Ko je Bratislav Tošković, čuveni srpski arhitekta iz Helsinkija i član tima za „Ribnikar“: U domovini nema nijedno delo, po finskom receptu bi sredio Adu Huju

Autor: Andrija Lazarević, Izvor: Nova

U toku su pripreme za obeležavanje prve godišnjice masovnog ubistva devetoro đaka i radnika obezbeđenja begradske škole „Vladislav Ribnikar“.

Na nedavno održanoj sednici Saveta roditelja, predstavljen je plan obeležavanja godišnjice najtragičnijeg događaja u Srbiji, a tome su prisustvovali i članovi Multidisciplinarnog tima i Radne grupe, koja je inače zadužena za kreiranje budućeg memorijalnog centra.

Među njima je i Bratislav Tošković, srpski arhitekta koji već 35 godina živi u Finskoj, inače rođeni Beograđanin.

U rodnom gradu završio je Arhitektonski fakultet i to kod profesora Petra Vulovića.

„Ribnikar“

Ovih dana je aktuelan budući da učestvuje u osmišljavanju komemoracije, odnosno godišnjice ubistva u „Ribnikaru“. On je deo tima koji je, prema nezvaničnim informacijama, osmislio instalaciju „veo plača“, koja će celom širinom pokriti školsku zgrade.

Tim povodom ga je Nova.rs kontaktirala, ali je u kratkom razgovoru rekao da je interni dogovor da se o detaljima oglase kada sve bude gotovo.

Nešto ranije bio je gost RTS, gde je pomenuo šta se planira za 3. maj.

„Prva faza je da osmislimo komemoraciju, radi se o procesu koji je zaista bio veoma intenzivan i u kojem su svi bili uključeni. Krenuli smo sa skromnijom namerom da ono što se spontano dešavalo pre godinu dana u Ulici kralja Milutina, bolje organizujemo – te spontane aktivnosti koje su se dešavale nakon tragičnog događaja“, istakao je Tošković.

Napomenuo je i da je pomenuta instalacija začetak Memorijalnog centra čiji proces formiranja još uvek traje.

„Međutim, kako je vreme odmicalo, tim je sve više ulazio u bolnu problematiku i dobio inspiraciju i iz toga se izrodila ova umetnička instalacija koja je neka klica i tog memorijalnog centra, ne u fizičkom smislu nego u sadržajnom smislu, dodaje Tošković.

Osim što učestvuje u osmišljavanju obeležavanja najtragičnijeg dana, aktivan je i u Radnoj grupi za osmišljavanje Memorijalnog centra u „Ribnikaru“.

Počeci u Iranu

Svojevremeno je u izjavi za Tanjug naveo da je karijeru je počeo u Iraku osamdesetih godina radeći na Arhitektonskom fakultetu u Mosulu, ističući da vesti ne mogu preneti duh tog mesta, gde muslimani, hrišćani i Kurdi žive u hamoniji i međusobnom poštovanju.

O Bratislavu Toškoviću prošle godine u superlativima govorio je i finski ambasador u našoj zemlji rekvši da se stil ovog autora zasniva na najboljim načinima izražavanja i harmoniji drevnih vremena, u kombinaciji sa modernim razmišljanjem.

“Iskoristio je najbolje momente tradicionalne arhitekture, mešajući ih sa modernim rešenjima koja će ostati za buduće generacije. Tošković je doneo novi način razmišljanja u finsku arhitekturu. Njegova arhitektura je prevazišla nacionalne granice i prerasla u sopstveni međunarodni stil. Usvojivši finski mentalitet, Tošković je takođe stvorio finski identitet za budućnost. Svojim stilom ostavio je značajan trag u finskom gradskom pejzažu i infrastrukturi”, naveo je Kimo Lahdevirta jednom prilikom.

„Daljina koja spaja“

Prošle godine u Srbiji održao je izložbu pod nazivom „Daljina koja spaja“. U jednoj emisiji govorio je i da je kao mladić svirao sa Dejanom Cukićem, kao i da se po dolasku u Finsku zaljubio u profesorku finskog jezika.

Bez obzira na to što duže od tri decenije živi i radi na dalekom severu, ta daljina nije ga, kako je rekao, a objavila „Politika“, udaljila od domovine. U njemu su, kaže, dva udaljena ali opet bliska mesta, dve kulture koje ga određuju kao čoveka i stvaraoca i ničega se nije odrekao. Ali u Srbiji još nema nijedno realizovano delo.

„Ništa se ne ruši ako ne mora“

„Uvek sam želeo da ovde uradim neki projekat i nadam se da ću uspeti. Finska veliku pažnju posvećuje ekologiji, održivoj izgradnji, cirkularnoj ekonomiji, a moji projekti dotiču brojne aspekte takve gradnje. Grad Helsinki i novčano pomaže projekte u kojima se ništa ne ruši ako ne mora. Moj tim sada rekonstruiše zgradu izgrađenu pre pola veka. Stakla sa 600 prozora se ne bacaju nego će biti iskorišćena kao unutrašnji stakleni pregradni zidovi u tom objektu. Najbliže mesto gde ona mogu da budu istopljena je u Poljskoj, što nije isplativo ni za koga“, rekao je Tošković.

Upitan da li vidi mesto u Beogradu koje bi po finskom receptu moglo da se transformiše, on je odgovorio:

„Vidim. Ada Huja koja ima takav potencijal. Linijski park koji se sada završava kod Pančevačkog mosta mogao bi da se proširi prema Adi Huji i da na svom kraju ima zeleni pojas sa golf terenima i javnim rekreativnim sadržajima, dok bi na obodu prema gradu mogli da se grade komercijalni objekti. Voleo bih da projektujem tako nešto. Radimo na tome“, kaže Tošković.

Kao posebno osećanje opisao je trenutak kada je Marija Šerifović 2007. godine pobedila na Evroviziji, koja se tada održala baš u Finskoj.

Nagrađivan je na brojnim arhitektonskim konkursima u Finskoj i u inostranstvu.

Trostruki je dobitnik godišnjeg priznanja Udruženja arhitekata Srbije za najbolji projekat srpskog arhitekte realizovan u inostranstvu. Njegov projekat, „Fingrid Länsisalmi” pobedio je u svojoj kategoriji na Svetskom festivalu arhitekture 2018. u Amsterdamu. Isti projekat osvojio je i nagradu „Marigold“ 2018. koju finski grad Vantaa svake godine dodeljuje najboljem arhitektonskom ostvarenju. Tri godine zaredom bio je i član žirija na Svetskom festivalu arhitekture.

Tekst je prenet sa portala Nova.