Nirnberg zauvek!

Autorka Mina Vidaković, Izvor: Novosti

“Ne bi li bilo bolje da te naše vođe i vođice – umesto što ih teramo za pregovarački sto – posadimo na optuženičku klupu. Te da im, uz pomoć svetskih eksperata za međunarodno ratno pravo, priredimo jedan mali, skromni Nirnberški proces. Ne ‘posle svega’, već umesto svega što bi nam se uskoro moglo dogoditi.”

Tako je Mirko Klarin pisao u maju 1991. godine, uoči jugoslovenskih ratova u kojima se utopila nekadašnja federacija. Klarinov apel za sprečavanje “svega što bi nam se uskoro moglo dogoditi” mnogi su smatrali proročkim jer je ubrzo rat zaista i počeo, a dve godine kasnije osnovan je i Haški tribunal.

Za preventivnu svrhu “mini YU-Nirnberga” je, nažalost, već bilo kasno. Umesto upozorenja “vođama i vođicama”, u maju 1993. trebalo se nositi sa već počinjenim zločinima. Uprkos neverici, čak i sopstvenih osnivača, Haški tribunal je taj posao i započeo, doduše stidljivo i uz mnogo prepreka. Prvo suđenje održano je tek dve godine nakon osnivanja. U tom kašnjenju verovatno leži i objašnjenje za propust ovog suda da kao prvi međunarodni krivični sud nakon Nirnberga i Tokija predupredi jedan od pojedinačno najvećih zločina na teritoriji Evrope posle Drugog svetskog rata koji je počinjen u Srebrenici u leto 1995.

Postojanje suda u julu 1995. je, međutim, bilo dragoceno za srebreničku istragu. Istražitelji Tribunala već su krajem jula na terenu prikupljali dokaze o počinjenim zločinima. Detaljna i efikasna istraga je za hiljade žrtava koje su izgubile svoje bližnje, razumljivo, bila slaba uteha. Godinama će trajati i istraga i suđenja optuženima za srebreničke zločine, uključujući i postupke protiv Mladića i Karadžića koji su okončani više od 20 godina kasnije.

Da nije bilo Haškog tribunala, ne bismo nikada znali šta se dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije. Njegovo postojanje bilo je dragoceno za srebreničku istragu

Ali, da li to znači da bi bilo bolje da Haškog tribunala nije ni bilo, da je suvišna bila potreba koju je Mirko Klarin osetio već u proleće 1991. da moćnike željne vlasti treba upozoriti da se za posledice bahatih i nehumanih postupaka može odgovarati i biti kažnjen? Ne bi bilo bolje. Da nije bilo Tribunala, ne bismo nikada znali šta se dogodilo na prostoru bivše Jugoslavije.

Ograničeni efekti njegovog rada na zajednice novonastalih država više govore o prirodi tih zajednica pod čijim su okriljem počinjeni zločini nego što umanjuju značaj rada ovog međunarodnog suda. Da je osnovan u vreme Klarinovog apela, možda bi bilo vremena da se uspostave standardi koji bi obezbedili veći uticaj njegovog rada. Ovako su ne samo jugoslovenski gospodari rata već i mnogi u međunarodnoj zajednici svojim (ne)činjenjem devalvirali njegov značaj, obezvredili njegove odluke i propustili da iskoriste nasleđe ovog suda za unapređenje međunarodnog humanitarnog prava, na primer kroz delovanje Stalnog međunarodnog krivičnog suda (ICC) koji je svoj rad započeo 2003. godine.

Više od trideset godina nakon osnivanja Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju (MKSJ), prvog međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine posle Nirnberga i Tokija, kao da je vreme za jedan novi apel poput Klarinovog iz 1991. Štaviše, možda je i za to već kasno. Za “vođe i vođice” na globalnom nivou nema semafora koji bi upozorio i regulisao opasan saobraćaj zločina koji se zgušnjava. Stalni međunarodni krivični sud koji bi trebalo da bude ta upozoravajuća lampica nije za dvadeset godina rada uspeo da iskoristi nasleđe MKSJ-a i uspostavi standarde za zaštitu humanosti. Klarinov apel za lokalni “mali Nirnberg” trebalo je verovatno već te 1991. da bude apel za “veliki i stalni Nirnberg”, za stalni međunarodni krivični sud koji bi štitio svet od gubitka ljudskosti.

Možda globalni korporativni sistem koji pokreće ratne mašinerije u tom slučaju ne bi stigao da razvije svoje pogubne mehanizme lišavanja čovečanstva čovečnosti. Zločin protiv čovečnosti vrhunac je gubitka ljudskosti, bilo da je počinjen s namerom kada dobija ime genocid ili “tek” slepim izvršavanjem neljudskih naređenja. Nečovečnost, neljudskost, nehumanost esencija je tog zločina i sa stanovišta čovečnosti, ljudskosti i humanosti nadilazi pravnu nomenklaturu težine zločina. Baš kao što je nadilaze i primeri masovnih zločina čiji smo svedoci na svim kontinentima. Namere i razmere se svakako uklapaju u definiciju genocida, ali je i prevazilaze. Nije više reč o nacionalnoj, etničkoj, rasnoj ili verskoj grupi za koju postoji namera da se uništi. Bahatost moćnika i njihovih prećutnih saveznika vođenih manijom novca i interesa normalizovali su i nameru da se delimično ili u celosti uništi ljudskost na planeti, što taj zločin nad zločinima koji živimo čini “humanocidom”.

Kao što Haški tribunal nije bio uzalud, i kao što Klarinov apel “Nirnberg sada!” nije bio besmislen, tako je danas više nego potrebno i smisleno dići glas za “Nirnberg zauvek!”, ne za osnivanje nekog novog svetskog suda jer ga već imamo, nego za izvođenje pred sud nedodirljivih “vođa i vođica” koji pred našim očima čine “humanocid” i kolektivno nas lišavaju ljudskosti.

Tekst je prenet sa portala Novosti.