Ivana Ija Petrović: Pa, opet zašto je počasno mesto da bude prvi na udaru odabrano za Verana Matića?
Autorka: Ivana Ija Petrović
Verana poznajem jako dugo. Ponosna sam na to poznanstvo, na isti način na koji sam ponosna na naš ANEM. Oduvek sam verovala da je to bila najbolja i najsmislenija medijska mreža na našim prostorima. To znaju svi oni koji i dalje poput relikvije čuvaju i dan danas majice sa natpisima ANEM-PROTIVTEŽA-RAVNOTEŽA. Svesna sam da su me sa podozrenjem povremeno gledale mlađe kolege kada sam tvrdila da su ružni rudimenti devedesetih, koji su se, presvukavši se u carevo novo odelo, uspentrali na našu grbaču do detalja proučili koju grešku prethodnog diktatora ne smeju da naprave. I da su zato, sa toliko strasti nasrnuli odmah najpre na male, dobre lokalne medije, većma iz ANEM mreže. Neke su pokupovali kroz no-name partijske kadrovike, druge iznurili do tačke iza koje povratka nema. Najveća vrednost ANEM-a devedesetih ležala je u tome što smo svi o svima znali sve. Požarevac je znao šta se dešava u Nišu, Novi Sad šta se dešava u Bajinoj Bašti, informacije su putovale brzo, lokalno stanovništvo je bilo informisano i zainteresovano. Istina je lako pronalazila put. I to je bilo opasnije po autokratski režim od nacionalnih kanala. Zato je na ANEM nasrnuto odmah, čim su se ponovo domogli vlasti. I činilo se da je stvar završena. Ali, nije. Veran je, mnogo pre svih nas, shvatio da će sledeća faza biti pojačani napadi na novinarsku profesiju samu.
Fokus je prebačen sa medija na novinare, one sve ređe koji su želeli da i u opštoj medijskoj kaljuzi rade profesionalno i čestito. Tako je ponovo krenula da se formira mreža, nevidljiva, zaštitna. SOS telefon, bezbrojni sastanci sa tužilaštvima, policijom, prijavljivanje napada, pretnji, insistiranje na procesuiranju krivaca, konsolidacija pravih novinarskih i medijskih udruženja da zajedno dejstvuju kad god se napadne novinar ili mu se preti. Organizacija radionica za novinare i studente novinarstva. Uporno, dosledno. Ako se ne varam, Veran je lično prisustvovao većini, ako ne i svim ročištima. U godinama koje su usledile, u društvu koje se sve snažnije polarizovalo, napadi su postali sve češći i sve brutalniji. U poslednjih godinu i po dana situacija je kulminirala a poljuljana vlast krenula otvoreno đonom ka svakom glasu koji se razlikuje od iskrivljene realnosti, koju žele da nam iz Nemanjine 11 nametnu kao jedinu. Mladost je na ulicama uskliknula:”Car je go!”
U nedostatku argumenata, očito se vade iz naftalina metode sa kraja “devedesetih”. Fabrikovanje tobožnjih neprijatelja i stranih plaćenika. Snimanje naručenih “serijala” sa ciljem zastrašivanja i defamacije. Toga je već bilo u prethodnih deceniju i po ali nikada ovako sistematično najavljeno, sa objavljivanjem spiska od 45 ljudi o kojima će se govoriti budalaštine po sistemu rekla-kazala. Pa, opet zašto je počasno mesto da bude prvi na udaru odabrano za Verana Matića? Možda zato što se njegov glas uvažava i čuje van granica zemlje? A, možda i zato što je neumorno držao aktivnim priče o žrtvama iz Ribnikara, Malog Orašja i Dubone i uticao na buđenje empatije u do tada uspavanom društvu, pa ga neki zli mozgovi krive za pravu eksploziju empatije za žrtve korupcije stradale ispod nadstrešnice koja je prerasla u svojevrsni studentsko-građanski bunt.
Ko bi to još mogao znati? Sa neinteligentnim zlom je borba jako teška. U svakom slučaju, želim da verujem da je i drugima jasno ko je Veran a ko je nevera. Ja to znam, baš kao što znam i za sve druge predivne ljude sa spiska novih “emisija” koji najavljuje vladina nevladina organizacija. Osećam se privilegovano da veliki broj njih lično poznajem. Ne mogu mnogo, ali mogu bar da javno stanem uz njih. Najcrnje je uvek pred svitanje. Uskoro će svetlost, sigurna sam u to.
