostor. Njihova je uloga da pojačaju efekat tabloidnih režimskih spinova i tako šire prostor manipulativne izmaglice karakteristične za autoritarne režime.

“Njihova je i uloga da potisnu, obezvrede i obesmisle građanske, kritičke i opozicione stavove koji ukazuju kako na autoritarnost tako i na represivnost. I to čine koristeći širok spektar etiketiranja, stigmi i lažnih informacija. Ko čini ‘kreativni’ deo njihovog tima manje je bitno u odnosu na njihovu funkciju, koja zapravo jeste dezinformisanje i destabilizovanje javnog mnjenja. Oni svakako spadaju u markantnije primerke režimske mreže za dezinformisanje javnosti. U tom smislu ostvaruju neku vrstu sinergijskog efekta s režimskim političarima i medijima pod režimskom kontrolom”, kaže ona.

Slično misli i Duško Radosavljević, profesor politikologije na novosadskom Fakultetu za pravne i poslovne studije “Dr Lazar Vrkatić”. Po njegovom mišljenju, struktura ljudi okupljenih u organizaciji i oko nje vrlo je šarolika, znakovita i “nikako ne uliva poverenje, na bilo koji pogled”.

“Skoro sve osobe koje su prezentovane na sajtu ove ‘nevladine’ organizacije više su nego nepoznate stručnoj javnosti, te u životu Novog Sada, a i šire. Nema tu stručnjaka, eksperata, analitičara, kulturnih ili javnih aktivista. Stiče se utisak da svoje aktivnosti i žele da ‘pokriju’ tom anonimnošću. Zato što ih je sramota svojih aktivnosti, ili iz nekog drugog razloga, recimo, zato što neko drugi radi te poslove a oni ih ‘samo’ potpisuju. Nema svrhe ulaziti u to jer su rezultati porazni, ružni i mogu ostaviti posledice po mnoge. Prvo na one protiv kojih, pod zaštitom režima, pripadnici CZDS kidišu, a u drugom koraku, i na pripadnike Centra kada ovde, makar i minimalno, proradi vladavina prava. A o tome su neki od junoša ove paramilitarne propagandne organizacije valjda učili, ma koliko se sada upinju iz petnih žila da sakriju gde su studirali i sa kojim uspehom”, kaže on.

KLASIČNI REPERTOAR AUTORITARNIH REŽIMA

Đurić-Bosnić podseća i da postojanje ovakvih organizacija spada u klasični repertoar autoritarnih režima kojim zamagljuju percepciju sopstvene autoritarnosti i političke realnosti u svojim zemljama.

“Prema istraživanju ‘Četam Hausa’, ovakve organizacije su bile posebno aktivne u Ukrajini, Gruziji, Moldaviji, Jermeniji, u baltičkim državama, kao i u širem regionu Balkana. Možda je najbolju definiciju prirode i funkcije ovakvih organizacija dao, još septembra 2016. godine, tadašnji šef misije SAD u OEBS, ambasador Danijel Bajer. On je rekao da represivni režimi koji više ne mogu uverljivo da odgovore na kritike autentičnih organizacija civilnog društva pribegavaju osnivanju svojih, lažnih, organizacija koje će raditi za vladu, upravo da bi odvratile pažnju javnosti od represije koju ona sprovodi. To rade najčešće iznošenjem ‘lažnih i apsurdnih tvrdnji’, stvarajući gotovo ‘pozorišne iluzije’. Korišćenjem vulgarnosti i propagandnih neistina stvaraju ‘buku i zbrku’, zastrašuju one s drugačijim glasovima, trudeći se da potisnu legitimne glasove građanskog i opozicionog otpora”, kaže ona.

Tekst je prenet sa potala Vreme.