Fahrudin Kladničanin – Stvarne i izmišljene tenzije

Autor: Fahrudin Kladničanin, Izvor: Peščanik

Devedesetih godina, Novi Pazar je bio prostor koji je sačuvao mir i to zahvaljujući pribranosti bošnjačkog i srpskog naroda. U to vreme, grad je bio opkoljen tenkovima, a nekoliko hiljada Bošnjaka prošlo je kroz informativne razgovore, najčešće pod optužbama za separatizam i ugrožavanje ustavnog poretka, pretučeno, prebijeno. Istovremeno, usled međunarodnih sankcija i teške ekonomske situacije, veliki broj građana emigrirao je u zemlje Zapadne Evrope. Pasoši su se tada izdavali u Policijskoj upravi u tri smene, dok je znatan deo bošnjačke populacije napustio rad u državnim institucijama, policiji, sudstvu i bezbednosnim službama. Bilo je pokušaja da se izazovu međuetničke tenzije, ali oni nikada nisu naišli na odjek, jer savest odgovornih ljudi, i Bošnjaka i Srba, to nije dozvoljavala. Takvo nešto jednostavno nije Novi Pazar. Malo je poznato da su, u noći kada su zapaljene Bajrakli džamija u Beogradu i džamija u Nišu, upravo Bošnjaci Novog Pazara čuvali gradsku crkvu Svetog Nikole da bi sprečili neku usijanu glavu da učini nešto što bi ostavilo duboke i nesagledive posledice po zajednicu. Možda nije uobičajeno da se o tome piše, ali moj otac i naš komšija proveli su tu noć u automobilu, parkiranom u blizini crkve. Ljudi tada nisu čekali poziv, postojala je tiha svest, osećaj u stomaku, kada znaš da stvari lako mogu krenuti u pogrešnom pravcu. I znaš da moraš biti tu sprečiš i sačuvaš.

U tim teškim godinama, u Novi Pazar su dolazili mnogi, kako bi svojim prisustvom, političkim kredibilitetom i ličnim integritetom pokazali razumevanje ozbiljnosti situacije i ugroženosti kojoj je cela jedna zajednica bila izložena. Među njima su bili Vesna Pešić, Nataša Kandić, Dada Vujasinović, Staša Zajović, Borka Pavićević, Nenad Čanak, advokati Dragoljub Todorović, Rajko Danilović, Biljana Kovačević-Vučo i drugi. Bili su svetionici razuma u vremenu kada je nacionalizam razjedao društveno tkivo, a državni aparati ćutali, saučestvovali u nepravdi ili okretali glavu. Njihova hrabrost da govore i stoje uz obespravljene bila je politički čin otpora, savesti i solidarnosti.

I zato se uvek moramo referisati na devedesete godine kada govorimo o Sandžaku, jer je upravo tada položena osnova za razumevanje današnje stvarnosti. Sa ove vremenske distance, jasno možemo reći: svi pokušaji izazivanja međuetničkih incidenata, nisu bili mogući tada, a neće biti mogući ni danas. Nema tog medija, nema tog tabloida, koji može konstruisati realnost u kojoj će građani Sandžaka biti suprotstavljeni jedni drugima. Niti će to ikada proći.

Poslednji događaji na Državnom univerzitetu u Novom Pazaru, uključujući angažovanje privatnog obezbeđenja od strane rukovodstva i nasilno udaljavanje studenata iz prostora Univerziteta, doveli su do ozbiljnih incidenata čije posledice grad i dalje oseća. Ovi potezi nisu incidenti izolovani od šireg problema, oni su, pre svega, vrhunac dugotrajne krize upravljanja ovom visokoškolskom ustanovom. U središtu ove krize nalazi se aktuelna rektorka Zana Dolićanin, koja Univerzitet vodi autoritarnim stilom, u otvorenom sukobu sa studentima i značajnim delom nastavnog kadra. Umesto da bude mesto dijaloga, obrazovanja i akademske slobode, Univerzitet je pretvoren u prostor unutar kojeg dominiraju strah, sukobi i obračuni. U javnosti su već duže vreme prisutne ozbiljne optužbe na račun nepotizma i partijskog zapošljavanja, uključujući tvrdnje da je u okviru univerzitetske strukture zaposleno više od četrdeset članova uže i šire porodice rektorke Dolićanin. Dodatno zabrinjava podatak da, prema aktuelnim pravilima i uticajima, uslove za kandidaturu za rektora faktički ispunjava isključivo njen brat, što suštinski oslikava dubinu urušavanja institucionalnih procedura.

Važno je podsetiti da je Državni univerzitet u Novom Pazaru osnovan pre gotovo dve decenije sa idejom da mladima ovog kraja obezbedi pristup visokom obrazovanju i da se, između ostalog, stvori prostor za afirmaciju domaćeg nastavnog kadra. Umesto toga, danas svedočimo sve većem institucionalnom sunovratu i gubitku poverenja u ovu obrazovnu ustanovu. Zahtev studenata za uvođenje prinudne uprave, kao hitne mere za obezbeđenje normalnog funkcionisanja Univerziteta i vraćanje integriteta ovoj instituciji, u potpunosti je opravdan. Nije reč o dnevnoj politici, već o borbi za dostojanstvo visokog obrazovanja u Sandžaku i pravo mladih da uče u okruženju slobode, znanja i poštovanja. Dovođenjem privatnog obezbeđenja na Državni univerzitet u Novom Pazaru narušena je autonomija univerziteta, što predstavlja ozbiljan presedan. Dodatno, prisustvo policije u univerzitetskom prostoru i incidenti koji su se dogodili ispred zgrade Univerziteta, uključujući fizičke sukobe i napetosti između građana i pripadnika policije dodatno su destabilizovali situaciju.

U atmosferi tenzije, iz mase su se mogle čuti uvredljive i nedopustive izjave, uključujući psovanje verskih simbola, što je pojedinim medijima poslužilo kao okidač za širenje opasnog narativa. Usledila je organizovana i usmerena medijska hajka tabloidnih glasila na Novi Pazar i njegove građane, u kojoj se ponovo aktivira poznati obrazac o „ugroženosti srpskog naroda“, zasnovan na predrasudama, etničkom targetiranju i kolektivnoj stigmatizaciji. Kulminacija svega dogodila se u emisiji pretencioznog naziva Kolegijum, u kojoj su se mogli čuti izrazi otvorenog straha, pa čak i dramatizovana upozorenja o „noći koja dolazi“ što jasno pokazuje da se proizvodi atmosfera panike, podele i nepoverenja.

Pokušaj izazivanja međuetničkih sukoba ili predstavljanje svega što se dogodilo ispred i u zgradi Univerziteta kao incident koji je etnički motivisan ne pije vodi, ne prolazi i niko više ne veruje u tu priču. To prosto nije istina. Državni univerzitet u Novom Pazaru poslužio je kao svojevrsni pilot-projekat preko kojeg je trebalo da se prelomi mnogo više od pitanja akademske uprave i služi kao instrument za testiranje šireg narativa u vezi sa ozbiljnom društvenom i političkom situacijom u zemlji. Ipak, taj pokušaj nije uspeo.

Konstrukcija priče o „ugroženosti srpskog naroda“ u Novom Pazaru, insinuacije o međuetničkim tenzijama i potencijalnim sukobima koji zapravo ne postoje – nisu proizvod lokalne realnosti, već reakcija na nešto drugo. U osnovi, to je odgovor na javnu osudu koja je usledila nakon skandalozne proslave u Požegi, kojoj je prisustvovao i državni vrh, a na kojoj se pevala pesma „Turkinja se pred džamijom klela da je samo Srbina volela“, što je u Novom Pazaru izazvalo burne reakcije. U tom svetlu, medijska hajka na Novi Pazar i njegovo predstavljanje kao potencijalnog „žarišta“, u stvari predstavlja pokušaj da se pažnja javnosti preusmeri – prema nacionalističkoj ikonografiji i lažno konstruisanu sliku o međuetničkoj nestabilnosti u Sandžaku.

Bošnjačke političke stranke u Sandžaku suočavaju se sa ozbiljnim izazovima i to ne samo zbog lokalnih pitanja, već i zbog poruka koje poslednjih dana stižu iz vrha države. Predsednik Aleksandar Vučić je u više javnih nastupa izrazio nezadovoljstvo zbog, kako je ocenio, nedovoljnog angažovanja svojih političkih partnera iz Sandžaka u javnoj i političkoj odbrani njegove politike, države i sistema. Iako, kako je sam naglasio, ti akteri „maksimalno uživaju u državnim privilegijama“, prema njegovom mišljenju nedovoljno uzvraćaju političkom lojalnošću. U tom kontekstu, nameće se pitanje da li su događaji poslednjih dana uključujući i eskalaciju na Državnom univerzitetu i medijsku kampanju prema Novom Pazaru, zapravo deo šire političke konstrukcije, sa ciljem da se na čistac izvedu bošnjački koalicioni partneri? Od njih se sada, posredno ili neposredno, očekuje da se jasno svrsta(va)ju: ili da javno stanu u političku odbranu sistema, ili da preispitaju svoju koalicionu poziciju i eventualno se povuku iz vlasti. Ovakva situacija ne samo da destabilizuje ionako osetljiv politički ambijent u Sandžaku, već ponovo otvara pitanje autentične političke zastupljenosti Bošnjaka u državnim institucijama – da li su oni partneri sa pravom glasa, ili isključivo objekti političkih ucena?

Građani Novog Pazara juče i danas mirno protestuju u centru grada, tražeći oslobađanje svojih sugrađana, koji su uhapšeni zbog navodnog napada na policiju, a kojima je sud odredio pritvor do 30 dana. U atmosferi tenzije, političke instrumentalizacije i pojačane osetljivosti, važno je sačuvati razboritost i ako je to moguće pravnu jednakost. Ovo pitanje se može i mora rešiti jednostavno – svi uhapšeni treba da budu pušteni da se brane sa slobode. To je minimum pravde, razuma i poštovanja elementarnih ljudskih prava.

 

Tekst prenet sa portala Peščanik.