Branko Čečen: „Ako naučimo KAKO da razgovaramo, sve je moguće”

Autor: Branko Čečen

To što sam doživeo u Kragujevcu u kojem nas je okupila, ugostila i zbrinula naša genijalna prijateljica, isrpelo me je emotivno i fizički. Već tako dugo smo u centrifugi osećanja – nade, brige, besa, razneženosti… Lista je duga koliko i lista reči za osećanja u našem jeziku. Kao i svih ovih decenija, međutim, vremena za konsolidaciju i pronalaženje načina da čitav i razuman nastavim da živim i doprinosim kako umem, jednostavno nema. Tako je ovaj državni praznik koji bi me svake godine iznenadio zato što je za moj život “nov”, konačno i meni poslužio za nešto više od produženog vikenda sa kojim ne znam šta tačno da radim. (Ne brinite, moja draga uvek zna šta ću.)

I pribrao sam se. A to otprilike ide ovako:

1. Brinem zbog svačega, kao i svi, pretpostavljam. Zbog agresivnog terora koji ispod površine propagande sprovodi režim koji sada već možemo slobodno da nazovemo kriminalnim, zbog zapanjujućeg odsustva svesti o veličini ovog procesa kod većeg dela opozicije, zbog onoga što znam o podzemlju režima i njegovom kapacitetu za zlo, zbog dece na fakultetima i u srednjim školama, njihovih profesora u režimskoj mašini za mlevenje ljudi, zbog mentalnog stanja Aleksandra Vučića, zbog ljudi koji ga prate i tonu sa njim sve dublje, zbog boraca za prava i demokratiju na nišanu službi i njenih nasilnika, zbog nove uloge SAD koje idu ka podeli sveta na interesne zone u čemu mi nikada ne prođemo dobro, brinem se što za tog istog Vučića nema izlaza i što je razjaren i još uvek ponešto moćan, za naše jedinstvo u protestu… Brinem se mnogo i skoro stalno.

2. Ne mogu da lično odlučim o svemu što će se dogoditi. Srećom, ni ne mislim da ja to treba da radim. Nisu moje ideje jedino ispravne. Valjda treba to da uradimo svi zajedno. To što smo se složili oko poštovanja zakona, Ustava i civilizacijskih vrednosti, ne znači da smo politički istomišljenici i bilo bi stvarno zabrinjavajuće da jesmo. Ako je meni OK da zemlja u kojoj su nacionalisti i vernici većina (po svim istraživanjima) prozivede političku prevagu sa kojom se baš i ne slažem, nadam se da i ostali razumeju da je ta vrsta političkog razuma ono što će i mojim istomišljenicima dati, ako ništa drugo, a ono jednu pristojnu zastupljenost u političkom životu, kao i to da ostali gledaju na to kao na moje legitimno pravo da možda i moje ideje jednom budu primenjene. Zato što mislim da i jedni i drugi i treći i svi ostali mislimo da je to ono što je dobro ZA SVE. A ne za mene. I da, sve dok smo u pomenutim okvirima Ustava, zakona i ljudskosti, odluka većine sa kojom se ne slažem mora da bude i odluka koju će mi biti dozvoljeno da kritikujem, ali koje ću se pridržavati zato što smo jebeni kolektiv i koju neću i delatno sabotirati i ponašati se kao da ne postoji. Nego ću da učestvujem u tome dok se ne pokaže kao dobro ili loše za sve, pa ćemo da ispravljamo, doterujemo, učimo iz iskustva i nesumnjivih pokazatelja. Ali zajedno, parlamentarno i uz međusobnu brigu i razumevanje.

3. Sada, međutim, mislim da moram da delam. Da pomognem kako mogu i DA NE ODMAŽEM. Reći ću javno šta mislim, ali ću paziti da ne sugerišem bilo kakav politički izbor. To novinari i ne treba da rade. Braniću vrednosti, a ne političke odluke. Hraniću studente, dodaću svoje telo i glas svakom protestu i demonstracijama, držaću predavanja kada mi to budu tražili, otići ću u svaki grad Srbije ako mogu, da sa sugrađanima pokažem koliko nas je koji više ovo ne možemo da trpimo, učiniću nešto za napadnute, ugrožene, sirote, nebranjene… Staću uz svakoga ko hoće zakonitost, red i pristojnost šta god ta osoba mislila o EU, vakcinama ili Crvenoj Zvezdi. Ukratko, učiniću sve što mogu, na način koji vidim kao najkonstruktivniji, kao što sam i do sada radio, samo više i pažljivije.

4. Ako svi učinimo tako, svi ćemo, kada se sve ovo završi, kako god da se završi, imati veoma, veoma važan odgovor na pitanje: “Šta sam ja uradila/o za ovu revoluciju”? Nadam se da će moj odgovor biti: “Učinio sam sve što sam mogao i više nego što je iko objektivno smeo od mene da očekuje, nisam zametao kavge sa svojima, nisam počinio ništa loše i postao sam bolji čovek”. Za mene – to je dovoljno. Ako to budem postigao, svaki ishod ću doživeti tako kako taj ishod bude zaslužio, ali ne i kao – lični poraz.

5. Svako koga poznajem čini mnogo za ovu stvar. Nema, međutim, svako koga poznajem jednaku toleranciju za različitost. To je, takođe, bar kod tih “mojih” ljudi, izraz brige za kolektiv. Ko misli da je Kosovo gotova stvar, brine se da koncentracija na nešto što je izgubljeno ne odvede Srbiju u pravcu koji ne dozvoljava normalizaciju društva. Onaj ko misli da Srbija bez Kosova ne može da postoji, takođe se brine za sve nas i to što ćemo postati, odnosno šta će ovo društvo postati ako pristanemo na sadašnju realnost. Možda jednog dana postanemo društvo koje će da prihvati činjenice, kakve god da su, i postupi u skladu sa onim što je najbolje, ili najmane loše za kolektiv i nastavi dalje tražeći nova i nova rešenja? Možda postanemo jednom društvo u kojem će oni koji žele Kosovo u Srbiji da imaju normalan politički prostor da rade na tome (u okvirima demokratskih normi), baš kao i oni koji bi da podvuku crtu i odjure dalje? Da li mi to možemo? Da li je to uopšte moguće? Pa, ne bih vam odgovorio na to pitanje pre tri meseca, zato što intimno nisam video da se išta kreće u tom pravcu, nego suprotno i to decenijama. Sada, međutim… Sve je moguće. Sve. I to (bar u mojoj glavi) nadglasava sve razlike, neslaganja i sukobe.

6. Ako naučimo KAKO da razgovaramo, sve je moguće. Zaista iskreno mislim, a mnogo se time bavim, da će gotovo sve da dođe na svoje ispravno mesto ako se organizujemo na osnovu ljudskih i građanskih prava, zakonitosti, pristojne rasprave i brige o onima za koje sada nema ko da brine. Ako se to dogodi, mislim da smo pobedili, da je put dug i težak, da na tom putu nemamo formalno organizovane saveznike, ali da su nam saveznici svi ljudi sa srcem na pravom mestu na svetu i da možemo da učinimo nešto zaista veličanstveno, svojoj deci, sebi i drugima. A to je vredno svake žrtve.

Samo sam to hteo da “skinem s mozga”, hvala na vremenu i pažnji. Odoh da živim, radim i “revolucionarim”. Svima želim mnogo snage, istrajnosti, entuzijazma i žilavog duha borbenog.