Zoran Kesić – Srbija – Engleska. Napad na porodicu.

Autor: Zoran Kesić, Izvor: Facebook profil Zoran Kesić

Mali dečak trenira fudbal.

Ima skoro osam godina i omiljena igračka su mu fudbalski dresovi.

Trenira u jednoj školi fudbala i sav je ponosan jer mu je trener rekao da će od nove sezone nositi desetku na dresu.

Javlja tu vest dedama i babama, bližoj i daljoj rodbini, drugovima i drugaricama, a i dobar deo komšiluka obavešten je o važnoj novosti za evropski i svetski fudbal.

Još dok je bio na moru pao je dogovor da mali dečak sa starijim bratom i tatom, kao i sa malim bratom od tetke i tečom ide na utakmicu Srbija – Engleska.

Uzbudjen je i pre utakmice dogovara se sa svojim vršnjakom bratom od tetke, koje dresove da obuku za taj veliki, svečani i važan dogadjaj u njihovim životima.

Ispalo je da su obojica Belingemi sa šalovima Srbije.

Da se zna za koga navijaju.

Dva oca i klinci zagrljeni na zapadnoj tribini pevaju našu himnu.

To rade očevi i deca koji vole fudbal. To je lepa i važna stvar i jednoga dana kad poraste i mali dečak će sa nekim njegovim malim dečakom ili devojčicom isto tako.

Sama utakmica, na žalost, donosi očajnu igru našeg tima.

1:0 za Engleze, 2:0, 3:0…

Oči malih dečaka i dalje su širom otvorene, oni upijaju svaki momenat te večeri, bez obzira na rezultatsku katastrofu.

Puno je publike na stadionu, lepa je i topla noć, iznad klinaca je neki tatama nepoznati jutjuber sa kojim se dečaci slikaju, tamo desno su i engleski navijači – kako Englezi krenu da navijaju tako mali dečaci viču „ua“ jer to se tako radi na utakmici, naš trener šalje na zagrevanje rezerve, mali dečak ih doziva ne bi li mu mahnuli….

Kakvu li bi tek onda priču imao sutradan u razredu.

Slika sa jutjuberom, plus Katai mahnuo.

Gubimo strašno i gadno ali to je fudbal, ostaće mali dečak do kraja utakmice, navijati, otići kući, biti malo tužan zbog poraza, ali i verovati da će sledeći put naši biti bolji, da će ponovo ići na utakmicu, radovati se…

E pa, izgleda da neće ići.

Jer pola sata pre kraja utakmice ceo stadion počeo je da skandira nešto što se nekim opasnim, tetoviranim, namrštenim i ljutim čikama u crnom nije dopalo, pa su čike u crnom krenule da biju one koji su se usudili da skandiraju i one koji su počeli da skaču jer ko ne skače taj je ćaci.

Skakali su i mali dečaci, skakale su i tate.

A onda su došle čike.

Kako to obično biva na tribinima, prvo se publika uznemiri, pa ustane, pa počne prvo radoznalo, a onda i zabrinuto da gleda u jednom pravcu pokušavajući da shvati šta se dešava.

Ovoga puta dileme nije bilo.

Dešavalo se prevaspitavanje neposlušne publike  batinanjem i zastrašivanjem.

Na zapadnoj tribini oko malog dečaka i njegovih bližnjih bili su uglavnom porodični ljudi, mala deca, blesavi matorci koji se dernjaju na sudiju i trenera, momak i devojka, dva Kineza….i svi oni zapanjeno umesto fudbala sada gledaju kako čike u crnom napadaju.

Koga napadaju?

Pa malog dečaka koji je skakao jer nije ćaci.

Mali dečak zna da su te čike ćaci i plaši ih se. Zna da ga čike ne vole.

Verovatno su čike  videle kada je malopre skakao i evo dolaze po njega.

Srce mu jako lupa ispod dresa Belingema i šala Srbije i kao da hoće da iskoči iz malih grudi.

Inače, od početka utakmice mali dečak sedi tačno iznad ćelavog debelog čike.

Izgleda da čiku ne zanima utakmica jer neprestano gleda u mobilni telefon.

Kako igraju naši, doduše, nije ni čudo da čika traži drugu razonodu.

Kada tata počne dečaku da objašnjava da  te čike u crnom nisu dobre, da su to verovatno iste one čike iz Ćacilenda, iste one čike iz Rige, iste one čike koje se povremeno ušunjaju medju demonstrante da prave nered, iste one čike koje jedan drugi, glavni čika plaća da biju sve one koji viču protiv glavnog čike, naš ćelavi debeli komšija se okreće ka tati i kaže : „što učiš dete pogrešno? Ne mora da znači da su svi koji nose crno takvi.“

Tek tada tata primećuje da čika ima crnu majicu. I crni kačket. I crni pogled. I crni glas.

Kada je prevaspitavanje publike stiglo vrlo blizu, debeli čika u crnom ustaje, izgovara drugaru pored sebe „krenuli su“ i odlaze da se pridruže čikama sličnog stajlinga.

Tata shvata da je ipak pravilno učio dete.

Dve tate pribijaju dečake uz sebe i govore im da se ne pomeraju jer masa je već krenula da panično beži ka izlazima i bolje se nadati da čike u crnom neće tući decu,  nego rizikovati da neki mališan bude izgažen u stampedu.

Oči malih dečaka i dalje su širom otvorene.

Ali ne upijaju više za uspomenu svaki detalj utakmice, nego sa strahom posmatraju kako čike u crnom tuku neke druge ljude, sasvim blizu, tu – par redova ispod.

Gledaju i pamte!

Neki drugi mali dečaci koji su se nesrećno zatekli baš blizu čika u crnom plaču, jer čike šutiraju i šamaraju njihove tate. Tatama je teško da se istovremeno biju protiv čika kojima je u opisu radnog mesta da biju (i ubiju) i da drugom rukom brane svoje dečake, pa se fokusiraju na ovo drugo, prihvatajući batine kao neprijatni deo roditeljske odgovornosti.

Kolone ljudi već uveliko odlaze, spašavajući decu i sebe od opasnosti.

Neki otac sa klincem na ramenima penje se ka izlazu i urla na gospodu u odelima koja sede u loži Marakane „sram vas bilo, decu bijete“.

Gospoda u odelima promalja glavice, a onda se uplašeno brže-bolje šćućuri u sigurnost lože.

Žandarmerija tek tada kreće da silazi ka mestu „incidenta“.

Ne naročito brzo, ne naročito odlučno  i ne naročito voljno da reaguje.

Dečakov tata pomisli da umiri dečaka rečima „ne brini, evo policije“, ali odustaje od toga.

Nije lepo da se lažu deca.

Moguće da je na putu ka izlazu pao još neki gol, ali koga još to zanima.

Malog dečaka svakako ne.

On jeca ispred stadiona „Rajko Mitić“  i  samo želi  da se svi sada vrate kući.

I on i brat i tata i teča i brat od tetke.

Da budu na sigurnom.

I dalje je u dresu Belingema i dalje je sa šalom Srbije ali to više nije navijač.

To više nije onaj mali buntovnik koga smiruješ dok viče na sudiju ili dok se iz sveg glasa dernja „Kataaaaaai, Kataaaaaai“ ne bi li ga rezervni igrač čuo i uputio mu jedan neprocenjivo vredan osmeh.

To je uplašeni klinac koji je pola sata pre vremena napustio utakmicu Srbija – Engleska.

Tako je večeras jedan mali dečak koji obožava fudbal uplakan izjavio da nikada više neće ići na utakmicu.

P.S.

Da li je RTS načuo nešto o organizovanom batinanju roditelja male dece pred malom decom na utakmici Srbija-Engleska?

Da li je priveden iko od od organizovanih i taktički rasporedjenih čika u crnom čiji je zadak bio sprečavanje navijača Srbije da navijaju onako kako im se navija?

Ko je čikama dao taj zadatak i kako se čike finansiraju za tu delatnost, postoji li kakav ugovor o (ne)delu ili se plaća na ruke?

Da li je direktor policije Dragan Vasiljević koji je prisustvovao utakmici zadovoljan reakcijom žandarmerije, tačnije odsustvom reakcije i omogućavanjem čikama u crnom da batinama zavode stranačku disciplinu na tribinama?

I konačno, da li sam vrh lanca komande, takoreći Glavni Čika zaista misli da će sa nekoliko čika u crnom  uspeti da zaustavi nezaustavljivo?

Ujedno i pitanje za istog čiku – baš onog čija je omiljena fraza „napad na  decu, napad na porodicu“, kako bi okarakterisao ove dogadjaje i ima li on sam ikakve veze sa čikama u crnom koje napadaju porodice koje su se usudile da viču nešto što vredja tanane osećaje Glavnog Čike.

P.P.S.

Na pitanje da li će zbog ovoga prestati da skače jer ko ne skače taj je ćaci, mali dečak neposredno pre nego što će zaspati jer sutra ujutru ide se u školu, izjavljuje:

„nema šanse, skakakaću sad još više, najviše“.