Investitorski urbanizam diskriminiše osobe sa invaliditetom (VIDEO)

Autor: Igor Velić, master inž. saobraćaja, predsednik udruženja Sigurne staze i osnivač Instituta za urbanu mobilnost

Odbornici koji su ovo izglasali samo su zakucali poslednji ekser u sanduk ljudskog dostojanstva.

Potresna statistika- osobe sa invaliditetom nisu samo broj

U Srbiji zvanični podaci sa poslednjeg popisa ukazuju da je registrovano 356.404 lica sa invaliditetom, što predstavlja oko 5,5% ukupnog stanovništva.

Međutim, kada se uzmu u obzir šire definicije invaliditeta – uključujući i one koji se suočavaju s bilo kakvim oblicima poteškoća u svakodnevnom funkcionisanju – neki autori i ranije procene sugerišu da bi taj procenat mogao dostići čak 10% populacije. Ova razlika ukazuje na izazov u definisanju invaliditeta, a ne samo na brojčane vrednosti, već i na to kako se društvo i sistem nose sa različitim nivoima podrške.

Još jedan problem koji se javlja je u tome, što ih zvanična politika, izveštaji, statistike i sl. gledaju kao broj ili procenat, ukidajući im ljudsku dimenziju postojanja. Ono što je najgore, tretiraju ih kao teret kojeg se treba osloboditi.

Pravo osoba sa invaliditetom na učešće u saobraćaju

Počeću od zadate činjenice da se uređenost i veličina jedne zajednice ogleda u njenom odnosu prema najslabijima, a osobe sa invaliditetom su svakako najslabiji i najranjiviji članovi društva kada govorimo o učešću u saobraćaju.

U današnjem svetu dostojanstven život je praktično nezamisliv bez prava na slobodno kretanje. Da bi se ovo osnovno ljudsko pravo ostvarilo neophodno je pre svega obezbediti pristupačnost saobraćajne i urbanističke infrastrukture.

Svaki put kada zakoračimo na ulicu, očekujemo da će ona biti utočište sigurnosti, dostojanstva, društvene pravde i jednakih mogućnosti za sve građane. Nažalost, u Srbiji, prava osoba sa invaliditetom ostaju trajno potisnuta i sistemski zanemarena. 

Ove osobe, koje su već socijalno i ekonomski marginalizovane, suočavaju se sa svakodnevnim izazovima koji se ogledaju u neadekvatnoj infrastrukturi, nedostatku pristupačnih javnih prostora i neispunjenim zakonskim garancijama za mobilnost, obrazovanje, socijalnu i zdravstvenu zaštitu itd.

U zemlji gde investitorski urbanizam i saobraćajno-urbanističko planiranje služe isključivo interesima krupnog kapitala, osnovna ljudska prava postaju luksuz koji je rezervisan samo privilegovanim slojevima društva, dok su osobe sa invaliditetom ostavljene da se same bore sa sistemskim propustima koji dodatno produbljuju jaz između zakona i stvarnosti. 

Osobe sa invaliditetom u Srbiji svakodnevno se suočavaju sa brojnim barijerama koje se ne odnose samo na fizički pristup ulicama, već i na širi društveni kontekst u kome im se uskraćuje mogućnost punog učešća u životu zajednice. 

Ovi građani često se suočavaju sa neadekvatnim trotoarima i pešačkim stazama koji su okupirani parkiranim vozilima, nepostojećim rampama i taktilnim stazama, loše organizovanim javnim prostorima, što rezultira ne samo ograničenjem njihove slobode kretanja, već i dubokom socijalnom isključenošću. 

Takav pristup, koji ignoriše fundamentalne principe održive urbane mobilnosti ukazuje na to da se društvo ne može osloniti na površno rešenje, već mora temeljno preispitati prioritete u urbanističkom planiranju.

Dok zakoni garantuju pristup obrazovanju, tržištu rada i javnim prostorima, realnost je daleko od idealizovanog pravnog okvira. U svim urbanim sredinama, infrastruktura je dizajnirana sa isključivim fokusom na motorni saobraćaj i investicionu dobit, što ostavlja osobe sa invaliditetom da se snalaze u prostoru koji nije prilagođen njihovim potrebama i mogućnostima. 

Investitorski urbanizam i osobe sa invaliditetom

Živimo u vremenu kada kapital diktira pravila i investitori sa političkom elitom bez stida grade naselja, kvartove, ulice i sl. prema profitnim merilima. U takvoj podeli, prava osoba sa invaliditetom postaju zapostavljena kao sporedna tema. 

Investitorski urbanizam, koji se oslanja na brzu komercijalnu dobit, pretvara javne prostore u ekskluzivne domene gde su prioritet brza motorna kretanja i materijalna dobit, a ne humanost i inkluzivnost. 

Ovakva praksa, kritički osvetljena kroz misli Pola Virila i Andre Gorca, produbljuje društvene nejednakosti i stvara atmosferu u kojoj se javni prostor pretvara u arenu sukoba između interesa investicionih elita i osnovnih prava građana.

Dok krupni kapital propisuje pravila urbanog razvoja, neadekvatno dizajnirane ulice, parkovi i igrališta postaju simboli društvene nepravde – mesta gde se ne može osetiti duh zajedništva, već samo oštra podela između onih koji mogu i onih koji moraju.

U delima poput Happy City: Tranforming our lives through urban design i The Death and Life of Great American Cities možemo naći inspiraciju za alternativu ovom pogubnom trendu. Prema autorima, ulica nije samo kanal za kretanje vozila, već žila društvenog života koja treba da bude pristupačna i sigurna za sve korisnike – posebno za one koji su najranjiviji.

Javni prostori, uključujući ulice, parkove i igrališta, koji bi trebali biti mesta okupljanja, igre i zajedničkog života, danas se pretvaraju u ispražnjene zone koje ne odražavaju prave potrebe građana. 

Investicioni projekti fokusirani na profit često zanemaruju aspekt inkluzivnosti. Urbana oprema, od mobilijara do osvetljenja, saobraćajne opreme, signalizacije itd., mora biti osmišljena sa primarnim fokusom na inkluzivnost – način na koji bismo, prema principima održive urbane mobilnosti, mogli osigurati da svaka osoba ima pravo da koristi javni prostor bez straha i prepreka. Ovakav pristup ne bi samo unapredio fizički izgled naših gradova, već bi doprineo i stvaranju društva u kojem se poštuju osnovne vrednosti ravnopravnosti i pravde.

Ulica je osnovni arhitektonski prostor grada pre svega. Što znači, da nije samo u funkciji motornog saobraćaja i krupnog kapitala.

Više o borbi za inkluzivniji saobraćajni sistem pročitajte na narednom linku https://javniservis.net/sekcije/drustvo/elita-je-protiv-ranjivih-ucesnika-u-saobracaju-video/

U Srbiji, gde investiciona politika diktira prioritete, sredstva se uglavnom usmeravaju ka projektima koji donose brzu komercijalnu dobit, dok se pitanja pristupačnosti i inkluzivnosti tretiraju kao sporedna tema. Ovakva nepravda, koju su kritički osvetlili autori poput Andre Gorca, otkriva kako kapital postaje jedini kriterijum za oblikovanje urbanog prostora, a osnovna ljudska prava se ustupaju bez ikakvog otpora. 

Transportna politikau Srbiji, trebalo bi da bude i alat za socijalnu pravdu a ne istrument isključivosti. U našim transportnim politikama socijalna komponenta ne postoji već se isklučivo oslanja na motorizaciju i interese krupnog kapitala. To samo predstavlja još jedan ključni aspekt ove krize.

Današnji sistem, koji zanemaruje potrebe pešaka, biciklista i osoba sa invaliditetom, mora se preoblikovati u skladu sa principima održive urbane mobilnosti. Prema pravilnicima i merama zasnovanim na konceptu inkluzivnosti, prioritet bi trebalo da budu sigurnost, dostojanstvo i prava svih građana, a ne samo onih koji pripadaju političkoj i ekonomskoj eliti. 

O inkluzivnom saobraćajnom prostoru

Formiranje inkluzivnog saobraćajnog prostora je pristup koji ima za cilj stvaranje okruženja koje nije pogodno samo za vozače motornih vozila, već pruža i sve neophodne karakteristike koje mogu zadovoljiti potrebe ranjivih učesnika u saobraćaju. Bez obzira na njihov uzrast, pol, ekonomski i socijalni status, pilitičku i versku pripadnost, sposobnosti, ili bilo koji drugi faktor.

Jednom rečju, inkluzivan saobraćaj sagledava ulicu kao osnovni arhitektonski prostor grada, tj. ulica nije namenjena samo za kretanje motornih vozila, već i za kretanja ostalih učesnika u saobraćaju (dece, pešaka, biciklista, osoba sa invaliditetom, starijih lica itd.).

Koncept održive urbane mobilnosti upravo nudi inkluzivniji pristup u oblikovanju saobraćajnog prostora, posebno za ranjive učesnike u saobraćaju, imajući u vidu sve infrastrukturne i bezbednosne probleme sa kojima se susreću svakodnevno.

Pomenuti koncept se u osnovi fokusira na čoveka i okreće stvarnim zahtevima i potrebama koje imaju ranjivi učesnici u saobraćaju.

Takođe, inkluzivni saobraćaj je nemoguć bez primene humanog inženjeringa. Ovaj vid inženjerstva predstavlja skup saobraćajnih, urbanističkih, građevinskih, arhitektonskih i drugih mera sa ciljem formiranja jedinstvenog, bezbednog, ambijentalno prihvatljivog i podjednako dostupnog prostora za sve učesnike u saobraćaju. Na taj način im se obezbeđuje adekvatna infrastruktura i podrška, kako bi svi korisnici imali podjednako pravo i mogućnost za učestvovanje u saobraćaju.

Oportunizam i izdaja saobraćajne i urbanističke struke 

Takođe, teret odgovornosti za postojeće stanje pada i na nastručnu elitu. U ovom slušaju na saobraćajne i građevinske inženjeri, arhitekte, urbaniste i prostorne planere. Takoreći, na sve one koji rade i sprovode projekte, vrše kontrolu i nadzor, stavljaju svoje potpise itd. 

Multinacionalne kompanije, investitori, politička i ekonomska elita ne bi mogli ništa da nemaju pomoć i podršku stručne elite, čije postupanje ne diktira znanje, obrazovanje, zakon, etika i moral već krupni kapital.

Dakle, politička i stručna elita, ne samo da ne primećuju osobe sa invaliditetom, već i kreiraju saobraćajni i urbanistički prostor u kome oni ne mogu ravnopravno učestvovati.

Ovo što radi stručna elita, nisu samo neki tehnički propusti, već ulazi u domen moralne krivica. Njihovi propusti u radu se reflektuju na kvalitet života građana, čiji su životi bitno ograničeni zbog neadekvatnih urbanih rešenja.

Da bi došli do bilo kakve društvene promene i primene na terenu, na prvom mestu je neophodno, da stručna i politička elita prihvati koncept održive urbane mobilnosti i humanog inženjeringa. Kod nas se upravo pomenuta elita bori protiv ovog koncepta.

Lično iskustvo

Sa svojim udruženjem sam kreirao GIS (geografski informacioni sistemi) aplikaciju za osobe sa invaliditetom na teritoriji grada Bora (www.pristupacnostbor.com). Ovo je prva aplikacija ovakve vrste i tipa u R. Srbiji. Aplikacije se bavi ocenom stanja pristupačnosti saobraćajne i urbanističke infrastrukture, kao i merema i predlozima za rešenje problema.

Međutim, donosioci odluka su sve to odbili i doživeo sam neprijatnosti od strane kreatora saobraćajne politike. Jednostavno, ako ste na strani slabijih i ranjivijih u saobraćaju, sledi vam poništavanje od struke i esnafa kome  sami pripadate.

Reč o zaposlenosti osoba sa invaliditetom u R. Srbiji

Kada je reč o zaposlenosti, izazovi su još dramatičniji. Prema podacima iz studije iz 2007. godine, stopa zaposlenosti lica sa invaliditetom iznosila je svega oko 13,3%, dok je stopa nezaposlenosti bila 26,9%, a stopa neaktivnosti čak 69%. 

Noviji izvori, kao što su izveštaji sa sajta Poslovi infostud, navode sličan procenat zaposlenosti – oko 13%, dok drugi izveštaji, poput onih sa RTS-a, ukazuju na to da je stopa zaposlenosti osoba sa invaliditetom u Srbiji niža, čak oko 9%.

Ovi podaci jasno ilustruju da, uprkos zakonskim merama i propisima koji imaju za cilj podsticanje zapošljavanja, realnost na tržištu rada ostaje daleko ispod evropskih standarda.

Ova statistika – bilo da se radi o 5,5% ili potencijalno 10% populacije koja se suočava s invaliditetom, uz stopu zaposlenosti između 9% i 13% – oslikava duboke strukturalne probleme u pristupu, inkluziji i podršci koje Srbija pruža osobama sa invaliditetom. 

Uprkos postojanju kvota i drugih zakonskih obaveza za poslodavce, birokratske prepreke, nedostatak adekvatno prilagođenih radnih mesta, kao i predrasude i diskriminacija ostaju ključni faktori koji dodatno obeshrabruju ovu populaciju da se uključi u tržište rada.

Ovi podaci služe kao jasan poziv na hitne mere i reforme – kako u sistemu obrazovanja i obuke, tako i u sistemu socijalne zaštite i zapošljavanja – kako bi se unapredio položaj osoba sa invaliditetom i osiguralo da njihova prava i potencijali ne ostanu samo na papiru, već se pretvore u realne mogućnosti za život pun dostojanstva i samostalnosti.

Moralna obaveza društva

Dok kapital i investitori neumoljivo oblikuju naše gradove prema merilima profita, prava osoba sa invaliditetom ostaju sistemski zapostavljena. Ovo nije samo tehnički problem, već duboko moralno pitanje – pitanje društvene pravde i osnovnih ljudskih prava. Moramo preokrenuti tok urbanističkog planiranja i preusmeriti sredstva, energiju i politiku ka stvaranju inkluzivnih gradova, gde svaki građanin, bez obzira na fizičke mogućnosti, ima pravo na sigurnost, dostojanstvo i jednakost. 

Inkluzivan saobraćaj i urbanističko planiranje nisu samo skup tehničkih rešenja, već i moralna obaveza društva koje teži društvenoj pravdi i jednakosti. Potrebno je uvesti konkretna rešenja koja omogućavaju punu participaciju svih građana u životu grada – od pristupačnih saobraćajnih sredstava, preko modernizovanih javnih prostora, do usvojenih pravila koja garantuju sigurnost i dostojanstvo. 

Društveni i socijalni položaj osoba sa invaliditetom, koji su već marginalizovani, dodatno se pogoršava jer im se uskraćuje osnovna prilika za punu participaciju u životu zajednice. Bez adekvatnog pristupa obrazovanju, tržištu rada i javnim prostorima, ove osobe su primorane da žive u izolaciji, čime se dodatno produbljuju jazovi unutar društva i oslabljuje osnovna struktura socijalne pravde.

Vreme je za revoluciju ideja, projekata i konkretnih rešenja koja će vratiti ljudsku dimenziju u centar urbanog razvoja.