Blago bogatima jer njihovo je carstvo – Srbija

Piše: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Tri člana prosečnog domaćinstva u Srbiji trošila su prošle godine za mesec dana manje novca nego što je bila jedna prosečna plata. Ova vest je prethodnih dana objavljivana kao dokaz podvale vlasti o čuvenoj prosečnoj plati u zemlji o kojoj mnogi mogu samo da sanjaju. 

To je onaj broj kojom predsednik Srbije, Aleksandar Vučić mlati po kineskoj tabli ubeđujući nas da živimo nikad bolje „u istoriji“. Iznos do koga, zna to predsednik vrlo dobro ne doseže čak polovina platnih koverata zaposlenih ali takozvana medijalna zarada nikada nije bila zanimljiva predsedniku za prezentacije. 

KO NEMA – NE POSTOJI: Elem, Anketa o potrošnji domaćinstva koju je nedavno objavio Republički zavod za statistiku je suštinski samo još jedna potvrda stvarnog stanja stvari i činjenice da većina građana Srbije živi mnogo lošije i teže nego što nam se želi predstaviti. Međutim, podatak da je tročlano domaćinstvo trošilo u proseku 78.678 dinara mesečno dok je jedna prosečna plata u republici (po statistikama) bila 84.227 u decembru, nije najteži za svariti. Tim pre što u statistiku ne ulazi novac koji nam šalju rođaci, zaradimo na crno ili jednostavno varanjem sistema na razne načine – prijavljivanjem minimalca, radom honorarno i slično. 

 „Rast plata ne prati inflaciju, koja je najviše pogodila najsiromašnije jer su oni ti koji najveći deo sredstava troše na hranu, koja je najviše poskupela“ 

Vesna Perinčić, Republička unija potrošača 

Ne – stvarnost, a još gore naša budućnost koju je aktuelna vlast prisvojila čak i u predizbornoj kampanji, krije se na sredini izveštaja. Na stranicama na kojima se čitaju ogromne socijalne razlike, teškoća s kojom dane preživljavaju najsiromašniji i sve nepodnošljivija lakoća postojanja bogatih. Zašto nepodnošljiva i zašto zvuči kao da neko polaže pravo na tuđe, pošteno zarađeno, pretpostavimo? 

Zato što je sistem takav da se siromašnima daje samo onoliko koliko im se uzima kroz poreze dok se bogatima, baš kao u mafijaškom filmu, uzima sve manje kako raste njihovo bogatstvo. Gde je tu podrška države za najugroženije? 

U slučaju Srbije, ovaj koncept je odložen ad akta, zaboravljen pa i sahranjen ako hoćete. Jer, Srbija je zemlja u kojoj je u riziku od siromaštva i socijalne isključenosti skoro trećina stanovništva (28 odsto), ali se broj primalaca socijalne pomoći konstantno smanjuje. Inače, novčana socijalna pomoć, povećana od oktobra ove godine iznosi 11.445 dinara za nosioca prava u porodici dok se za svakog idućeg člana dobija upola manje (baš kao da je pola osobe) a za dete do 18 godina 3.434 dinara. 

Sveukupno, za najugroženije se u Srbiji izdvaja svega 0,5 odsto BDP-a što je, prema rečima profesora ekonomije, Mihaila Arandarenka, nekoliko puta manje nego prosek EU. 

 „Veliki broj dece koja u Srbiji žive u siromaštvu uopšte nisu obuhvaćena socijalnim programima i postoji ogromna razlika u odnosu grad-ruralna područja. Nije bilo nikakvih napora da se poveća dostupnost novčane socijalne pomoći marginalizovanim grupama, ali ni iznos socijalne pomoći, zbog čega nije došlo ni do smanjenja stepena rizika od siromaštva i siromaštva među građanima“, konstatuje se u izveštaju na koji se nadovezuje sagovornik Novog magazina, Danilo Ćurčić iz Inicijative za socijalna i ekonomska prava, A11. 

„Broj korisnika novčane socijalne pomoći je u stalnom padu, iako se, kao što sam pomenuo podaci koji se tiču siromaštva i drugih pokazatelja koji mogu donekle da prikažu ko su sve oni koji su socijalno ugroženi – nisu promenili. Za poslednji strmoglavi pad broja korisnika novčane socijalne pomoći možemo da zahvalimo donošenju Zakona o socijalnoj karti koji je putem algoritma koji niko ne zna kako izgleda, uspeo da smanji broj korisnika za skoro 35.000. Taj sistem je uveden isključivo zbog toga da se smanji broj korisnika, i ma šta nam govorili predstavnici nadležnih državnih organa, pre svega premijerka i ministarstvo koje se bavi socijalnom zaštitom, socijalna karta je jedna od najgorih stvari koja je mogla da zadesi sistem socijalne zaštite koji smo mogli da zamislimo i koji ljude koji žive na ivici egzistencije često gura još dublje u siromaštvo i glad“, konstatuje Ćurčić. 

KO IMA – DAJ MU JOŠ: Zašto je u Srbiji sramota biti siromašan i da li država misli da će ovi ljudi nestati time što će ih gurnuti u još veću bedu? 

Zašto najugroženiji gladuju dok vlast gradi grandiozne milionske skalamerije? U autorskom tekstu na platformi MONS, profesor Mihail Arandarenko sa Ekonomskog fakulteta piše da država „ima fiskalni kapacitet da se nosi sa nejednakošću i siromaštvom“. Zašto onda to ne čini? 

„Srbija ima samo dva transferna instrumenta koja specifično targetiraju siromašne porodice. Prvi je novčana socijalna pomoć, drugi je dečiji dodatak. Učešće oba instrumenta u dugom roku opada zbog, prvo, pravila usklađivanja koja su vezana isključivo za kretanje troškova života (što ih sprečava da prate porast realnih primanja ostatka stanovništva), kao i zbog sve striktnije kontrole ispunjavanja svih strogih kriterijuma za dodeljivanje socijalne pomoći. Potonje je postalo aktuelno sa uvođenjem socijalnih karata pre nekoliko godina. Premda su stručnjaci i nevladine organizacije upozoravali da će se to dogoditi, država je pokazala uobičajeni nedostatak empatije prema najsiromašnijima tretirajući ih kao potencijalne neradnike i prevarante – u čemu su joj nažalost pomagale i nezavisne institucije koje su zagovarale uvođenje socijalnih karata, poput Fiskalnog saveta. Kad je reč o dečijem dodatku, treba napomenuti da mnogočlane siromašne porodice ne mogu da dobiju dečiji dodatak za peto i svako naredno dete, što je nepoznato u praksi EU“, podseća profesor Arandarenko koji u pomenutom tekstu državu Srbiju naziva „državom blagostanja za bogate“. 

„Socijalna karta je jedna od najgorih stvari koja je mogla da zadesi sistem socijalne zaštite koji smo mogli da zamislimo i koji ljude koji žive na ivici egzistencije često gura još dublje u siromaštvo i glad.“ 

Danilo Ćurčić, A11

„Ima puno razloga za to ali evo samo tri primera. Naši najbogatiji građani imaju nižu efektivnu poresku stopu na dohodak u odnosu na one koji zarađuju prosečnu, pa čak i minimalnu platu. Naknade za porodiljsko odsustvo i negu deteta plaćaju se ne iz doprinosa, kako je to drugde regulisano, nego iz poreza koji plaćaju svi građani, pa i sve majke, ali ne dobijaju sve majke čak ni minimalnu naknadu po tom osnovu. Siromašni poljoprivrednik koji plaća visoku akcizu na benzin iz nje delimično finansira visoku penziju nekog javnog službenika, a da sam nikada neće moći da računa na bilo kakvu penziju ako nije dodatno uplaćivao doprinose. Taj sistem delom je nasleđen iz socijalizma, a delom je uspostavljen još na samom početku tranzicije dvehiljaditih. Nažalost, čini mi se da ne postoji snažna volja širom političkog spektra da se nešto suštinski promeni. To i ne čudi jer sve partije vode pripadnici više srednje klase koja je taj sistem i kreirala u svom sopstvenom interesu“, zaključuje profesor Arandarenko.

MESEČNO 52 DINARA: A to je ona klasa, gledano isključivo ekonomskim parametrima, koja u Anketi po potrošnji domaćinstva troši bezmalo 170.000 dinara mesečno prošle godine. U pitanju je deset odsto najbogatijih kojima valja suprotstaviti deset odsto najsiromašnijih koji su u isto vreme trošili 30.346 dinara. Nema sumnje da su i jedni i drugi raspolagali sa nešto više novca ( od rada na crno, neprijavljivanja svih prihoda, mahinacijama za paušalnim porezom i slično) s tim što su poslovi koje bogati dodatno obave mnogo plaćeniji od čišćenja kuća ili sezonskog branja voća koje ostaje siromašnima. Dakle, razlike su gotovo sigurno veće nego što pokazuje zvanična statistika. 

Inače, polovinu svega što su imali na raspolaganju (po statistici) najsiromašniji su potrošili na hranu koja je uzgred budi rečeno najviše poskupela u poslednjih godinu i po dana. Bogati su ovog udara bili pošteđeni pošto su oni lani tek četvrtinu novca dali na hranu. Tragičan je i tužan podatak da su najsiromašniji za obrazovanje mesečno trošili 52 dinara mesečno što je nedovoljno za dve sveske a u pitanju je, podsetimo, tročlano domaćinstvo. Za rekreaciju i kulturu, oni su izdvajali 388 dinara dok su njihovi sugrađani dubljeg džepa mesečno u iste izdvajali 40 puta više (16.213 dinara). 

Inače, država u kojoj predsednik određuje visinu minimalne plate ne namerava da je izjednači makar sa minimalnom potrošačkom korpom a kojom je opet predviđeno da se prehrane, obrazuju i razvijaju tri člana domaćinstva sa, očito, pozamašnim manjkom apetita. 

„Minimalna potrošačka korpa „propisuje“ 200 grama limuna na mesečnom nivou, jedan kilogram banana i 132 dinara za obrazovanje mesečno. Na svu ovu statistiku potrebno je imati u vidu i da ukupno ima 1.660.000 penzionera, kao i da čak milion penzionera živi sa penzijom ispod prosečne, dok oko 300.000 penzionera prima manje od 15.000 dinara. Dakle, nije potrebno biti ekonomista pa shvatiti je kupovna moć građana sve manja a podsetiću vas i na istraživanja koja su pokazala da smo tek na 43 odsto standarda Evropske unije, a manju kupovnu moć i lošiji standard od naše zemlje imaju jedino Albanija, Severna Makedonija i Bosna i Hercegovina“, kaže za Novi magazin, Vesna Perinčić iz Republičke unije potrošača podsetivši i da rast plata ne prati inflaciju, koja je dodatno obogaljila najsiromašnije i one s najnižim primanjima. I, dodajmo, dodatno produbila jaz između bogatih i siromašnih. 

Kolike su prosečne plate u Evropi 

Prema podacima centra za podatke Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), najveću platu u Evropi u proseku zarađuju u Lihtenštajnu. Reč je o podacima na nivou cele 2022. godine. Kako prenose mediji, rad u ovoj maloj državi između Švajcarske i Austrije koja broji manje od 40.000 ljudi vredi 7.046 evra na mesečnom nivou.

Iza Lihtenštajna je još jedna alpska država – Švajcarska sa prosečnom platom od 5.522 evra. Poput Lihtenštajna i Švajcarska ima manje poreske stope i razvijeni zimski turizam, ali Švajcarska ima i najjači bankarski sektor na svetu i stepen privatnosti za komitente koji nema nijedna druga država.

Na trećem mestu je Danska sa 4.149 evra, zatim Luksemburg sa 3.699, Norveška 3.386, pa Island 3.377 evra i San Marino 3.237, dok je Irska poslednja zemlja na listi sa prosečnom platom višom od 3.000 evra i iznosi 3.086.

U najvećoj zemlji i najjačoj ekonomiji Evropske unije, Nemačkoj, prosečna plata iznosi 2.831 evro. U zemljama koje su nastale iz Jugoslavije najviša plata je u Sloveniji 1.442 evra. Slede Hrvatska sa 1.163, Crna Gora (800), Srbija (714), Bosna i Hercegovina (652) i Severna Makedonija (557). Na teritoriji Kosova* su najniže prosečne zarade i iznose 446 evra.

Od ostalih zemlja iz regiona prednjači Rumunija sa 924 evra, a slede Bugarska sa 822 i Albanija sa 507 evra.

Na evropskom dnu su zemlje gde se pretežno vode ratovi ili je bezbednosno-politička situacija nestabilna, pa tako u Ukrajini iznosi 306 evra. U Belorusiji je 483, dok je prosečna zarada u Rusiji 588 evra.

Glosa: „Čini mi se da ne postoji snažna volja širom političkog spektra da se nešto suštinski promeni. To i ne čudi jer sve partije vode pripadnici više srednje klase koja je taj sistem i kreirala u svom sopstvenom interesu.“

Mihail Arandarenko, profesor na Ekonomskom fakultetu 

Jer, minimalna potrošačka korpa se pravi na osnovu potrošnje 30 odsto najsiromašnijih građana, pa čak i kao takva ona nije izjednačena sa minimalnom platom niti će biti u skorije vreme. Danas je minimalna plata 40.000 dinara a za minimalnu potrošačku korpu je potrebno nešto više od 51.000 dinara iliti 280 dinara za hranu po članu domaćinstva dnevno. Dogodine će minimalac biti 47.000 dinara. 

Deset odsto najsiromašnijih domaćinstava trošilo je prošlo godine mesečno 30.000 dinara, dok je 10 odsto najbogatijih na raspolaganju imalo 170.000 dinara, od čega su 3.500 dali na obrazovanje. Najsiromašniji su se obrazovali za 52 dinara mesečno 

 „U relativnom smislu, kod nas najgore prolazi grupacija stanovništva koja u raspodeli dohotka ima manje od prosečnog građanina, a više od najsiromašnijih. Najsiromašnijima se ipak vrati nešto više nego što su oporezovani mada je to dramatično manje nego u EU. Što se tiče ove kategorije koja nije u 20 odsto najsiromašnijih nego su sledeći, tu je dosta zaposlenih sa niskim platama, penzionera sa malim i prosečnim penzijama, poljoprivrednika i slično. Prema nalazima jedne studije koju su radili saradnici Tome Piketija, oni u Srbiji čak daju više kroz poreze nego što dobijaju nazad kroz transfere. Do toga dolazi zbog toga što je naš sistem socijalne pomoći zasnovan isključivo na testu siromaštva, tako da nema univerzalnih davanja koja u drugim zemljama najviše pomažu ovoj grupaciji ljudi. Univerzalni dečiji dodatak, poreske olakšice za decu, neoporezivi fiksni dodaci na platu ili penziju, neki su primeri poresko-transfernih mera koje posebno pogoduju ovim ljudima a koje kod nas ne postoje ili su sporadični kao što su. povremeni fiksni dodaci na penzije“, objašnjava profesor Arandarenko. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.