“NE VOLITE HRVATSKU, ŠTO NE ODETE U SRBIJU” Milorad Pupovac za Kurir o stanju nakon formiranja vlade u kojoj je DOMOVINSKI POKRET
Autor: Nemanja Vlačo
Tekst ovde donosimo u celini:
Pred kraj marta Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS), de facto jedina relevantna manjinska politička stranka u Hrvatskoj, započela je svoju predizbornu kampanju s 24 bilborda raspoređena po velikim gradovima s osnovnom porukom “HRVATSKA TREBA SRBE” (“Hrvatskoj su potrebni Srbi”).
Uz to išlo nekoliko njenih obrazloženja kao što su: jer puna Arena prija svima, jer se bolje razumemo bez prevoda, jer je komšija najbolji sused i jer bez manjine nema većine.
Kampanja i njene poruke veoma su dobro primljene u medijskoj javnosti, jednako dobro i unutar srpske zajednice, ali daleko od dobrog na ulicama pojedinih hrvatskih gradova gde su džambo plakati bili vandalizovani porukama mržnje kao što je HRVATSKA TREBA SRBE na vrbe.
Jutro posle izbora u veoma polarizovanoj političkoj sceni postalo je jasno da je relativni pobednik izbora Hrvatska demokratska zajednica (HDZ) i da osim nje opozicione stranke, predvođene Socijaldemokratskom partijom (SDP) i predsednikom Zoranom Milanovićem, žele da formiraju većinu.
Takođe je postalo jasno da i jednima i drugima za to treba osam poslanika nacionalnih manjina (od čega tri poslanika SDSS) i/ili 14 poslanika Domovinskog pokreta (DP), ekstremno desne i nacionalističke stranke vukovarskog gradonačelnika Ivana Penave i suvlasnika trgovačkog lanca “Peveks” Marija Radića.
Kako HDZ-u njegovi dojučerašnji koalicioni partneri nisu bili dovoljni, a SDP-ovoj koaliciji nisu bili sigurni, DP je sa svojih 14 mandata postao politička udavača koja je bila potrebna i SDP-u i predsedniku Milanoviću s kojim je vodio kampanju protiv premijera Andreja Plenkovića i njegovog HDZ-a i HDZ-u i samom Plenkoviću protiv kojeg je DP vodio žestoku kampanju.
U tu je igru DP ušao s dva uslova, jednim prema HDZ-u, a drugim prema SDP-u – s HDZ-om možemo, ali bez SDSS-a, s SDP-om možemo, ali bez (zeleno-leve stranke) Možemo!. U tako postavljenoj igri uslovljavanja bilo je jasno da će na kraju DP završiti u koaliciji s HDZ-om i delom poslanika nacionalnih manjina. Bez Srba.
I tu počinje novi-stari problem za hrvatsku politiku i za položaj srpske politike u njoj. DP je još dok su gotovo svi njegovi današnji vodeći članovi bili u HDZ-u i nakon što su se od njega odvojili nakon što je 2016. Plenković preuzeo HDZ i oslobodio ga tog krajnje desnog krila, vodio izrazito jaku antisrpsku kampanju.
Ta je kampanja najpre započela kao antićirilična kampanja fizičkog otpora postavljanju ćiriličnih ploča u Vukovaru i proglašavanja ćirilice agresorskim pismom.
Nakon toga je premeštena u područje progona za ratne zločine i prisiljavanje tužilaštva na pokretanje postupaka protiv pripadnika srpske zajednice u Vukovaru i okolini.
Potom se transformirala u organizovanje navijačkih falangi u Vukovaru koje su zastrašivale i napadale mlade pripadnike srpske zajednice u tom gradu sve do pre nekoliko meseci.
Sam gradonačelnik Penava vodio je kampanju protiv maloletnika srpske nacionalnosti, jer su na nekoj fudbalskoj utakmici sedeli dok je svirala državna himna. Otkako se pojavio, DP je primarno svoju kampanju temeljio na kampanji protiv SDSS-a i protiv Ustavom i zakonom propisanog minimalnog broja poslaničkih mesta za pripadnike srpske zajednice u Hrvatskom saboru.
Javno je najavljivao i tražio zabranu SDSS-a još u vreme kad je tu stranku vodio pevač Miroslav Škoro. Obnovili su i radikalizovali zahteve za zabranu i prekid finansiranja nedeljnika Novosti koje izdaje Srpsko narodno vijeće (SNV), koji je poznat po kritici nacionalizma, istraživačkom novinarstvu i afirmaciji prava Srba u Hrvatskoj. Kampanja protiv SDSS-a naročito je bila intenzivna u proteklom mandatu vlade Andreja Plenkovića, koja je imala za cilj da ocrni samog Plenkovića, SDSS i predsednika ove stranke.
U toj se kampanji SDSS proglašavao terorističkom strankom, a njemu bliski mediji tu vrstu optužbe pretvarali u presudu.
Pretvaranje sećanja na stradanje vukovarskih civila i vojnika u sredstvo za ponovno normalizovanje usta{kog znamenja, ustaškog pozdrava „Za dom spremni” i filoustaških vojnih formacija kakve su bile Hrvatske oružane snage (HOS) osnovana od strane Hrvatske stranke prava.
To dugogodišnje pretvaranje SDSS-a i njegovih čelnih ljudi u neprijatelje Hrvatske postalo je najvažnija komponenta DP-ovog programa i kampanje za ove parlamentarne izbore.
Na osnovi toga su postali deo nove hrvatske vlade.
Ovakvim svojim delovanjem DP je prema SDSS-u kao stranci koja predstavlja srpski narod u Hrvatskoj zagovarao političku segregaciju, etničku diskriminaciju i posredstvom toga prema pripadnicima srpskog naroda podsticao nacionalnu i versku mržnju, a što je sve protivno temeljnim odredbama Ustava Republike Hrvatske i pravu EU.
Zbog postizanja političkih ciljeva na ovim izborima dobar deo aktera na hrvatskoj političkoj sceni pravio se da to ne vidi i ne čuje, a neki su poput predsednika Zorana Milanovića izjavljivali da su ljudi iz DP-a „normalni i dobri ljudi”.
Da nije bilo svega ovoga, moglo bi se reći, uslov DP da SDSS ne može ni podržavati hrvatsku Vladu ni učestvovati u njoj bio bi sličan ili isti kao i onaj prema zeleno-levoj stranci Možemo!.
Ovako se to ne može reći.
Može se samo reći da je ishod ovih izbora u Hrvatskoj normalizovao jedan zahtev koji je suprotan kako hrvatskom Ustavu tako i evropskoj pravnoj tekovini (acquis communautaire).
Pre nekoliko dana na jutarnjoj kafi na terasi jednog prijatnog zagrebačkog kafića ishodom ovih izbora dodatno je obogaćeno i moje ne baš siromašno iskustvo.
Roditelji sa dečakom prilaze našem stolu i otac kaže: „On vam želi dati podršku”.
Nakon toga dečak izvikuje: „Podrška! Hoćemo srpsku manjinu u Vladi!”
Ni desetak minuta kasnije kod našeg stola se zaustavlja mladić pristojnog izgleda i jednako pristojno me pita: „Mogu li Vam nešto reći?”
Kažem mu: „Možete.”
On zatim reče: „Trošite hrvatski novac, a ne volite Hrvatsku, zašto ne odete iz nje, u Srbiju?”
Davno smo i ja i SDSS odlučili da ćemo se boriti i za ovog dečaka i za ovog mladića.
I za sve one njihove vršnjake i vršnjakinje Srbe koji slušaju ovu ili sličnu vrstu poruka.
Za sve njih, a protiv politika i retorika kakva je DP-ova.
Davno smo i ja i Srbi u Hrvatskoj postavili i nastavićemo da postavljamo pitanje:
„Treba li hrvatskoj demokratiji stranka poput Domovinskog pokreta?”
Tekst je prenet sa portala Kurir.