Kad podrška ljudi nadjača slabosti sistema

Autorka: Jelena Gajić, Izvor: Danas

Nalazio je utehu u njenom krilu, zagrljajima, pesmama. Procvetao je sa njom – učestvovao u svakoj predstavi i išao samostalno na izlete, a Bilja je i drugu decu naučila šta znači poštovati različitosti“, kaže Jelena Šebez Inić, majka dečaka sa autizmom i autorka profila „Dnevnik jedne autistične mame“.

Iako se u Srbiji o inkluziji govori još od 2009. godine kada je na snagu stupio Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja (ZOSOV), ona se u praksi još uvek ne podrazumeva i neretko zavisi od ljudskosti i dobre volje pojedinaca, tačnije – stvar je sreće.

Krhka inkluzija

Uprkos pozitivnom iskustvu u vrtiću i „zelenom svetlu“ koje su dobili od defektologa i psihijatra, prvi pokušaj upisa u redovnu školu porodici Inić pokazao je koliko je inkluzija, iako neophodan stepenik u obrazovanju dece sa smetnjama u razvoju, u našem obrazovnom sistemu i dalje krhka.

Prema rečima majke, u školi o kojoj su se raspitali i čuli da ima pozitivnu inkluzivnu praksu, Luka je doživeo prvo loše iskustvo usled diskriminacije koju je pretrpeo. „Nakon toga smo, u konsultaciji sa stručnim licem, odlučili da ga prebacimo u specijalnu školu u kojoj je kratko boravio jer su zaposleni samo potvrdili prethodnu procenu defektologa i psihijatra – da je Luki mesto u redovnoj školi.“

Porodica se i u novoj, trećoj po redu školi susrela sa diskriminacijom, tačnije „učiteljicom koja nije imala vremena za količinu papirologije koja prati inkluziju“.

„Ja sam se bavila akademskim delom – prilagođavala gradivo, spremala materijale, pisala nastavni i pedagoški plan, radili smo domaće zadatke, učila s njim kod kuće. A asistentkinja Katarina se trudila da mu u školi na predivan način približi gradivo, ali prvenstveno da približi njega deci i decu njemu. Učinila je da ga ne posmatraju drugačije, već kao dete koje je poput njih, samo što vidi svet na malo drugačiji način. U odeljenju je imao i nekoliko drugara iz vrtića koji su poznavali njegove potrebe i zajedno sa Katarinom učinili da Luka bude srećan, da se socijalizuje, pokaže svoje znanje i ne trpi zbog tuđih propusta“, priseća se naša sagovornica.

Dok su asistentkinja i drugari sprovodili inkluziju, prema rečima majke – učiteljica nije. Kako navodi, na prvoj ekskurziji od roditelja je tražila da potpišu da se ona oslobađa odgovornosti samo za Luku, a na poslednjoj rekreativnoj nastavi dečaka je smestila u drugi deo hotela, odvojivši ga od svojih vršnjaka, uz svakodnevno „zaboravljanje“ da ga uključi u zajedničke aktivnosti.

Prelazak u više razrede trenutak je kada Luka ponovo „počinje da diše“. „U naš život ušla je razredna Goca. Od prvog momenta on je bio ‘pile moje’. I zahvaljujući njenom jakom glasu, neustrašivosti pred sistemom i birokratijom koja prati inkluziju, njeno pile je procvetalo“, kaže Jelena i dodaje da je upravo razredna umnogome doprinela dečakovom osamostaljivanju.

„Ja sam se plašila, ali je ona bila odlučna – organizovala je sa decom ko će da sedi sa njim, ko da se druži s njim tokom velikog odmora… Deca su bila divna. Kada im date šansu da pokažu šta mogu, svi su želeli da se uključe, da budu deo toga. Svi su se osećali velikim, jer rade nešto veliko za svog druga“, ističe naša sagovornica i dodaje da je Luka u tom periodu sam odlazio i boravio u školi i da je najviše napredovao upravo zato što je osetio šta znači biti samostalan, šta znači biti kao i svako drugo dete.

Izolovani slučajevi diskriminacije su postojali, ali je veliki broj nastavnika pokazao i razumevanje. „Zaista su slušali koje su njegove potrebe, želeli su da čuju. Pomerali smo granice zajedno. Prilagođavali su gradivo, a ja sam bila maksimalno aktivna u momentima kada oni nisu mogli, jer kada vidite da neko zaista želi da pomogne vašem detetu, onda ni vama kao roditelju nije ništa teško – to je inkluzija. Takva inkluzija bi trebalo da postoji u svakoj školi“, navodi Lukina majka.

Sistem u kojem inkluzija formalno postoji, ali se ne podrazumeva

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u školskoj 2023/2024. nastavu je prema IOP-u pohađalo ukupno 20.596 učenika, dok je u školskoj 2024/2025. u školama za učenike sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nastavu pohađalo 3.494 učenika.

Snežana Lazarević, izvršna direktorka Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S), rascep između slova zakona i stvarnosti u učionici, vidi kao dijagnozu ovog sistema.

„Često se IOP izrađuje samo formalno, bez stvarne individualizacije nastave. Ponekad se piše reda radi, ne zato što to detetu stvarno treba, nego zato što se njime, recimo, ‘legalno’ smanjuje broj učenika u odeljenju, ili da bi dete imalo bolje ocene. I dalje su česti komentari poput ‘nismo obučeni da radimo sa takvom decom’, iako je prošlo više od decenije i održane su stotine obuka. Danas škole više ne mogu, kao pre 2009. godine, da odbiju dete sa invaliditetom, barem ne legalno.

Roditelji imaju pravo da odlučuju o školovanju svog deteta, ali u praksi i dalje nailaze na prepreke – škole im, direktno ili prikriveno, poručuju da ‘njihovo dete nije za redovnu školu’. Dodajte tome neinformisanost, nepristupačne zgrade, nedostupnost prevoza i ličnih pratilaca, i jasno je da pravo na obrazovanje nije isto za sve“, zaključuje Lazarević i ističe da je manjak političke volje glavni razlog za to što prava iz zakona i stvarnost ne idu ruku pod ruku.

Specijalne škole nude određene pogodnosti poput manjih odeljenja, organizovanog prevoza i celodnevnog boravka, ali one decu u isto vreme izoluju iz zajednice i uskraćuju im šansu da razvijaju odnose sa vršnjacima. Odlaganje upisa u školu takođe nosi ozbiljne posledice. „IOP postoji da bi dete moglo da krene u školu uz podršku, a ne da čekamo da ono ‘sazri’.

Ovakav pristup ima brojne negativne posledice – dete ne polazi u školu sa svojom generacijom, često se kasnije nalazi u razredu sa decom znatno mlađom od sebe, što može uticati na njegove socijalne odnose i osećaj pripadnosti. Umesto da pokušavamo da ‘popravimo’ dete kako bi odgovaralo sistemu, potrebno je da sistem – škole, nastavnici, metode rada – bude spreman da se prilagodi detetu. Inkluzivno obrazovanje nije pitanje dobre volje, već obaveza zasnovana na ljudskim pravima“, naglašava Lazarević.

Snaga empatije, razumevanja i solidarnosti

Iako inkluzivno obrazovanje prvenstveno obezbeđuje pravo dece sa smetnjama u razvoju da budu deo zajednice i redovnog školskog sistema, njegovi efekti su daleko veći. „Takva sredina uči decu empatiji, razumevanju i solidarnosti. Porodicama je važno da njihova deca budu deo zajednice, da nisu odvojena ili negde sa strane. Nastavnici uče kako da budu bolji u svom poslu, kako da prilagode gradivo, metode rada, kako da osluškuju potrebe svakog deteta. I to ne koristi samo deci sa invaliditetom već i onima koji imaju teškoće u učenju, dolaze iz siromašnijih sredina ili govore drugi jezik“, kaže Snežana Lazarević i dodaje da na ovaj način sva deca, bez obzira na teškoće, razvijaju šire socijalne veštine, uče da poštuju razlike, sarađuju i pružaju podršku.

U Lukinom slučaju, upravo su vršnjaci bili ti koji su pokazali šta znači prihvatanje – danas Luka sa drugarima pravi palačinke, ide u bioskop, zajedno pevaju, gledaju Diznijeve crtaće. „Zapravo deca i nastavnici su zajedno dobitna kombinacija. Nastavnici su ti koji ih stimulišu, pričaju im priče iz dobre prakse i razvijaju kod dece moć da razmišljaju kako da budu bolji ljudi, a oni posle toga sami preuzimaju inicijativu i zapravo nama odraslima pokazuju koliko su oni veliki ljudi“, kaže Jelena Šebez Inić.

Ipak, svesna je da njihovo pozitivno iskustvo ne dele svi. „Primetila sam u drugim odeljenjima da deca nisu tako blagonaklona prema svojim drugarima na inkluziji. Luka je imao predivnu sreću. Da sam mu drugare prstom birala, ne bih mogla bolje. A jedne su i Bilja, Katarina, Goca, Marija… Inkluzija je kod nas, a kako čujem od drugih roditelja i u svetu, nažalost, stvar sreće – da naiđete na prave ljude u pravo vreme“, zaključuje naša sagovornica.

Upravo su ti ljudi doprineli da se tokom Lukinog školovanja, uprkos svim preprekama, zakoni i prava ne spominju načelno, već zaista i žive. A to ne bi smelo da bude stvar sreće.

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta „Glas nevidljivih heroja: Borba roditelja za bolju budućnost dece sa smetnjama u razvoju“ koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva informisanja i telekomunikacija. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Tekst je prenet sa portala Danas.