Slobodan Negić – Pero ili mač – ko je ovde lud

Autor: Sloba, Sofijin Tata

Eto nas u sred jednog takvog vremena.

Danas , (a i ’90-ih je bilo tako) nama je psihijatrija na vlasti, kriminalci nose značke, a građani su podanici i vlasništvo stranke. Onda se pojavilo svetlo na kraju tunela – Zoran Đinđić je verovao da možemo da budemo ljudi. Ubile su ga ubice koje rade za državu – psi rata koji beže od odgovornosti za zločine koje su počinili.

Consuetudinis magna vis est (Stare navike teško umiru).

Još od Apisa na ovamo, naša država strepi od zločinaca i ubica koji prete iz senke.
Zaglibili smo da gore ne može. Do pre samo nekoliko meseci, delovalo je da nam nema pomoći.
Ipak, inteligencija je progovorila. 

Slušajte ove mlade ljude, jer nam daju, možda, poslednju šansu da uhvatimo civilizacijski priključak! Ovo je pitanje opstanka, a ne stranačkog opredeljenja. Ovo što mi radimo kao narod poslednje 4 decenije sigurno vodi u propast. Pogledate samo kako se odnosimo prema svojoj deci: šaljemo ih u rat, lažemo ih, trujemo nacionalizmom, tučemo ih, proglašavamo za vlasništvo države koja je ogrezla u korupciju i kriminal, ubijamo. Bukvalno ih teramo da odu odavde.

Zašto biramo trumatizovane ličnosti sa psihijatrijskom dijagnozom da nam kreiraju budućnost? To nije do stranog faktora, to je do nas. Sami biramo takvu vlast, zašto? Da nije ono – slično se u sličnom prepoznaje?

I Slobodan Milošević, pa sada i Aleksandar Vučić, su autokratske ličnosti sklone tiraniji. Zašto su oni takvi?

Slobodanu Miloševiću ubila se skoro cela porodica – otac Svetozar, majka Stanislava, ujak Milisav i tetka Darinka. Otac Svetozar se 1962. ubio pištoljem, navodno zbog toga što je jedan njegov učenik kojem je dao slabu ocenu počinio samoubistvo. Slobodan nije prisustvovao sahrani oca, jer je bio na ekskurziji u Rusiji. Majka mu se obesila 1974. godine. 

Mira Marković je imala jezivo traumatično detinjstvo i potpuno poremećene odnose u porodici. Sigurno se sećate da je nosila cvet u kosi, jel zna neko zašto?

Vučićevi preci po ocu potiču iz Čipuljića, kod Bugojna, u srednjoj Bosni. Proterani su od strane hrvatskih fašista (Ustaša) tokom Drugog svetskog rata i nastanjeni u blizini Beograda, gde mu je rođen otac. Po Vučićevim rečima, njegovog dedu Anđelka po ocu i desetine drugih bliskih rođaka, ubile su ustaše. Njegova borba i njegov radikalizam su odraz smrti, traume i patologije. To nema veze sa ideologijama ili dobrobiti naroda.

Oni koji trpe nasilje, postaju nasilnici. Oni koji trpe teške traume, postaju oni koji druge teško traumatizuju.

Naš narod je teško traumatizovan, treba da se leči. Vadimo se iz ovoga, propadamo, uništavamo svoju omladinu, svoju budućnost.

Džaba nam putevi, uskoro neće imati ko njima da ide.

Ovaj studetski pokret je poslednja šansa, poslednji ispit, koji, realno, nismo zaslužili. Ali, evo pruža nam se šansa:

15. mart je jedna od poslednjih prilika.

Odlučimo se da li hoćemo pero ili mač?

Pero je ubojitije od mača i simbolizuje vladavinu intelekta, prava i logike. A šta simbolizuje mač?

Pravda nije, to su terazije.

Intelekt nije.

Simbolizuje moć fizičke sile i rat.

To teška prošlost progovara kroz transgeneracijske traume koje nikada nisu obrađene; koje u glavama labilnih ličnosti iskrivljuju stvarnost, proglašavajući neuspehe za ambiciju, kriminal za patriotizam, novac za uspeh, a sreću za stan u Beogradu na vodi – silujući život da bude ono što za njih nikada nije mogao biti – normalan. Vučićeva anti-ustaška borba je zapravo recidiv disfunkcionalnih odnosa u njegovoj porodici i teških neobrađenih trauma iz detinjstva, a ne politička ideologija.

Otišlo je predaleko, ovo više ne sme da se ponavlja. Moramo da idemo putem pravde, nauke i napretka. Probudimo se iz lošeg sna: psihijatrija na lečenje, kriminalci u zatvor, inteligencija u prve redove. 

Ako sada razočaramo ovu omladinu, zaslužujemo da propadnemo kao narod. „Budimo ljudi, iako smo Srbi”, reče Pavle. Ljudi se i dalje smeju na ovo, misle da je vic. Da li je neko tog čoveka razumeo, da li ti isti što se kunu u pravoslavlje, uopšte razumeju o čemu je čovek pričao?

E sada smo svi na poslednjem ispitu. Ja sam spreman, a vi?

Da li ćete podržati svoju decu, svoju inteligenciju ili ćete potonuti u autodestrukciju, na vama je.

Imate šansu da budete ljudi, građani, a ne podanici ili ucenjeno roblje. Iskoristite je. Posle toga, nema više kajanja ili opravdanja – ako ovu šansu prokockamo, propašćemo sigurno.

Istina boli, suočite se sa svojim traumama! Ako mogu ja, možete i vi.

Sic semper tyrannis