Isidora Ivanović – Svetlost koju ne vidimo

Autorka: Maja Škaljac Stanošević, istoričarka umetnosti

Bol koju će zauvek osećati porodice i prijatelji nastradale dece i njihovog Dragana nikada neće iščeznuti. Svetlost koja se toga dana ugasila i praznina koja je nastala lebdeće nad našim gradom i zemljom večno. Iako ih većina nas nije upoznala, sa dubokim pijetetom i ljubavlju ćemo se sećati Ane, Angeline, Sofije, Adriane, Katarine, Bojane, Eme, Mare, Andrije i Dragana.

Slikarka Isidora Ivanović , čije dete pohađa istu školu je svoju bol, strah, nemoć i nemir pretočila u umetnost, slikarstvo, u svoju primarnu i užu specijalnost . Kolekcija je nastajala mesecima, u periodu kada smo svi očekivali preuzimanje odgovornosti i prave poteze od strane „sistema“ i državnih institucija. Iako smo se svi nadali da će nas ova tragedija probuditi, izazvati naš zajednički „reset”, i da ćemo postati humanije društvo, desilo se upravo suprotno. Odgovorni su zatvarali oči, zataškavali su se propusti, a mediji su izveštavali senzacionalistički i nedostojno.

Osluškujući decu iz škole, Isidora je došla do zaključka da te male glave pate, da se plaše, da se na svoj način bore sa turobnim mislima, osećanjima i sećanjima na taj dan koji im je zauvek promenio živote. Na slikama su predstavljena deca, svedena najčešće na jednu figuru koja svojim stavovima, izrazima lica i gestikulacijama izražavaju vrlo eksplicitno tugu, beznađe, strah, bespomoćnost… Prikazane u enterijeru ili eksterijeru, u okviru školskih zidina, asfalta ili nepreglednog nebeskog prostranstva, iz profila ili okrenuti leđima ka posmatraču, oni su krhki i sami… sami u svom očaju i tuzi. Gotovo na svakoj slici su različitim simbolima (suze, srca, kapljice, lišće, knjige, zvezde… ) prikazani njih desetoro. Na taj način je autorka želela da nam skrene pažnju koliko naslikane devojčice i dečaci pate za svojim drugarima i Draganom. Da bi istakla njihovu ranjivost i izloženost, Isidora je sve dečake predstavila bez majica, a devojčice u lakim, letnjim haljinama bez ikakvih detalja u boji ili sa ličnim predmetima.

Dečak koji sedi na asfaltu osvetljen snopom nestvarne svetlosti pored natpisa “škola” skrhano, povijenih leđa posmatra deset opalih listova. Nijanse sumorne sive boje kojem su predstavljeni on i asfalt, čine savršeni kontrast listovima u žutim, zelenim i oker bojama koji su u njegovoj ruci i oko njega. Krik dečaka zatočenog u desetinama oštrica koje mu nanose fizičku bol je njegova prirodna reakcija na tragediju sa kojom se saživeo. Vrisak je usmeren ka nebu na kojem svetlucaju deset zvezdica. Devojčica na dnu stepeništa ne posmatra svetlost koja dolazi sa vrha, već “prazno” gleda u deset knjiga i zid preko puta nje.

Na slici “(O)gledam se” oseća se i vidi patnja. Iz velikog oka curi deset suza na zid koji nežno dodiruju dva dečaka. U velikog dečaka koji nam je okrenut leđima, iz profila zbunjeno gleda mlađi dečak koji pogledom moli da prestane bol koja ih obojicu razdire. Okružen sa deset zvezdica u nadrealnom nebeskom pejsažu, dečak se naslanja na zidić od cigle koji lebdi u oblacima. On posmatra beli svetleći krug ispred sebe tražeći odgovore na sijaset pitanja o životu i smrti.
Rasprsnuto staklo sa rupom u sredini “vuku” dečaka da ga prstom dodirne.

Kao da ima želju da vrati vreme i svojom rukom zatvori tu prazninu. Prazninu u kojoj više nema njegovih drugara i prazninu zbog koje su sva deca morala u nekoliko dana naglo da odrastu i pokušaju da razumeju šta se zaista dogodilo.

Iza prozora na kome piše “Decu vam nećemo oprostiti” i na kome je iscrtano deset srca, stoji dečak “zatočen” u školi i “zatvoren” u svom osećaju neizmerne tuge i straha od budućnosti. Iza sklupčane, uplašene devojčice koja sedi usamljena na stubu je predimenzionirano lice iz čijeg oka teku deset kapljica, simboli suza koje skoro godinu dana ne prestaju da padaju. Deset suza klizi niz obraz dečaka koji se našao usred razorne oluje. U toj oluji smo svi mi od maja 2023. godine i ne vidimo da li ćemo i kako izaći iz nje. Povratak u školu nakon samo sedam dana od masakra je bila nečuvena odluka i predlog nadležnih organa.

Uplašeni roditelji i zbunjena deca nisu mogla da shvate zašto su preporuke takve, kako da reaguju zarad dobrobiti svoje dece i pijeteta prema nastradaloj deci. Dečak na slici “Back to school” ima tamni povez preko očiju koji nesigurno pomera sa strahom šta će zateći i šta će videti kada “progleda”. Mala devojčica koja čuči i gleda u blještavu svetlost koja kao svetlucava kiša pada na tlo ispred nje je možda znak da su Ana, Angelina, Sofija, Adriana, Katarina, Bojana, Ema, Mara, Andrija i Dragan na nekom boljem mestu, među zvezdama i da nas posmatraju iz svog rajskog carstva.

Isidora je svoju ličnu priču i borbu sa samom sobom vrlo hrabro iznela kroz ovu postavku digitalnih slika. Težak izazov koji je pred sebe postavila je kao umetnik morala da “izbaci” iz sebe. Ostajući verna svom likovnom rukopisu i poetici, bez imalo patetike u izrazu, ona je ovu temu iznela na pravi način. Osluškujući decu i krug ljudi u kom se kreće uspela je da adekvatnim slikarskim jezikom sklopi mozaik prikazujući osećanja, vapaje i emocije najranjivijijih i najkrhkijih. Ne želeći da pobegne iz stvarnosti, svoju kreativnost, dar i oštru opservaciju je usmerila ka traženju istine koja je prožeta diskretnom zebnjom da nikada nećemo dobiti odgovore na većinu pitanja koja nas sve more.

Tuga sa kojom se porodice i prijatelji nastradalih nose je nemoguće opisati, naslikati i predstaviti. Snaga, energija i duh koji oni imaju u svojoj borbi sa sistemom je fascinantna i za divljenje. Neverovatno je i nehumano da oni moraju sami da prolaze kroz suđenja, psihološke podrške, medijske manipulacije i dezinformacije, priče o rekonstrukciji škole i memorijalnom centru… Na obeležavanje prve godišnjice od najvećeg masakra na našim prostorima, mi kao društvo smo pali na ispitu čovečnosti, pravde i podrške.