Brankica Stanković: „Država se uvek povlačila pred huliganima i tada i danas“

Razgovarao: Aleksa Momčilović

Krajem 2009. godine saopšteno vam je da vam je bezbednost ugrožena i da dobijate dvadesetčestvoročasovno obezbeđenje. Kako prihvatate činjenicu da vaš dotadašnji život i sloboda više ne postoje?

„Nisam bila u situaciji da biram, ali realno nikada nisam uspela da prihvatim činjenicu da moram da imam policijsko obezbeđenje iako mi je tada rečeno da mi je bezbednost ugrožena. Od tog trenutka stvarno više ništa nije bilo isto. Nisam čak imala pravo da izađem iz stana sama da bih bacila đubre. Odlazak u prodavnicu mi je bio neprijatan jer odjednom idem sa gomilom ljudi da bih kupila osnovne stvari. Prijatelji su to radili umesto mene. Međutim, kako je vreme prolazilo ja sam se navikavala ali nikada potpuno“.

Do decembra 2009. godine u Insajderovim emisijama („Ubistvo Zorana Đinđića“, „Službena (zlo)upotreba“, „Službena tajna“, „Državna pljačka države“, „Ubistvo na Ibarskoj magistrali“… ) govorilo se o mnogim ključnim temama. Uspeli ste da otkrijete i ko je sve s kim uvezan, a posle Insajderovih emisija sledila su hapšenja. Da li ste se preispitivali kome ćete se zameriti pre objavljivanja neke emisije? I u tom trenutku, koga ste uzdrmali?

„Na isti način radimo već skoro 20 godina. Važno nam je da imamo dokaze za bukvalno svaku rečenicu koju ćemo objaviti. Neophodno je da sami sklopimo kockice mozaika na osnovu svih prikupljenih dokaza, činjenica i izjava. Naše pravilo je da nikome ne verujemo, čak ni u validnost dokumentacije koju nam neko dostavi – to je nama tek početak rada na priči. Nikada ne učestvujemo u hajci na pojedince niti vodimo kampanju protiv bilo koga. Ukazujemo na loše i nezakonite pojave i u tom smislu nas ne zanima da li to nekome smeta, jer anomalije, zloupotrebe i propusti smetaju društvu“.

Godinama unazad mogla se čuti spekulacija da vas zapravo drže u izolaciji i pod kontrolom pod izgovorom da ste u opasnosti. Šta mislite o tome?

„Mislim da to nije tačno i da su takvu tezu proturali ili proturaju upravo oni koji redovno pokušavaju da umanje kredibilitet i značaj Insajdera. Naš odgovor na sve što se tada desilo bio je da proširimo tim redakcije Insajder i tada početkom 2010. godine još pet novinara iz informativne redakcije tadašnje TV B92 prelazi u Insajder redakciju. Veran Matić je tada doneo odluku koja nas je praktično zaštitila, a i dovela do toga da nastavimo normalno da radimo. Nisam ja više išla na sastanke sa izvorima ali to su preuzele moje kolege i mi smo i u takvim okolnostima svoj posao radili na najprofesionalniji mogući način. Od trenutka kada je meni uvedeno policijsko obezbedjenje uradili smo serijale ”Prevara veka” o pljački u Kolubari, ”Patriotska pljačka” o tome kako se troši novac iz budžeta Srbije koji je namenjen ugroženom stanovništvu na Kosovu a do njih ne stiže, ”Rudnik dugova” ”Energetski (ne) sporazum o prodaji NIS-a… i kada sve te činjenice uzmete u obzir jasno je da niko nije uspeo da spreči rad redakcije Insajder“.

U svojoj knjizi opisali ste filmsku poteru autoputem Beograd–Niš, kada ste bežali od osoba za koje se pretpostavljalo da su naoružane. Šta vam je u tom trenutku prolazilo kroz misli?

„U tom trenutku sam snimala telefonom šta se dešava jer sam i u takvim situacijama novinar“.

Kako ste se osećali kada ste saznali da je određeno lice u zatvoru Spuž svedočilo da je kupljen snajper za vaše ubistvo?

„Uplašeno ali u svakom trenutku svesna činjenice da ja tu ništa ne mogu da uradim. Dužnost države i institucija je da adekvatnom reakcijom zaštite svakog pojedinca pa i novinara“.

Tražili ste da vam se na ličnu odgovornost ukine obezbeđenje. Zbog čega? Da li opasnost više nije postojala ili vam je bila potrebna sloboda?

„Tražila sam više puta jer sam smatrala da treba da budu uhapšeni oni koji prete ili spremaju nečije ubistvo a ne da maltene ograničenu slobodu kretanja imaju oni koji pošteno i profesionalno rade svoj posao“.

Rodoljub Milović (tadašnji načelnik Uprave kriminalističke policije (UKP) Srbije) vam je kada ste ga pitali o vašoj bezbednosti rekao: „Kada je Srbija ćutala, ti si pričala!“. Koliko je teško boriti se za istinu?

„Naš posao je da se borimo i za istinu i za slobodu da istinu objavljujemo. Ništa se ne podrazumeva nigde pa ni u zemlji Srbiji. Kada novinar radi svoj posao u interesu javnosti i kada je u svakom trenutku svestan odgovornosti koju ima za objavljenu informaciju, a i svestan činjenice da, od njegovog rada, zavisi da li će javnost saznati istinu – onda posao novinara i ne može da se radi drugačije od onoga kako npr mi radimo. A to često znači boriti se ne samo za istinu, nego za pravnu državu, za državu u kojoj je zakon isti za sve i u kojoj vlast poštuje svoje građane“.

Da li je cena koju „plaćate“ previsoka zbog toga što ste svoj posao radili profesionalno, što nije bilo zaštićenih i što niste pristajali na kompromis?

„Cena jeste previsoka ali ja nemam problem sa tim jer smatram da je najvažnije da posle svih objavljenih dokaza mogu mirno da spavam. Što se tiče novinara redakcije Insajder svi oni svakodnevnim radom pokazuju da nikada nije bilo, niti će biti zaštienih, a ni zabranjenih tema. Da je drugačije ne bismo imali tako jak tim jer u Insajderu rade novinari koji imaju svoje ime prezime, kredibilitet, iskustvo, misle svojom glavom i sasvim sigurno ne bi radili u redakciji u kojoj im neko brani ili nameće teme“.

Šta mislite o odnosu države prema huliganima i nasilnicima, da li se on promenio od 2009. godine?

„Država se uvek povlačila pred huliganima i tada i danas. Pre 15 godina su međutim, predstavnici nadležnih institucija bar bili svesni da sve može da eskalira, pa su se trudili da javnosti pokažu da su ipak država i zakon jači od huligana, a danas nadležne institucije ćute a to sve, s jedne strane stvara osećaj nemoći kod građana a s druge strane dovodi do ogromne moći pojedinaca“.

Navijači su pre šest meseci, u junu, ponovo izvikivali uvredljive poruke, a nadležni organi su ponovo „zatajili“. Da li ćemo ikad moći da očekujemo da nadležni adekvatno reaguju na ovakve situacije?

„Očigledno nikada. Neverovatno je da MUP Srbije već šest meseci na osnovu snimka s utakmice ne može da utvrdi ko je skandirao isto kao i krajem 2009. godine. Ja tvrdim da im je potpuno jasno da su skandirali upravo oni koji su zbog serijala Insajdera bili u zatvoru, a danas su na slobodi“.

Da li ste nekada pomišljali na to da se povučete iz Insajdera i istraživačkog novinarstva, i ako jeste – kada?

„Nikada. I ne pada mi na pamet. Zašto bih se ja sklanjala? Uradila sam zajedno sa svojim kolegama za ovu državu više od svih vlada zajedno posle demokratskih promena do danas. A to radim zato što je ovo moja zemlja isto koliko i njihova i ne pristajem na to da se sklanjam pred bilo kim – bilo kada. Ako ikada odlučim da odavde odem, onda se više neću baviti novinarstvom“.

Insajder se bavio tabloidima u Srbiji. Šta je glavni problem kada je u pitanju „današnje“ novinarstvo?

„Glavni problem je lažna novinarska solidarnost i činjenica da novinari nisu svesni odgovornosti koju imaju, zatim nekakva podela na medije koji su za vlast i protiv vlasti. Uz sve to tabloidi nisu tabloidi nego su sastavni deo mašinerijije koja uništava svakoga ko zasmeta moćnicima. Kakvi tabloidi? Da li se oni bave estradom i zabavom ili se bave političkim temama na jedan, za javnost vrlo opasan, način? Oni su postali toliko svesni svoje uloge koju imaju kao pomoćnici vlasti da nemaju nikakav problem da plivaju u blatu. Svi drugi itekako imaju problem jer ne može se činjenicama odgovarati na izmišljotine i u ratu onih koji se drže istine i onih koji nemaju problem da objave laž – jasno je da su oni pobednici u startu. Međutim i na takve napade može da se odgovori, ali pod uslovom da se odgovori na isti način – optužbama bez dokaza, a to onda znači da ste se umuljali u blato“.

Da li mislite da je u Srbiji ugrožena sloboda medija i bezbednost novinara?

„Jeste ugrožena i sloboda medija i bezbednost novinara. Postoji veštačka sloboda a to je da u suštini svako može da objavi šta hoće i da za to ne snosi nikakve posledice. To nije sloboda. To je anarhija. A sloboda znači da imate otvorene institucije, da imate političare koji poštuju novinare, koji odgovaraju na pitanja i koji su spemni da iznesu argumente, a ne da se rugaju novinarima… Mnogo toga nedostaje da bismo govorili o slobodi medija. Ovde je prosto sve pogrešno postavljeno, a najgore od svega jeste to da su i novinari odustali od svoje profesije i da su se pretvorili u navijače za jednu ili drugu stranu“.

Vaše mišljenje o tome šta je dovelo dotle da je postalo društveno prihvatljivo ugrožavati, vređati, tući i na drugi način se obračunavati sa novinarima?

„Ako govorim iz svog ugla neće se svideti mnogima. Kada se meni dešavao pakao svi su ćutali i sklanjali se (mislim na brojne kolege) a kada je i njima to počelo da se dešava, onda su postali glasni ali džabe jer su u međuvremenu građani prihvatili tišinu kao normalnu stvar. Naravno da danas nema ko da reaguje“.

Da li danas imate „materijala“ za emisije kakve je publika navikla da Insajder radi?

„Sigurna sam da ne stižete da gledate naš program, pa da je to razlog ovako formulisanog pitanja, jer mi radimo potpuno isto kao što smo radili, a sada ne jednom ili dva puta godišnje kroz Insajder serijale nego na dnevnom nivou. I to je jasno i onima koji su danas opozicija a nekada su bili vlast, ali i onima koji su danas vlast a nekada su bili opozicija. Insajder je postojao i pre svih njih, a postojaće i posle njih. Normalno je da je odgovornost uvek na onima koji su na vlasti i u tom smislu besmislena je zamena teza da se oni koji se bave odgovornim novinarstvom bave zapravo osporavanjem SNS – ne, oni koji su novinari a ne politički aktivisti rade teme u interesu javnosti, a vlast odnosno vladajuća stranka je odgovorna za sve što su propusti ili što je neophodno poboljšati. Oni imaju institucionalnu i realnu moć – nema je opozicija ni u jednoj državi pa ni u ovoj“.

Članak je prenet sa portala Nova.rs.