Aleksej Kišjuhas – Solidarna Srbija

Autor: Aleksej Kišjuhas, Izvor: Danas

Iako se ljudske životinje međusobno razlikuju po klasi, polu, rodu, starosti, naciji, veri, ideologiji i ostalom, solidarnost je ono što omogućuje saradnju, poverenje i kolektivni život uopšte. Da komšiji otvorimo vrata od lifta ili strancu ustupimo mesto u gradskom autobusu. Da ostavimo bakšiš i da pitamo za zdravlje. I da studentima u šetnji ispečemo kiflice ili jagnje, ili ugostimo u svom domu nakon pešačenja. U pitanju je svojevrsna „moralna gustina“ društva koja može biti veća ili manja u zavisnosti od datog društva u prostorvremenu.

Razumevanje solidarnosti potiče od samog osnivača sociologije Emila Dirkema koji je razlikovao dve vrste solidarnosti: (1) mehaničku i (2) organsku. Mehanička solidarnost prisutna je u tradicionalnim, malim zajednicama lovaca sakupljača ili u agrarnim (seljačkim) društvima, pa društvena kohezija proizilazi iz sličnosti – ljudi dele iste vrednosti, religiju, zanimanja i način života. Podela rada je minimalna, a društveni poredak se održava putem iste kolektivne svesti i zajedničkih rituala. A organska solidarnost prisutna je u modernim, industrijskim, urbanim društvima, i proizilazi iz razlika i međuzavisnosti. Neko je pekar, a neko je lekar i apotekar; neko taksista i konobar, a neko student ili profesor. Ljudi obavljaju različite uloge i zadatke, ali se svi oni oslanjaju jedni na druge u privrednom, mentalnom i društvenom smislu. A društvena kohezija se gradi kroz institucije, zakone i norme koji upravljaju ovom složenošću.

I sad, u savremenoj sociologiji, solidarnost se često razmatra u kontekstu otpora i kolektivne akcije. Tada se vidi kao emocionalna i moralna veza koja povezuje učesnike u društvenim pokretima. Kada se ljudi ujedine da bi tražili pravdu – bilo da su to radnici u štrajku, studenti u protestu, ili zajednice koje se suprotstavljaju ugnjetavanju – oni izražavaju solidarnost. Solidarnost je i sviranje u pištaljke i vuvuzelanje, kolektivno lupanje u šerpe ili blokiranje raskrsnica i fakulteta sa ciljem političke promene. U ovom smislu, solidarnost nije zasnovana na sličnosti, već na zajedničkoj borbi i moralnom jedinstvu, koje često prelazi granice klase, rase i nacije, te roda, starosti i ideologije.

Najzad, pored velikih teorija i teorija društvenih pokreta, sociolozi proučavaju i mikronivo solidarnosti – u porodicama, prijateljstvima, komšilucima i onlajn zajednicama. Mali činovi međusobne pomoći, empatije i moralne podrške ključni su za svakodnevno obnavljanje solidarnosti, pa i društvenosti. „Dobar dan, komšija – Dobar dan, kako su ćerkice?“, dok zajedno čekamo lift. Solidarnost je i slogan „Širimo ljubav“ na studentskim protestima, baš kao i kolektivni rituali parareligijskog asketizma (pešačenja stotinama kilometara) ili poskakivanja u ritmu „Ko ne skače, taj je ćaci“ ili Gale („Freed From Desire“, 1997). Sve je to „indijansko“ ili „aboridžinsko“ plesanje oko totema koje stvara društvenu koheziju, društvene veze i društvenu empatiju. A u Srbiji koju još uvek čini amalgam predmodernog i modernog društva, isto je i sa našom solidarnošću kao mešavinom one mehaničke (predmoderne) i organske (moderne) varijante. Od ličnih i srodničkih veza do onih anonimnih koje povezuje indeks. Jer, ko zna, možda nikada nismo ni bili moderni, kako je razborito pisao Bruno Latur (1991).

Sa sociološkog stanovišta, solidarnost je lepak koji drži društvo na okupu. Ona može poprimiti različite oblike u zavisnosti od tipa društva i istorijskog konteksta. Gradi se kroz zajedničke vrednosti, međuzavisnost i emocionalne veze, ali mora neprestano da se obnavlja, posebno u vremenima društvene fragmentacije ili krize. Kada je reč o Srbiji – društvu obeleženom političkim previranjima, ekonomskom nesigurnošću i istorijskim traumama – kultura je više od puke zabave ili estetskog izraza. Ona ima vitalnu društvenu funkciju: očuvanje identiteta, otpor represiji, i što je najvažnije, negovanje solidarnosti.

Kultura solidarnosti u Srbiji nije ni nova ni slučajna. Duboko je ukorenjena u istoriji kolektivne borbe: od antifašističkog otpora u Drugom svetskom ratu, preko masovnih protesta devedesetih, do uzajamne pomoći tokom NATO bombardovanja i razornih poplava. U svim tim trenucima, obični ljudi su se spontano i samostalno, bez institucionalne podrške, udruživali da pomognu jedni drugima. Ta instinktivna saradnja, često odsutna iz zvaničnih državnih politika, postajala je nezvanična infrastruktura brige i opstanka. Srpska kultura – kroz književnost, film, muziku, pa čak i humor – dosledno odražava ovaj kolektivni etos. Od Branka Ćopića do Emira Kusturice, ukazuje se na zajednički emotivni pejzaž oblikovan izdržljivošću, tugom i nadom. Čak i turbo-folk, često otpisivan kao kič, osvetljava složeni presek klase, identiteta i društvene kohezije u tranzicionoj Srbiji. U tom smislu, umetnost nije luksuz, već nužnost – način da se konstantnoj krizi da smisao.

Ipak, danas je ta kultura solidarnosti pod pretnjom. U eri neoliberalnog individualizma i digitalne fragmentacije, društvene veze su oslabile. Mladi su podstaknuti da „uspeju“ na sopstveni način, migracije su rasule porodice po kontinentima, a poverenje u institucije ostaje nisko. Kulturni prostori – biblioteke, nezavisna pozorišta, lokalni festivali, mesne zajednice – su nedovoljno finansirani ili se zatvaraju. U takvom kontekstu, kulturna produkcija od „Sterije“ do Egzita rizikuje da bude depolitizovana, svedena na tržišni sadržaj umesto na kritički angažman. Kada ljudi u Srbiji osećaju nostalgiju za davnim vremenima, oni osećaju nostalgiju za (stvarnom ili izmaštanom) solidarnošću. Kada su međuljudski odnosi bili prisniji, intimniji i sa više poverenja. Ali, iskra i dalje postoji. Mreže uzajamne pomoći su se iznova pojavile tokom pandemije, i koje su organizovali umetnici, preduzetnici i komšije. Inicijative poput „Ne davimo Beograd“ pokazale su kako lokalni kulturni otpor može prerasti u političku snagu. Nezavisni mediji, alternativni umetnički kolektivi i akademski glasovi nastavljaju da osporavaju dominantne narativčine i pružaju platforme za zajedničku borbu.

Najzad, onda su nas na solidarnost podsetili – studenti. Na tugu i empatiju; na suze i ljubav i smeh. Ali i na aktivističke vajber grupe i snagu kolektivnog skakutanja u ritmu. Na zborove i mesne zajednice, odnosno susedstva. I svako radi koliko može i ono šta ume. IT zajednica se okupila i solidarno uplaćuje novac nastavnicima i profesorima kojima je ukinulo plate. A roditelji su se aktivno solidarisali sa nastavnicima u štrajku. Deke plaču, a bake mese kiflice. Sremci iznose kulen i prasiće. Bajkeri turiraju. Univerzitetski profesori studentima kuvaju kotliće u dvorištu fakulteta. Obični građani na fakultete svakodnevno donose vodu, lekove, dušeke, voće, konzerve, nudle i uloške. I sve to nije obojena, već kognitivna revolucija. Dok nema solidarnosti među ćacijima ili aktivistima SNS iz autobusa – samo golog interesa i grabeža. U tome je glavna razlika.

Da bismo očuvali i obnovili kulturu solidarnosti u Srbiji, moramo da tretiramo kulturu kao jedan od temelja političkog života. Kulturna politika mora da daje prioritet pravičnosti i participaciji – ne samo elitnim institucijama u Beogradu, već i lokalnim inicijativama širom zemlje. Umetnici moraju biti zaštićeni od cenzure i nesigurnih uslova rada, a profesori i studenti od progona i nasilja. I iznad svega, moramo zapamtiti da solidarnost nije samo osećaj, već praksa – svakodnevni čin saosećanja i posvećenosti zajedničkom dobru. U podeljenom svetu, kultura solidarnosti u Srbiji ostaje izvor snage i otpora. Mora se negovati, a ne samo nostalgično pamtiti. Hvala studentima koji nas svakodnevno podsećaju na tu srpsku kulturu.

Tekst je prenet sa portala Danas.