Ne gase se mediji, gase se ljudi – Otvoreno pismo urednice: Sve je zatvoreno,konkursi i vrata i usta

Autori: Tamara Cvetković i Saša Dobrijević, Izvor: Pravo u centar

Dok se u javnosti govori o gašenju nezavisnih medija, stvarnost je mnogo surovija – gase se životi novinara, autorki, urednica koje ostaju bez ikakvih prihoda, bez institucionalne zaštite i bez šanse da se zaposle van sektora koji vlast sistematski guši.
U tekstu koji sledi, jasno i lično govorimo o onome o čemu se ćuti – o stvarnim posledicama političke represije nad onima koji odbijaju da ćute.

Otvoreno pismo prenosimo u celosti.

OTVORENO PISMO
Medijskim udruženjima, mrežama organizacija civilnog društva i svim akterima koji se zalažu za slobodu medija i ljudska prava

U Srbiji se ne gase mediji – gase se ljudi

Obraćam vam se kao novinarka, urednica, osnivačica portala “Pravo u centar” i predstavnica organizacije civilnog društva Centar za rast i razvoj koja stoji iza nezavisnog lokalnog medija. Pišem u svoje ime, ali i u ime mnogih koleginica i kolega koji već godinama rade u gotovo neizdrživim uslovima – i koji polako nestaju iz javnog prostora. Ne zato što žele. Već zato što su izbrisani.

Ne gase se u Srbiji mediji – gase se ljudi. Autori. Urednice. Novinarke. Zaposleni.
Svedoci smo sve agresivnijeg pritiska na nezavisne medije, ali ono što se najčešće prećuti jeste da se pritisci ne sprovode preko frekvencija i portala, već preko ljudi koji ih stvaraju. Napadi, targetiranja, ekonomsko izgladnjivanje, obesmišljavanje profesije – to je svakodnevica većine nas.

Većina nas koji se bavimo nezavisnim novinarstvom u lokalnim sredinama smo žene. I većina nas je već proživela ono što danas gledamo kako se ubrzano širi: pokušaji da nas zastraše, utišaju, ućutkaju – sistematski i bezobzirno.

Pitam vas – zar ljudska prava ne podrazumevaju i pravo na rad i na život dostojan čoveka?
Ako je odgovor da, onda je vreme da se jasno kaže: u Srbiji se ne gase samo mediji – gase se ljudi.

Dva najsvežija primera su priče urednica IN Medije i Lokal Presa. Njihove sudbine su kap u moru i sudbine svih nas. Mi koji ovo živimo znamo da nas ima na  stotine. Sada, kada su nas javno unizili, omalovažili i unakazili, idu korak dalje – prema potpunom brisanju.

Lično sam pokušala da pronađem alternativu. Da napustim profesiju, pronađem zaposlenje u nekom drugom sektoru, obezbedim egzistenciju. Ali vrata su bila zatvorena. U realnosti današnje Srbije – što je firma uspešnija, to je u većoj sprezi sa vlašću. I obrnuto – ako nisi „njihov“, ne postojiš.

Za nas, novinare nezavisnih medija, nema alternative. Nema posla. Nema sigurnosti. Nema šanse.

Zato sam, kao i mnogi drugi, morala da donesem najtežu odluku: da napustim svoju kuću, porodicu, dom i odem da radim sezonski posao u Hrvatskoj – sa 51 godinom i dijagnozom sistemskog lupusa. Moj dan izgleda ovako: 8 do 10 sati rada u restoranu, pa još 5 do 6 sati rada na portalu, jer ne mogu da ostavim ni sebe ni medij koji sam stvorila. Da, opasno je, iscrpljujuće i nepravedno – ali je jedini način da preživimo.

A ono što najviše boli – jeste upravo odlazak. I osećaj da vas je sopstvena država odbacila i zamenila.

Podsećam vas: medijski konkurs u Lazarevcu istekao je pre više od mesec dana. Do danas nismo dobili nikakav odgovor. I ne moramo – jer nam je već pre samog konkursa poručeno da nećemo proći. Transparentno. Sirovo. Bez srama.

Zato ovo pišem kao članica novinarskih udruženja, kao osnivačica OCD, kao koleginica, kao građanka, kao žena – i kao neko ko se godinama bori za javni interes, za istinu, za pravo da budemo informisani i slobodni.

Ovo pišem zato što znam da nisam jedina i da se ne radi samo o meni, već se radi o svakoj mojoj koleginici i kolegama.

Zato vas pozivam na sledeće:

1. Hitnu zajedničku reakciju – javnu ili institucionalnu – kojom se ne osuđuju sistemski pritisci na nezavisne lokalne medije i medijske radnike, posebno žene već na hitnu i konkretnu reakciju.

O ovome se ne govori dovoljno. Ne treba nam sažaljenje, već solidarnost.

2. Započinjanje procesa mapiranja i izrade održivih modela podrške za lokalne medije i njihove osnivače.

Nama nije potrebna jednokratna pomoć – nama treba pristup poslu, alternativnim izvorima prihoda i sistemska podrška da opstanemo. Tražimo partnere koji će nam u tome pomoći: OCD mreže, donatore, sindikate, profesionalna udruženja.

3. Formiranje radne grupe OCD i medijskih aktera koja će konkretno raditi na:

pronalaženju mehanizama za zapošljavanje novinara iz ugroženih redakcija u sektoru civilnog društva (kao istraživača, edukatora, trenera, komunikatora),

uključivanju medija u projekte koji se finansiraju iz EU fondova i drugih međunarodnih izvora,

stvaranju baze za međusobnu razmenu resursa, saradnju i mentorsku podršku.

U tom duhu, ne tražim sažaljenje ni jednokratnu pomoć – već vas pozivam da zajedno pronađemo načine kako da radimo, zaradimo i živimo.

Hleb, a ne aplauze. Partnerstvo, a ne tapšanje po ramenu.

Uključite nas. Čujemo se dok još imamo glas.

Molim vas – ne okrećite glavu.
Ne zbog mene, već zbog svih nas koji još uvek nismo odustali.

Jer ako se ovako gasi svetlo po svetlo – na kraju ćemo svi ostati u mraku.

Maria Popović, jedna od osnivačica Centra za rast i razvoj i urednica portala “Pravo u centar”

Tekst prenet sa portala Pravo u centar.