Heroj je onaj koji daje život za najviši smisao života (FOTO)

Autorka: dr Slavica Plavšić

U organizaciji Građanske akcije Pančevo, u Pančevu je obeležena godišnjica smrti Srđana Aleksića, mladića iz Trebinja koji je 1993. godine izgubio život jer je pokušao da zaštiti svog sugrađanina, Bošnjaka Alena Glavovića, od fizičkog napada. Taj čin, jednostavan, i krajnje ljudski, postao je jedna od najsnažnijih moralnih tačaka u prostoru bivše Jugoslavije, mesto na kojem se još uvek može jasno razlikovati dobro od zla.
Venac je položen na spomen ploču na južnoj fasadi Gradske uprave, u prolazu koji od 8. novembra 2010. godine nosi ime Srđana Aleksića. Ovaj skup, koji Građanska akcija Pančevo organizuje u kontinuitetu već šesnaest godina, predstavlja retku i dragocenu tradiciju doslednog građanskog sećanja. Sećanja koje ne zavisi od zvaničnih kalendara, političkih potreba ni dnevnih narativa.

Na skupu su govorili Ljiljana Spasić, ispred Građanske akcije Pančevo, i Andrej Tanko iz Pančeva, student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu, simbol hrabrosti i otpora nove generacije. On je pročitao govor čiji je autor Živoslav Miloradović, istaknuti pančevački novinar i nekadašnji glavni i odgovorni urednik legendarnog slobodnog časopisa Pančevac, koji, nažalost, zbog bolesti nije mogao lično da prisustvuje skupu.

Govor

Trideset tri godine su prošle od smrti Srđana Aleksića, a mi ga se još uvek sećamo i okupljamo povodom godišnjice njegove pogibije.

Kako je to moguće u zemlji u kojoj zvanična sećanja ne traju duže od nekoliko meseci, u zemlji u kojoj masovne pogibije njenih građana preko noći tonu u kolektivni zaborav?

Pa, moguće je.

Moguće je zato što smo ovde mi.

Mi koji ne zaboravljamo i koji nećemo zaboraviti.

Mi koji protestujemo, stojimo, ćutimo, opominjemo.

Mi koji se bunimo.

Oni koji su rođeni u godini kada je Srđan umro, danas su već zreli ljudi. Nekoliko generacija je od tada stasalo, tako da ova smrt mnogima predstavlja samo daleki odsjaj burne prošlosti.
Pa zar od tada do danas nije poginulo i nestalo toliko mnogo ljudi? Ko bi se svih sećao? Ko bi mogao da živi pod navalom sećanja na tolike smrti?

Pitanje je pogrešno postavljeno.

Ne obeležavamo mi ovde smrt.

Obeležavamo čovečnost.

Slavimo ono čega nam ovde veoma nedostaje.

Čovečnost.

Ljudskost.Čak se i ove reči sve ređe mogu čuti.

Jer ljudskosti je sve manje, a sve više laži, licemerja i niskosti.

Srđan je živeo u jednom teškom vremenu, teškom kao i ovo današnje. Nasilnom i lažljivom.

I Srđan je mogao da okrene glavu, kao što to čine mnogi od nas, misleći da će zlo nestati ako ga ne gledamo.

I Srđan je imao svoja pitanja i svoje dileme, svoje planove i svoje snove.

Ni Srđan nije želeo da umre.

Hteo je samo da bude čovek.

Da postupi kao čovek i da se suprotstavi zlu.

Izabrao je ljudskost.

Zato sada, nemo stojeći ispred njegove spomen-ploče, nastojimo da sećanje na Srđana pronesemo kroz vreme. Kada se ova nakazna vladavina, koliko sutra, strovali pod teretom sopstvene mahnitosti, moraćemo da se, kao Srđan pre trideset tri godine, opredelimo na kojoj strani je zlo, a na kojoj dobro.

I neće tu biti nikakve politike.

I neće tu biti nikakvih nacija i nacionalnih jadikovki.

Postojaće samo jedno pitanje:

da li smo ljudi ili nismo?

Trebinje i Pančevo su gradovi koji su geografski udaljeni, ali ih spaja moralna linija sećanja. Linija koja ne bledi, jer se obnavlja svake godine: prisustvom, imenima, glasom i tišinom.

U vremenu u kojem se prošlost sistematski relativizuje, a sećanje skraćuje do neprepoznatljivosti, ova istrajnost deluje gotovo nestvarno. Ona podseća da ljudskost nije mit, niti apstraktna vrednost, već konkretan čin i trajna obaveza.

Dok god se ime Srđana Aleksića izgovara ovako jasno i odgovorno, postoji i nada da izbor između dobra i zla neće biti zamagljen. Jer, kako ovaj skup uporno dokazuje, nije pitanje da li se može zaboraviti, već da li se sme?