Hronologija jed(i)nog medijski ispraćenog prosjačenja

Autor: Danilo Ćurčić, Izvor: A11

Ko god je prolazio gradovima Srbije, vozio se autobusom ili čekao da se upali zeleno svetlo na semaforu, mogao je da primeti ljude koji prose. Ponekad su to mlađi ljudi, ponekad stariji, osobe sa invaliditetom, porodice sa decom, sama deca ili pak oni koji su očevidno u situaciji beskućništva. Prosjačenje je postalo deo svakodnevice koji malo ko primećuje.

Propisi u Srbiji zabranjuju prosjačenje. Zakonom o javnom redu i miru, u čl. 12 propisano je da će se onaj ko prosjačenjem ugrožava spokojstvo građana ili narušava javni red i mir kazniti novčanom kaznom od 5.000 do 10.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana. Osim toga, vršenje ovog prekršaja u grupi od tri ili više lica kažnjava se kaznom od 10.000 do 30.000 dinara ili kaznom zatvora do 30 dana.

Propisi su, dakle, jasni – onaj ko svojim prosjačenjem ugrožava spokojstvo građana čini prekršaj koji se kažnjava novčanom kaznom ili kaznom zatvora.

Međutim, praksa kažnjavanja prosjačenja ni u Srbiji ni u drugim evropskim zemljama nije tako jednoobrazna – postoji čitav niz različitih situacija koje su različito regulisane u drugim zemljama, ali je ključna razlika između aktivne i pasivne prošnje, odnosno one koja ne uključuje nikakvu komunikaciju sa prolaznicima koji se nalaze na ulici ili drugom mestu na kom se prošnja odvija. Neke zemlje, kao što je Italija prave i razliku između prosjačenja koje vrši osoba koja je sposobna da radi i onog koji vrši osoba koja ne može da radi usled bolesti, godina, invaliditeta ili kakve druge okolnosti.¹

Takođe, važno je napomenuti da Ujedinjene nacije u svojim Vodećim principima o ekstremnom siromaštvu i ljudskim pravima ističu da je neophodno da države ukinu odredbe u propisima kojima se sankcionišu ponašanja kao što je spavanje, jelo, ili prošnja u javnim prostorima.

Dok analizu prakse sudova različitih zemalja i granice prošnjom ugroženog spokojstva ostavljamo za neki drugi put, jedan slučaj kojim se Inicijativa A 11 bavi odlična je ilustracija ne samo kriminalizacije prošnje, već i individualizacije siromaštva i izgradnje narativa kako je ono nespojivo sa sadašnjim društveno-političkim trenutkom i ekonomskom situacijom u zemlji.

Kako je počeo linč?

Za ovaj slučaj se saznalo pre nekoliko meseci, nakon objava na društvenim mrežama pojedinih influensera, da bi se ubrzo nakon toga na internet portalima pojavile vesti o „lepoj X” koja je mlada majka koja sa „osmehom čeka bolje dane”. Nakon ovih objava, na talasu solidarnosti građana krenule su akcije prikupljanja novca za pomoć X i njenoj porodici.

Međutim, u situaciji u kojoj se siromaštvo u medijima koji su bliski vlasti prikazuje najčešće kao posledica lične lenjosti (jer država brine i nikad nije više izdvajala za siromašne), nedugo nakon ovih objava počelo je medijsko iskrivljivanje stvarnosti i svojevrsni linč, pa je X nazivana majkom koja je nasamarila Srbiju, prevarantkinjom, a neimenovani izvori isticali su kako njoj i njenom suprugu nije potreban novac jer ga ionako troše na kockanje, alkohol i druge namene.

Nakon toga, oglasilo se i Ministarstvo za brigu o porodici koje je navelo da je terenskom proverom socijalnih radnika utvrđeno da X i njena porodica stanuju u „prihvatljivim uslovima”, da se nikad nisu javljali za pomoć nadležnom centru za socijalni rad i da će se izvršiti dublja analiza njihovog kompletnog porodičnog statusa.

Medijski linč jedne mlade žene koja je zbog siromaštva primorana da prosi na ulici u Beogradu je nastavila ministarka za brigu o porodici Milica Đurđević Stamenkovski, koja je prvo istakla da je „naš narod narod koji neguje vrednosti solidarnosti i empatije”, da je ministarstvo dobilo informacije da se radi o prevari i emotivnoj manipulaciji, te da se X nikad nije obraćala centru za socijalni rad i da je odbijala poslove koji su joj nuđeni. Uz to, državni sekretar ovog ministarstva Radoš Pejović istakao je i da će se sa X i njenom porodicom razgovarati i da će dobiti edukativne savete kojim će im se objasniti da je prosjačenje nezakonito. Na kraju, istaknuto je da odgovoran roditelj treba da bude zaposlen i brine o svojoj deci, te da će u slučaju da sve što je naveo ne bude ispunjeno „doći do izmeštanja dece”.

Ono što je posebno značajno u ovom slučaju je to da je Inicijativa A 11, po preuzimanju zastupanja X pred nadležnim centrom za socijalni rad, utvrdila da se ona svojevremeno obraćala ovom centru za socijalni rad za pomoć, da je i kao dete bila korisnica usluga porodičnopravne zaštite, te da u ključnom trenutku izlaska iz sistema porodičnopravne zaštite i osamostaljivanja kao mlada žena koja je završila srednju školu nije imala nikakvu podršku sistema socijalne zaštite, da bi nakon zasnivanja braka i dobijanja dece opet upala u teško siromaštvo – zbog kog je na kraju i počela da prosi.

O nekakvom odbijanju zaposlenja takođe nije bilo reči jer je iz prvog razgovora sa X bilo očigledno da je više puta pokušavala da radi na nesigurnim i slabo plaćenim poslovima, ali da je sa dvoje dece o kojima brine to bilo ne baš lak zadatak.

Ne bez peripetija tekao je proces pred nadležnim centrom za socijalni rad, pa su isprva socijalne radnice pokušale da onemoguće pravnicima Inicijative A 11, koji imaju uredno overeno punomoćje, da pristupe u prostorije ovog centra i prisustvuju davanju izjave, da bi se taj postupak davanja izjave sveo na grdnje upućene X i njenom suprugu i konstatacije da ne sme više da prosi jer će biti problema.

Pokušaji ostvarivanja prava na novčanu socijalnu pomoć i jednokratnu pomoć tekli su lakše, ali se ni za njih ne može reći da je lako bilo prikupiti svu neophodnu dokumentaciju i prijaviti se svim službama koje je neophodno da prethodno izdaju papir/potvrdu ili dokaz o evidenciji da bi se na kraju i ostvarilo pravo na novčana socijalna davanja.

Danas, nakon skoro osam meseci od prve vesti da X prosi na ulici, ona je uspela da ostvari pravo na novčanu socijalnu pomoć, deca nisu u riziku od izmeštanja iz porodice, ali i dalje nije uspela da ih upiše u vrtić jer trenutno za njih tamo nema mesta, bez obzira na posredovanje nadležnog centra za socijalni rad kod predškolske ustanove.

Ostaje još niz pitanja koja su vezana za njeno zaposlenje i dalje socijalno uključivanje ove porodice, ali se i u ovom slučaju pokazalo da sistem reaguje samo u ekstremnim slučajevima i čak i onda najpre kroz otvoreni medijski progon siromašne mlade žene koja je primorana da prosi na ulici, koji vodi ni manje ni više nego ministarka nadležna za brigu o porodici lično, i kasnije pretnje ministarke i državnog sekretara da će deca X biti oduzeta.

Kap u moru siromaštva

Ova žena je imala sreću (ili nesreću) da njen položaj dospe do javnosti – da nije tako, ostala bi na margini sistema koji je morao da je zaštiti. Znajući da je siromaštvo tiha pojava za ostatak naše zajednice koja neretko bira da okrene glavu, možemo samo da nagađamo o sudbinama onih koji nemaju mogućnost da dopru do pravne pomoći i podrške u ostvarivanju prava koja im pripadaju.

Blagovremenost socijalne zaštite nije maštarija senzitivnih ljudi, već načelo socijalne zaštite garantovano u čl. 29 Zakona o socijalnoj zaštiti. Prema ovom načelu, socijalna zaštita treba da obezbedi pravovremeno uočavanje potreba korisnika i da pruži uslugu radi sprečavanja nastanka i razvoja stanja koja ugrožavaju bezbednost i zadovoljenje osnovnih životnih potreba i ometaju uključivanje u društvo.

Iako pravni osnov postoji, političke volja da se ekstremno siromašni i iznevereni od sistema zaštite – izostaje. Po svojoj prirodi, načela jesu ono čemu treba uvek težiti i može se reći da je njihova puna implementacija stvar procesa. Međutim, čini se da kod nas taj proces umesto napretka, uporno regresira. Da nije tako, kako bismo mogli drugačije da objasnimo da u našem poretku opstaje praksa da se nevidljivi za sistem socijalne zaštite kažnjavaju zbog obraćanja građanstvu da im pomogne tako što traže milostinju?

Ipak, putokaz je jasan. Potrebno je pogledati šta se u praksi Evropskog suda za ljudska prava, ugovornih tela Ujedinjenih nacija i drugih tela koji se bave zaštitom ljudskih prava govori o odnosu ljudskih prava i ekstremnog siromaštva i biće nam jasno da je Srbiji hitno neophodna promena pravnog okvira i prakse prekršajnih sudova i centara za socijalni rad kako bi se poštovalo ljudsko dostojanstvo onih koje sada najčešće vidimo sa ispruženom rukom i natpisom da su gladni.

¹Za praksu Evropskog suda za ljudska prava o prosjačenju, videti: Lacatus v. Switzerland, predstavka br. 14065/15. U ovom slučaju, Sud je razmatrao kažnjavanje osobe koje je prosila iz perspektive povrede prava na poštovanje privatnog i porodičnog života i prava na slobodu izražavanja. Dok je u pogledu čl. 8 Evropske konvencije o ljudskim pravima utvrdio povredu prava, u pogledu povrede prava na slobodu izražavanja, Sud nije razmatrao predstavku jer je našao da se ovim pitanjem ne ističu nikakva posebna i važna pitanja.

Tekst je prenet sa portala A11.