Potraga za zaobilaznim putem

Autorka: Mirjana Stevanović, Izvor: Novi magazin

Političke poruke Regionalnog samita za Zapadni Balkan, održanog prošle nedelje u Tirani, privukle su veću medijsku pažnju nego Plan rasta koji je Evropska komisija predstavila za zemlje regije, uključujući zajedničko tržište rada ZB. Plan EU predstavljen novembra 2023, koji će do 2027. podržati sa šest milijardi evra – dve nepovratni grantovi, a četiri povoljni krediti – uz postojeće programe za povlačenja sredstava iz pristupnih fondova, trebalo bi da u naredne četiri godine udvostruči privrede regiona.

Jedan od uslova je da zemlje planiraju šta će biti urađeno u narednoj godini, i u zavisnosti od ispunjenja plana, odobravaće se sredstva. Ali, gotovo u senci ovih postulata, ostao je stav zbog koga će Srbija do 2027. morati da zaustavi povlastice i sredstva za privlačenje stranih direktnih investicija. Predsednik Srbije je u šturoj izjavi izrazio nadu da će rok biti produžen do 2029. ili 2030.

I DINKIĆ I KINESKA RAMPA: Sistem subvencija prvi je promovisao 2006. Mlađan Dinkić, tada ministar finansija. Analitičari su u startu ukazivali da bi umesto po radnom mestu subvencije trebalo određivati prema veličini ulaganja i tehnologiji koju donose. Takođe da proces nije transparentan, nema strategije koje grane bi trebalo stimulisati i da se novac usmerava prema političkim interesima Ujedinjenih regiona Srbije koje je Dinkić osnovao 2010. Promena vlasti 2012. za kratko je zaustavila subvencije, ali su naprednjaci već 2015, usred finansijske konsolidacije zbog koje su penzije i plate zaposlenih u javnim službama smanjene za po deset odsto, odlučili da model vrate, kao i da izjednače deklarativno strana i domaća ulaganja. Ipak, računa se da je više od 93 odsto sredstava do sada otišlo stranim kompanijama. Analitičari tvrde da su i pored dobrih strana subvencije su mnogo više koristile preduzećima koja su ih dobijala jer su jeftinom radnom snagom stvarala jeftiniji i konkurentniji proizvod, a kapital tako stečen obično se raspoređivao u centrali kompanije.

Do danas nije poznato koliko je država ukupno izdvojila za ta davanja, jer osim novčanih, investitori su mogli da računaju i na druge olakšice, od dodele besplatnog zemljišta, izgradnje infrastrukture, ubrzanih procedura za dobijanje dozvola do vanrednih sredstava državne pomoći. Prema podacima centralne banke, po osnovu SDI od 2016. u Srbiju je ušlo 27,7 milijardi evra, pri čemu je prošla godina sa 4,5 milijardi bila rekordna. Pri tom, 70 odsto potiče iz zemalja EU, mada poslednjih godina Kina značajno uvećava svoj udeo.

Istovremeno, EU je postavila rampu nekim kineskim kompanijama koje su svoju visoku konkurentnost na evropskom tržištu ostvarile zahvaljujući velikim subvencijama koje dobijaju iz svoje zemlje. Profesorka Ekonomskog fakulteta u penziji, Danica Popović podseća da Srbija ima prilično razgranate odnose sa Kinom, a kompanije iz te zemlje koje posluju kod nas istovremeno su i najveće izvoznice, delom u matičnu zemlju a velikim delom u EU.

„One izvoze kao srpske firme i konkurentni smo, ali smo zato i pretnja ostalim učesnicima na evropskom tržištu. Oni to moraju da spreče, iako je to licemerje kad se vidi koliko evropske zemlje subvencionišu svoje poljoprivrednike i još ponešto. Ali, trgovina je odnos snaga i ako EU bude insistirala na tome, dobiće to što traži. Verujem da će se i naša strana snaći, pa se to neće zvati subvencije nego, na primer, ‘razvoj dobrih odnosa’ ili nešto slično. Sigurno je da će i dalje dobijati pare jer su i Srbija i Kina poznate po tome što uvek pronađu zaobilazni put“, kaže Popović i dodaje da su to zemlje koje su navikle da budu tretirane kao četvrta liga, što jesu po mnogo čemu ali su po pameti prva.

Ona ističe da podsticaji za strana ulaganja imaju svoje razloge, a jedan od važnijih je priliv deviza u zemlju: „Tako se štiti devizni kurs, ne bismo drugačije imali evro za 117 dinara. Država su potrebne strane kompanije, dok joj subvencije za domaće privrednike nisu neophodne, oni ne donose devize, a svakako su već tu, u zemlji. Pri tom, države Istočne Evrope, Poljska, Češka, Jermenija, razvile su se uz pomoć stranih investicija, ne zbog domaćih. Ali, ono što stvarno treba da se uradi kako bi se obezbedio rast, jeste kompetentnost pravosuđa, institucija. To nemamo, i da bi došli strani investitori, moramo da im dajemo subvencije, drugačije neće da dođu jer je ovde haos.“

I Saša Đogović, urednik publikacije „Strateo“, kaže za NM da je problem sa subvencijama to što se dele iz „crne kutije“.

Prvi dan presudan

Mnogo više pažnje samit u Tirani izazvao je zbog odnosa prema Ukrajini i Ruskoj Federaciji, što ne čudi jer je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski bio na licu mesta da se dogovara o saradnji sa liderima zemalja Zapadnog Balkana. Oni su, uključujući predsednika Srbije Aleksandra Vučića, usvojili deklaraciju od 12 tačaka, koja naglašava da je ruska agresija na Ukrajinu i dalje najveća prijetnja europskoj sigurnosti i međunarodnom miru. U deklaraciji je izražena „nepokolebljiva podrška nezavisnosti, suverenitetu i teritorijalnom integritetu Ukrajine“ u međunarodno priznatim granicama iz 1991, a uz obećanje pomoći Ukrajini u ratu dokle god bude potrebno, upućen je i poziv cijeloj međunarodnoj zajednici da „snažno poveća podršku toj zemlji u njenoj borbi za slobodu, nezavisnost i teritorijalni integritet. U deklaraciji, lideri su naveli da je sveopšta agresija Rusije na Ukrajinu „demonstrirala krajnju potrebu i ključni značaj ujedinjene i snažne Europe, sposobne da se suoči sa globalnim izazovima za mir i prosperitet njenih naroda“.

U dokumentu se izražava i puna podrška Ukrajini da sama bira svoje sigurnosne aranžmane, a dodaje se i da članice NATO i zemlje kandidati pozdravljaju korake koje ona preduzima ka članstvu u alijansi i podržavaju njenu želju da joj se pridruži čim to sigurnosni uslovi dozvole.

POLITIČKE IGRE: Subvencije se daju od radno intenzivnih do, ponekad, naprednijih tehnologija, a tako širokim obuhvatom ne može se obezbediti održivo podizanja snage domaće ekonomije. Tačno je da se smanjila stopa nezaposlenosti jer se išlo i na fabrike tekstila, drvno prerađivački sektor i sl., koji traže jeftiniji rad i veći broj radnika. Sada bi fokus trebalo da bude na grane koje povlače kvalifikovaniju radnu snagu i izbacuju višu vrednost. Dosadašnje ad hok više su služile za usko partijske ciljeve, to nije bio opšti interes, kaže Đogović.

Dodaje da bi do prekida takve vrste dotacija, trebalo raditi na jačanju nezavisnosti institucija i poslovnog ambijenta u kome bi pravila igre bila jednaka za sve, bez privilegovanih igrača. Doprinele bi i poreske olakšice za reinvestirani kapital, uklanjanje parafiskalnih nameta, kao i političkog uticaja na domaće privrednike koji se usude da investiraju.

„Kod nas je nedovoljno razvijeno preduzetništva a i preveliki je uticaj politike i javnog sektora, što je dodatno podstaknuto nasumičnom podrškom stranim investitorima. Ispada da država sama, indirektno ili direktno utiče na dinamiku priliva SDI, delom subvencijama, delom kroz političke igre, dok je domaće preduzetništvo u zapećku. Bez tih državnih davanja nema značajnijeg priliva SDI jer su retke kompanije koje bi bez toga došle u Srbiju. To našu zemlju svrstava u hibridni ne samo politički nego i ekonomski režim, jer odluke donosi vlast iako bi ona morala da bude samo regulatorni faktor“, objašnjava naš sagovornik i u korpu sa zamerkama dodaje problem javnih investicija, koje jesu neophodne ali bi morale da budu ekonomski opravdane i realizovane na transparentan način.

Politika subvencija uticala je da domaća privreda, pre svega mala i srednja preduzeća, ostanu nerazvijena i da postanemo potpuno zavisni od SDI.

„Posledica je da više od polovine zaposlenih ima platu manju od prosečne, to se vidi preko medijalne zarade koja je daleko od proseka i svedoči o niskom životnom standardu stanovništva, posebno u inflatornim uslovima kakvi su kod nas poslednjih godina. Očigledno je potreban zaokret ekonomske politike. Ona mora jasno da definiše fokus na domaće preduzetnike, da subvencije svede na napredne tehnologije, da širi prostor za dodatne poreske relaksacije, ojača institucije i ukloni kartelske dogovore oko cena i marži. To bi privuklo strane kompanije, ne bi im bile potrebne subvencije kao mamac“, ističe Đogović.

Napominje i da vetar u leđa tom zaokretu daje globalna fragmentacija tržišta koja u ovako lošoj geopolitičkoj situaciji traži kraće kanale snabdevanja. Znači, ako postoji dobar ambijent, globalne korporacije mogle bi da nađu ekonomski interes da svoje udaljene pogone presele ovde, bliže matičnoj kompaniji, što može da podigne naše privredne kapacitete, zaključuje on.