Ljubav je koračala sa nama. Stvarno (FOTO)

Autorka: Katarina Stanić, studentkinja Fakulteta organizacionih nauka, saradnica portala Student, koja je izveštavala sa šetnje studenata od Beograda do Novog Sada 30. januara. Izveštava i sa šetnje od Beograda do Kragujevca, Izvor: Cenzolovka, Foto: Marko Risović

Prešlo mi je u naviku da govorim „bravo“ ovih dana pa ću tako i početi ovaj tekst.

Bravo!

Među raznim akcijama i predlozima o kojima smo svakodnevno slušali na plenumu ovaj o šetnji do Novog Sada se najbrže uselio besplatno u moje misli i bila sam rešena da budem deo te priče.

Nije bilo tako jednostavno jer je broj mesta bio ograničen a broj zainteresovanih neizvestan. Ideja je bila da sa svakog fakulteta pođe po 10 studenata. Imajući u vidu razlike u veličini fakulteta i stereotipne poglede tipa „e pa na DIF-u će svi hteti“ ili „ma ko će sa Učiteljskog ići?“, neizvesnost je rasla…

U jednom smo trenutku drugarica i ja čak odustale, misleći da se ne bismo osećale prijatno hodajući s mišlju da je neko zbog nas otpao. Ipak, mesta je bilo i krenule smo da se pakujemo.

Pripreme

Naravno da smo brinule da li treba i ćebence i zimska jakna ili samo lagana jakna i balkansko pošteno ćebe za svaki slučaj! Ne znam zašto sam uopšte sumnjala u studentsku organizaciju koja se polako ali sigurno primiče savršenstvu.

A hoćemo li ipak imati mesta i za rezervne patike?

Spakovale smo se u ranac veličine čoveka i onda smo pomislile da će nam neko prigovoriti da smo ilegalno povele još jednu drugaricu pa je tako ranac spontano dobio ime Aleksandra… Ranac za vodu je bio Miloš.

Na sastanku šetača održanom na Fakultetu političkih nauka, dan pred polazak, dobili smo dodatne informacije i savete. Dobre vesti o podršci lekara i pomoći sa raznih strana non-stop su pristizale. Bili smo sve samouvereniji. Bilo je reči o tome da ćemo možda spavati na ledenom fudbalskom terenu u šatorima, ali se činilo da to nije pokolebalo nikoga.

Uveče sam ponovo svratila do faksa i razmenila brige sa kolegama pešacima. Jedino smo bili zabrinuti kako se od silnog uzbuđenja uspavati noć pred šetnju. I da, dobro, ja sam ih pitala još 72 puta treba li mi ipak dodatno ćebe u rancu. Ubedili su me da imamo svega dovoljno.

Jutro pred pešačenje probudila sam se bez alarma! Doručkovale smo i lagano se sa Aleksandrom i Milošem na leđima uputile na 18-cu do FDU.

U prevozu nam starija gospođa kaže:

„Devojke, znam gde ste pošle, ne mogu sa vama, ali hvala vam i počastite se ovim dok budete hodale i setite se mene“ (daje nam čips iz torbe).

Čim smo stigle, naletele smo na koleginicu koja je delila narukvice prijavljenim učesnicima. Pošto smo imale sreće da to brzo obavimo, ostatak čekanja nam je prošao u odmaranju na zelenim stolicama ispred FDU i ćaskanju.

Činilo mi se da smo svi odbacili oklope i da nikada opuštenije razmenjujemo osmehe i ćaskamo. Nikome ništa nije glupo da pita, zamoli, ponudi. Ovo posebno naglašavam jer je i ovo bila moja neopravdana briga.

Polazak

Krenuli smo oko 10 sati. Vreme je bilo savršeno. Drugarica i ja smo odlučile da pešačimo bez rančeva na leđima. Iako smo znale da ovo nije bilo kakva šetnja, nismo mogle da zamislimo kakvu ćemo podršku uživati još od samog polaska. Fotoaparati, zaaastave, transparenti, pištaljke, telefoni bili su svuda oko nas. Podrška je šetala s nama. Videli smo je. Čuli smo je. Mirisali smo je. Mogla je da se pipne. Svi smo svima mahali i aplaudirali. Bravo!

Kao što je planirano, u 11.52 održali smo 15-minutno ćutanje u pomen žrtvama. Tih 15 minuta svakoga dana udari istom jačinom. Zapravo, tih 15 minuta svakoga dana udara sve jače. Svi to osećamo.

Kolega Najveseliji, Veliki Štrumpf, Pera Zabavni i deka Mile Energični

Nastavili smo put. Kao i uvek, odgovorni i odlučni redari poređali su se u prvi red, sa strane, na kraj… čak i ne znam gde su sve bili jer su toliko savesno obavljali svoj posao da nisam morala ni da razmišljam o tome. Jednostavno smo se osećali sigurno.

Sve je funkcionisalo savršeno. Naše je bilo da hodamo. Bravo! Ne znam kako da prenesem svoje divljenje i zahvalnost organizatorima i redarima. Odradili su posao besprekorno.

Među redarima smo imali i simpatičnog kolegu sa DIF-a koji je posle svakog kilometra istrčavao ispred nas i saopštavao nam koliko smo prešli. Jasno vam je da mu nije bilo teško da postane obožavan. Prozvala sam ga kolega Najveseliji.

U svakom trenutku je imao i kesu za odlaganje smeća koja je bila svima na usluzi na jedan poziv. Kada sam ga u nekom trenutku narednog dana pitala kako je, rekao je da ga sve boli, ali je nastavljao, i dalje najveseliji! Verujte mi da je izgledao kao da ima beskonačne zalihe energije i entuzijazma!

I svi smo nastavljali! I svi smo bili veseli! Među redarima je i kolega sa FPN-a, koji je bio narator! Kad već delim interne nadimke, on je bio naš Veliki Štrumpf! Bodrio nas je beskrajno simpatičnim komentarima koji su dizali atmosferu.

Najzabavniji kolega Pera ima fantastičan talenat da u svakom trenutku iz rukava izvuče najduhovitije pesme koje te sekunde osmisli. Onda ga molimo da ponovi a on je već smislio još bolju verziju. Opisala bih koliko smo se samo smejali i kako nas je to punilo energijom i krepilo, ali ne postoje dovoljno dobre reči. To je trebalo doživeti.

Nakon nekog vremena drugarica i ja smo shvatile da smo pronašle idealno mesto i čim ga promenimo, nedostaju nam naše komšije pešaci. Navikle smo se da vetar ka nama duva zaastavu „Mašinci protiv mašinerije“ kada se njeni nosači primaknu.

Navikle smo i na deka Mileta, koji je kao dečak. I to bogami sa teškim rancem na leđima i transparentom „Nema većih junaka od studenata i seljaka“ visoko podignutim u desnoj ruci. U levoj mu je telefon sa uključenim Viberom i snimanjem. Najopuštenije maršira sa nama u prvom redu i ćaska! Bravo deka Mile!

Htela bih i ja da izbegnem floskule da smo svi bili kao jedna porodica, vojska, ali izvinite, moram da primetim: baš smo se zavoleli! Sad je i ljubav koračala sa svima nama. Stvarno.

Beskonačne gomile s ljubavlju pripremljene domaće hrane

Tokom čitavog puta su nas pozdravljali radnici iz fabrika pored kojih smo prolazili. Ljudi su napuštali svoje radnje, salone, domove. Mahali su, tapšali, delili nam vode… Nismo mogli a da ne primetimo koliko je ovo za njih veliko i značajno.

Na ulasku u Batajnicu sačekao nas je ogroman transparent dobrodošlice kao i beskonačne gomile s ljubavlju pripremljene domaće hrane. Ljudi su u domovima pripremali tu hranu za nas. Šta da dodam?

Nakon svake pauze već se znalo: automobili ispred i iza kolone, redari se poređaju na svoje pozicije, a kolona se skoro pa udvostruči zahvaljujući meštanima domaćinima, koji ne samo da nas ugoste, nahrane i ohrabre nego i od svog mesta pođu da nas isprate do sledećeg.

Celoj fantastičnoj atmosferi doprinosili su vedrinom i sjajni svirači i pevači.

Sledeća stanica bila je škola u Novoj Pazovi gde smo dobili poruke zahvalnosti od prosvetara:

„Hvala vam što ste nam pokazali kako možemo jednostavno da stanemo i mirno u tišini pokažemo stav!“

Kolega sa megafonom čita, a nakon svake stavke usledi aplauz i oduševljenje:

„U Staroj Pazovi nas očekuje: preko 50 litara čorbe, oko 60 kila sremačkih kobasica, 15 kila slovačkih ćufti, preko 50 kila prasetine, domaće šunke i slanine, roštilj, slavonski čorbanac, gulaš, preko 1.000 domaćih kifli, salate, krofne, palačinke koje se peku na licu mesta, sitni kolači, nadlacke, mafini… Pa i bezglutenska hrana!!!“

I pored ovakvih obećanja uspeli su da nadmaše očekivanja.

Noć u Inđiji

Već je bilo oko osam sati uveče i umor nas je polako stizao.

Dosta kolega ima problema sa tabanima, žuljevima, plikovima. Neprekidno sam razmišljala kako da se malo zamenimo sa nogama da oni hodaju mojim pa da malo odmore pošto nisam imala povrede. Stojički su izdržali i u Inđiju smo stigli oko 10 uveče.

Drugarica i ja smo putem od Stare Pazove do Inđije smišljale algoritam kako da što pre legnemo da spavamo kada stignemo da bismo se dovoljno odmorile za sutrašnje pešačenje. Znači – stignemo, pokupimo stvari, popijemo sve što treba, namestimo šator i sve, operemo zube, očistimo lice, raspremamo se i spavamo! Odmah!

Ali je svaki korak pao u vodu kad smo dotakle taj famozni teren i ugledale prve predivne stiropore. Morale smo malo da prilegnemo da ispoštujemo organizam posle 70.000 koraka toga dana!

Onda sam odjednom otkopala svoj pažljivo skrivani smarački potencijal i nesmotreno ga otkrila svim kolegama kada sam vikala na njih da ne dolazi u obzir da spavaju bez šatora! Morate piti vode! Još! Jeste svi popili magnezijum? Elektrolite? Stavi kapu kad spavaš! I rukavice! Itd. Radila sam ono najgore. Delila sam savete za koje niko nije pitao.

Vredni redari iz Inđije pobrinuli se da svi dobiju sve što im treba! Donosili su nam gulaš u krevet, pardon, vreću za spavanje. Donacija građana je bilo i više nego potrebno. Svi smo imali šatore, vreće, ćebad, jastuke…

Na jednom mestu van terena bila je upaljena i logorska vatra, dostupna tokom cele noći za one koju su se smrzli. Ali i redari su bili sve vreme dostupni za sve što je potrebno.

Takođe, meštani su nudili pešacima i svoje domove!

Kao na grupnoj pidžama žurki, bilo je potrebno neko vreme da se sve smiri, da se malo ismejemo nasumičnim anegdotama. A onda je vreme da se utone u san! Ali to baš i nije teklo glatko. Da, bilo je hladnjikavo, ali u mom slučaju to nije bio faktor koji mi je otežao dremku. Mislim da sam previše bila pod utiskom i adrenalinom.

Jutarnja kafica pored puta

Ujutru su redari započeli sa buđenjem oko 7. Stekla sam utisak da su ljudi koji su spavali u vrećama bez šatora ipak bolje spavali, jer nam se u šatoru napravio kondenz, napolju je bila veoma niska temperatura.

Oformila se i neformalna grupica dečaka koji su vešto sklapali i rasklapali šatore u nekoliko poteza. Imali smo po čoveka za sve! Nakon doručka i pakovanja, malo smo odmorili pored vatre i uputili se dalje!

Svaki gest je bio sladak, ali jutarnja kafica koja nas je čekala pored puta ujutru? Bravo!

Jutro je bilo predivno, vedro i sunčano! Sve nam je išlo u prilog. Osim meštana i preslatkih kuca, sada su nas pratile i ovčice sa vojvođanskih poljana, što je propraćeno duhovitim komentarima na društvenim mrežama! Stigli smo u Maradik, gde smo održali pomen žrtvama.

„I dalje osećam sram koliko sam imala sreće“, neskromno ću se pohvaliti da je jedini izazov sa kojim sam se suočila tokom šetnje bio taj što mi se drugog dana pešačenja pokvario lak na malom prstu.

I znate šta se onda desilo? Koleginica iz Beograda koja je automobilom krenula kako bi nam se pridružila na protestu pitala nas je treba li nešto da nam ponese, i sve smo se razumele u par reči. Nekoliko sati kasnije više nisam savijala mali prst kad mašem. Bravo!

Sledeća pauza u Banstolu i standardno vojvođansko gostoprimstvo! Nakon pauze s nestrpljenjem iščekujemo susret s biciklistima!

Malo stanemo da ih čekamo – ništa. Ne volimo da stojimo jer dok hodamo, noge rade svoj posao bez razmišljanja, kada stanemo, pobune se. Onda malo usporimo (a ne volimo ni da menjamo tempo).

Spremna sam da brzo izvadim telefon i uhvatim lep kadar ulaska biciklista. Još je predivan osunčan pejzaž pored nas, ali – ništa.

Nekoliko puta sam brzo vadila telefon i uključivala snimanje a bila je lažna uzbuna. Prođe jedan nasumičan biciklista, ili neko na trotinetu. Umorna od pokušaja već mi se na snimcima otimao i poneki nevaspitan komentar: „aaaa ne to je samo lažni biciklista“, „jaoo biciklisti smarači“… Sunce je zalazilo.

Kada smo dočekali susret sa biciklistima, kolega sa megafonom nije izneverio moje očekivanje i beskrajno duhovito je ispratio:

„Biciklisti! Ne stajte! Okrećite pedale! Hvala vam što smo vas ovako dugo čekali! Hvala vam, biciklisti!“

Među biciklistima našao se i sjajni petogodišnji Relja, koji je celim putem od Beograda do Novog Sada pedalirao! Bravo!

Ulaziš mi u nogu

Put smo nastavili umorni i odlučni jer je cilj bio nikada bliži!

Jedini neprijatelj nam je bilo neizbežno usporavanje i zastajkivanje. Bili smo sve nervozniji. Jedan kolega je tugaljivo krizirao za cigaretom. Pošto sam bila neočekivano entuzijastična, dodelila sam sebi ulogu da bodrim ljude, pa sam mu prosula koju floskulu da je on jači od nikotina. Nisam morala, pošto je neko iz gomile za verovatno manje od dva minuta poklonio kolegi celu kutiju. Tako se to radi. Nisam se iznenadila.

U međuvremenu mi je i prijatelj javio da nam se pridružila i ekipa trkača.

Policijska kola koja su nas pratila imala su uključena neprijatna svetla i to je u totalnom mraku bilo dosta izazovno za oči. Svi su hitali da stignu prvi, pa se često čuo novopatentirani izraz:

„Ulaziš mi u nogu.“

Skandiranje svakoj tabli pored puta

Uzbuđenje i podrška su svakim korakom rasli, a mi smo svakoj tabli pored puta skandirali radosno kao da smo već stigli. Zapravo, nije nam ni bila potrebna tabla sa natpisom da nas pozove na skandiranje.

Gotovo celim putem smo pevali i pištaljkama pratili ritam. Najupečatljivije su mi bile „Tamo daleko“ i novokomponovana „Mi šetamo la-la-la-la celi dan i noć“. Čulo se i „svega nam je dosta, sutra na 3 mosta“. Ali nikako da stignemo!

Dodatno su iritirala konstantna usporavanja da ne bismo pravili rupe u koloni. I svest da smo nadomak.

A onda… Svi smo plakali

Stizali smo. I to je trajalo. Reke ljudi. Baklje. Palačinke. Neko mi je niotkud stavio medalju oko vrata. To bi trebalo da bude simbol toga da sam pobednik, ali u ovom slučaju su pobednici ljudi koji doniraju medalje, jer su se odrekli svojih dragocenih uspomena i od srca ih poklonili nama. Delili su nam cveće! Zagrljaje! Magnezijum… Svi smo plakali.

Opet nemam reči da to prenesu.

Pomišljala sam kako treba da spustim telefon i ne snimam, ali dobro je da nisam… Nikada mi nije bilo toliko drago da imam zabeležen neki momenat. Intenzitet svega je bio beskonačan pa se čak i preko ekrana oseća nezaustavljivi osećaj pripadnosti i ponosa.

Kako smo se sve više približavali krajnjoj tački, bilo je jasno da svako želi da prvi zakorači u Novi Sad. Jedan kolega se posebno izdvajao po odlučnosti da stigne prvi i bilo nam je neodoljivo simpatično kako čak priprema govor ako bude prilike za intervju odmah po dolasku.

U jednom momentu redari javljaju da postoji određeni redosled putnika u koloni koji treba biti ispoštovan. Prvo će ići redari koji polažu cveće, nakon njih određeni transparenti, onda zastave fakulteta i tako dalje…

Ne sećam se pravog rasporeda, ali se sećam naše panike kako sada da obezbedimo da kolega bude prvi u koloni. U međuvremenu smo izgubile kolegu iz vida. Narednog jutra sam na društvenim mrežama videla da se lavovski izborio da nosi prvi i najveći transparent i bila sam najponosnija na njega!

Kada smo stigli na Železničku stanicu, održan je 15-minutni pomen žrtvama. Bila sam skeptična, poslednji kilometri dok smo ulazili u Novi Sad bili su više nego naporni zbog čestog zastajkivanja i akumuliranog umora.

Jasno je da nas je vodio i održavao adrenalin, ali isto tako je bilo očigledno da smo svi zreli za krevet, toalet, masažu. Stajanje nam je bilo najveći neprijatelj. Iako prethodno poprilično uzvrpoljeni, svesni momenta i prostora u kom se nalazimo, uspeli smo da ispoštujemo i ovaj zadatak.

Nakon toga smo preuzeli svoje stvari i uputili se svako u svoj smeštaj. Nisam spavala na sestrinskom fakultetu, ali sam čula da su kolege sjajno ugostile.

I taksisti su plakali

Narednog dana učestvovali smo na protestu i 24-časovnoj blokadi mosta u Novom Sadu.

U Beograd smo se vratili taksijem, zahvaljujući sjajno organizovanim taksistima. I oni su plakali. I vodili smo smislene razgovore!

Tokom vožnje naš taksista je dobio jednu preslatku glasovnu poruku, na koju smo se svi naježili:

„Bilo je zadovoljstvo i čast biti deo ove ekipe od 600 i više kolega. Ovu grupu čuvamo za dalje. Ovo je jedna mala vojska. Čekamo neka lepša vremena! Evo, prva vozila polako stižu u Beograd, prolaze Arenu, čujem da je začelje još u Novom Sadu. Svaka čast još jednom! Fantastično!“

To je bio trenutak kada sam osetila kao da sam deo istorije i kao da slušam isečak iz dokumentarca.

Tekst je prenet sa portala Cenzolovka.