Priča o studentima iz Niša i drugih mesta sa juga 

Autorka: dr Slavica Plavšić

Drage Nišlije, dragi „južnjaci“, 

nadam se da su vaša deca stigla svojim kućama i da su svi dobro. Ne znam da li ste svesni kakvu ste decu rodili i odgajali? Ono se, zaista, jednom rađa. Imala sam tu čast i zadovoljstvo da u četvrtak, 13. marta, u toku noći, pregledam nekih 30-40 momaka i devojaka. Srećom, ništa nije bilo strašno i nije bilo potrebe da interveniše SHMP ili Opšta bolnica Pančevo. Stigli su dosta kasno, nešto pre 23h i sa svečanog dočeka iz centra grada, gde su ih strpljivo čekali okupljeni građani, kolima su ih dovezli do Hale sportova, gde je prenoćilo njih oko 500, a ostali su bili u drugoj školi, u biblioteci i u privatnom smeštaju. Već sam pisala o tome da smo se zaista potrudili da budemo dobri domaćini, da imaju sve što im je potrebno, da bude vidno obeleženo i na dohvat ruke. 

Teško vam mogu opisati kakvi su to gosti bili. 

Onako nešto svet još nije video. 

Njih desetak koji se nisu dobro osećali dovezla su kola iz Smedereva i Kovina, gde im je ukazana prva pomoć, a mi smo samo nastavili da ih zbrinjavamo. Blizu ulaza u Halu sportova bio je smešten improvizovan „trijažni centar“. 

Ja sam bila zadužena za „internističke stvari“, tako da su kod mene sestre / tehničari i volonteri dovodili studente-pacijente, koji su imali još neke zdravstvene probleme, osim žuljeva i bolova u nogama. Žuljeve i rane su zbrinjavale druge ekipe. Uglavnom su deca bila iz Niša i okoline i pešačili su do Pančeva oko 180 km. 

Normalno da su bili veoma umorni, slabi, iscrpljeni, sa bolovima i drugim tegobama. Ono što me je najviše fasciniralo je njihov odnos prema zdravstvenim problemima, da ne kažem bolestima, koji je potpuno realan, zreo i objektivan. Većina njih minimizira tegobe i kažu: „Ma ništa strašno“, ali imaju svest o tome da je bolje da budu pregledani i da im se ukaže pomoć. 

Fotogalerija: Privatna arhiva

Ne znam šta bih pre od silnih utisaka. Ali recimo, nikom od njih nije zvonio telefon u toku pregleda, niko nije postavljao suvišna pitanja ili tražio posebna objašnjenja: Zašto, kako… Što baš meni? Desilo se to, daj da se oporavimo i idemo dalje. Moramo, često su to izgovarali. „Pa, moramo!“ Ma, ne morate vi ništa, vi samo žarko želite da nastavite dalje i postignete cilj koji ste zacrtali. 

Bilo je mnogo febrilnih pacijenata, temperatura do 38 stepeni C, ne viša. Nekoliko bronhitisa, upala grla i slično. Mnogo njih je imalo hipertenziju i izraženu tahikardiju. Valjda od prejakog i dugotrajnog „pumpanja“. Izdvojila bih jednu Milicu, (tako ćemo je zvati za ovu priliku), koja je delovala toliko slabo i izmučeno da sam se malo zabrinula za nju. Dva dana joj nije bilo dobro. Pokušavala je da hoda, ali nije mogla i uglavnom su je vozili kolima koja su bila u pratnji. 

 

Ona je bila blago febrilna, do 37,5 bez patološkog nalaza na plućima i grlu. Kad sam joj izmerila pritisak, to je već bilo zabrinjavajuće: 155/95, puls 145! Ona mršavica, bela, providna, leluja se bukvalno, 40 – 45kg, nema više. Dugačka crna kosa i snene oči… Dobro sam je zapamtila. Pošto je stigla pre ostalih, imala sam dovoljno vremena da se bavim njom, da joj dam sve što je bilo potrebno za oporavak i stabilizaciju i smestim u krevet. Nije bilo pitanja, nije bilo diskusije. Gutali su i pili sve što sam im prinela na plastični tanjirić, da ne uzimaju iz moje ruke. Nije lepo. Ponela sam od kuće veće plastične čaše za rastvaranje preparata sa elektrolitima za rehidraciju, jer je potrebno da se rastvore u više vode nego što je obična plastična čaša. Rekla sam joj da odmah legne da spava i da ću je obići kasnije. 

Onda je naišla velika grupa glavnih šetača. Tada ih je već bilo mnogo za pregled. Po pet, šest u toj maloj prostoriji odjednom. Nekima se meri temperatura, drugima pritisak i puls, treći piju rastvor za rehidraciju, četvrtima tretiram alergijske promene po stopalima i nogama. Neverovatno mnogo je bilo alergijskih reakcija. Sada je krenula polenizacija trava, a oni su hodali i ležali na travi. Tako da su mnogi bili pod ospom i izujedani insektima. Jedan momak je imao alergijsku reakciju na ranac. Svuda na koži koju je preko majice i jakne pritiskao ranac, bila je izražena tačkasta crvena ospa. Mnogi su bili crveni u predelu lica i vrata, izgoreli od sunca. 

Fotogalerija: Privatna arhiva

U nekom trenutku, nešto pre jedanaest, kada su javili da stiže najveća grupa pešaka i da se sprema vatromet, izađem malo napolje da udahnem vazduh. Kad negde na hodniku, Milica, s početka priče, sa drugaricom. Dobila boju, razdragana, vesela, drugo dete. 

„Ja bih išla da sačekam studente!“ 

Idi dete i čuvaj se. Obeća mi drugarica da će paziti na nju i čuvati je. I tako, prolete noć za tren. Poslednjeg dečka sam pregledala u 3.15 časova posle ponoći. Prođoh još jednom kroz salu, uglavnom svi spavaju. Neke grupice još budne, ćaskaju u poluležećem položaju. Svima poželim laku noć, da se odmore i naspavaju. Čeka ih put za Beograd i naporna subota. 

A ja još uvek sređujem utiske i gledam da li ću prepoznati nekog od svojih mladih pacijenata. 

Nišlije drage, budite ponosni na svoju decu. Neverovatni su zaista. Kada su posle prepešačenih 194 km mogli da trče onako da što pre stignu na cij, pa njih niko ne može savladati. Oni se definitivno već – pobedili!