Za sve su krivi steroidi – sramna odbrana Uroša Blažića

Autorka: dr Slavica Plavšić

Ekstremno teške povrede zadobilo je sedmoro mladih između 17 i 22 godine, čije lečenje i rehabilitacija i dalje traje, i većina njih će, nažalost, ostati doživotni invalidi.

Suđenje je održano u Specijalnom sudu u Beogradu, a svoje iskaze su dali svedoci i povređeni.

Svedoci su bili drugovi Uroša Blažića, koji su tvdili da je Uroš bio dobar dečko i da nije bio problematičan, sve dok nije počeo da koristi steroide od kojih je „poludeo”, jer normalan čovek nikada tako nešto ne bi uradio. I Uroš je u nekom trenutku izjavio kako su mu steroidi „pomutili mozak! ”

Ova konstatacija je, razume se, odmah odbačena, jer je sudsko medicinskim veštačenjem utvrđeno da je u vreme izvršenja zločina, Uroš Blažić bio uračunljiv, a da u krvi nisu nađene psihoaktivne supstance, kao i da je nivo testosterona bio u granicama normale.

Članovi porodice Blažić se nisu pojavili u sudu 26. septembra, zbog čega je tužilac tražio da se novčano kazne.

Advokat Uroša Blažića po službenoj dužnosti je dostavio overene izjave ovih svedoka koji su naveli da će iskoristiti svoje zakonsko pravo da budu oslobođeni svedočenja jer su u srodstvu sa optuženim Blažićem.

Za vreme svedočenja svojih prijatelja, Uroš Blažić se provokativno i bezobrazno smejao, povređujući još više očajne porodice ubijenih i ranjenih.

Suđenje je počelo svedočenjem oštećenog Nemanje Ilića, koji prošli put nije mogao da dođe zbog bolova, a sada je sanitetom iz Smedereva dovezen do suda. Iako i dalje ima bolove i nosi optopedsko pomagalo, Nemanja je na štakama stao za sudsku govornicu i po ko zna koji put ispričao strahote koje je doživeo te kobne noći 4. maja, 2023. godine. Od tada i danas, njegov život je vezan za bolesničku sobu i ortopedska pomagala. Nemanja više od godinu dana nosi tzv. Ilizarov aparat.

To je specijalno ortopedsko pomagalo, koje u ovom slučaju služi za ekstenziju kosti, kako leva noga ne bi ostala kraća od desne. Inače je visok 187 cm, bio je sportista. Nošenje aparata zahteva poseban dušek sa udubljenjem u odnosu na oblik, pošto još uvek ne može da sedne, nego može samo da leži i pomalo stoji i hoda. I dalje ima jake bolove, jer je povreda njegove leve nadkolenice enormno teška i komplikovana. Metak je pogodio butnu kost pod takvim uglom da ju je bukvalno smrskao u komadiće koji su se razleteli. Pre ranjavanja, Nemanja je radio u pekari i od tada prima 65 odsto plate. U međuvremenu je njegova majka ostala bez posla, a otac je dobio infarkt, tako da se porodica nalazi u veoma teškoj finansijskoj situaciji i potrebna im je pomoć. Ono što su dobili od države i humanitarnih akcija je, u međuvremenu, potrošeno za Nemanjino lečenje i životne troškove.

Svedočila je i Jelena Pantić koja živi preko puta škole u Duboni, gde je Uroš Blažić pucao na svoje vršnjake te večeri. Ona je bila sa decom na terasi, a kada je Uroš Blažić nišanio i njih, brzo je pobegla u kuću, zaključala se, a decu smestila ispod stola. Zatim je pozvala policiju, a pucnji su su se i dalje čuli.

Na prethodnim ročištima, svedočili su oštećeni: roditelji stradalih u masovnom ubistvu, i ranjeni 4. maja, 2023.

U vrlo potresnim svedočenjima, roditelji su se obraćali i optuženima sa pitanjima zašto je Uroš Blažić ubio njihovu decu, ali i sa pretećim porukama šta ga čeka kada izađe iz zatvora.

Više javno tužilaštvo u Smederevu tereti Uroša Blažića za teško ubistvo, a njegovog oca Radišu za nedozvoljeno držanje i nošenje oružja i eksplozivnih materija jer je u njihovoj kući, nakon masakra, pronađena velika količina vatrenog oružja, municije i eksplozivnih materija.

Tužilaštvo je za njih dvojicu predložilo kazne od po 20 godina zatvora. Zakon propisuje da Uroš Blažić ne može biti osuđen na doživotnu kaznu zatvora, jer je u trenutku kada je počinio zločin imao nepunu 21 godinu. Zbog toga je maksimalna kazna na koju može biti osuđen – 20 godina.

Na prvom ročištu, u avgustu 2024. godine, Uroš Blažić je priznao krivicu i u svojoj odbrani je ispričao da je ilegalno nabavljao oružje, a da njegov otac, koji je inače oficir u penziji, nije znao da je nabavljao oružje. Takođe je rekao i da ga otac nije učio kako se puca.

Vreme ne leči rane, niti ublažava bol. Naprotiv, svakim danom je sve teže. Porodice ubijenih se i dalje pitaju zašto su njihova deca ubijena.

Posle suđenja, Saša Panić, otac ubijene Kristine i Milana Panića, gostovao je na jednoj televiziji gde je ponovio ono što je rekao na suđenju i što inače govori.

Na početku emisije izgovorio je samo:

„Želim da znam zašto su mi ubili ćerku i sina”.

„Boli me što nemam sina i ćerku.

Kao otac se osećam jako loše, vrlo mi je teško gledati čoveka koji mi je ubio sina i ćerku. Danas smo videli još jedno bezobrazno ponašanje porodice Blažić, koja se drznula da se ne odazove na poziv suda, i ovom prilikom bih hteo da apelujem na sud i državu da se porodica Blažić maksimalno kazni novčanom kaznom i da se privedu svi ukućani da daju izjave. Zašto bi oni bili zaštićeni od stresa, zašto oni ne bi pili lekove, kao što pijemo mi pred svako ročište? Videli ste da su deca koja su u masakru unakažena, došla na štakama, sa pomagalima, stajali pred sudijom u sudnici, jedva su stajali, a Blažići nisu hteli da se pojave.

U ime svih roditelja, hteo bih da prenesem poruku sudu i državi da očekujemo i da insistiramo da se porodica Blažić maksimalno kazni novčano i da budu privedeni u sud, da odgovaraju na pitanja koja budu postavljena. Panić je rekao i da su porodice ubijenih stalno u kontaktu, i da bar na taj način pokušavaju da ublaže bol, jer oni najbolje razumeju jedni druge”.

„Mi smo u kontaktu svakodnevno. Čujemo se, obilazimo se, pričamo. Jedino se mi sami međusobno razumemo. Ovakvu tugu i bol ne može niko da razume ko nije doživeo. Pa nama je malo lakše kad razmenimo mišljenje, kad se malo družimo, vidimo. Izgubili smo decu, nismo izgubili kućnog ljubimca. Mi smo besni, mi smo ogorčeni, a 20 godina kazne za mene nije ništa. Za njih je smrtna kazna ili doživotna robija. Za mene druga kazna ne postoji za njih.

Kazna za moja dva deteta, da ne pričamo o ovoj deci što je izmasakrirao, što ih je unakazio. Posle masakra, policija je obezbeđivala majku, brata i dedu, njihovu kuću.

Dok smo mi sahranjivali našu decu, oni su obezbeđivali svoju imovinu. Iznosili su traktore, isterivali mašine iz dvorišta. Da su bar taj novac podelili preživeloj deci koju su izmasakrirali, da mogu da se leče i idu na rehabilitaciju i da imaju od čega da žive. Ne, oni misle samo na sebe i svoju imovinu”.

Saša Panić je ubeđen da iza ovog nečuvenog zločina, stoji još neko kao nalagodavac, a da je Uroš Blažić izvršilac.

Suđenje se nastavlja…