Ograničavanje kamatnih stopa je anticivilizacijski čin

Razgovarao: Mijat Lakićević, Izvor: Novi magazin

Povod za razgovor sa Dejanom Šoškićem, profesorom beogradskog Ekonomskog fakulteta i svojevremeno guvernerom Narodne banke Srbije bilo je (privremeno) ograničavanje kamatnih stopa koje je nedavno NBS uvela. Na to su se naravno nadovezale srodne bankarske i monetarne teme.

Narodna banka je ograničila, privremeno, kamatne stope na stambene kredite. Kako ocenjujete tu meru? Šta to govori o monetarnoj politici?

Mislim da je bilo kakvo mešanje bilo kog državnog organa u privatne ugovore vrlo problematično jer je ugovor slobodno iskazana volja dve strane u vezi posla koji je predmet ugovora. Zaštita ugovora je jedan od osnovnih stubova pravne sigurnosti i uslov za privredni razvoj baziran na tržišnoj privredi i slobodnom preduzetništvu. Ugrožavanje sigurnosti ugovora je poslednje što bi smela da čini država koja želi da se razvija na osnovu tržišne privrede i slobodnog preduzetništva. Država ne bi smela da se meša u ugovore privatnih strana sem vrlo izuzetno, u uslovima neke vanredne situacije, nesporno utvrđene neinformisanosti ili zablude ugovornih strana ili bitno izmenjenih okolnosti ugovora, ali i tada uz javnu debatu, konsenzus i fer kompenzaciju ugovornim stranama. Sve to je izostalo u slučaju ograničavanja kamata na pojedine odobrene kredite koje se nedavno desilo. Nesumnjivo to je verovatno politički popularna odluka kod pojedinih segmenta stanovništva, ali je duboko pogrešna s aspekta razvoja institucija i poslovnog ambijenta u zemlji. Ako se želelo pomoći pojedinim kategorijama dužnika, trebalo je primeniti neke druge mere – direktna pomoć ugroženim dužnicima, podsticanje slobodnog reugovaranja u izmenjenim okolnostima i slično – koje ne zadiru u tako važnu civilizacijsku i privrednosistemsku oblast kao što je sloboda ugovaranja i zaštita ugovora. Postavlja se pitanje da li su donosioci ovakve odluke uopšte svesni koliko važnu civilizacijsku tekovinu su narušili zbog kratkoročne, verovatno pre svega političke, popularnosti. Ono što me dodatno iznenađuje jeste da nema adekvatne reakcije ni banaka, ni pravnika. Kao da je svaka društvena debata i reakcija oštećenih i struke protiv loših odluka države presahla. To, čini mi se, govori o lošoj situaciji u našem društvu i o vrlo niskoj zainteresovanosti građana za pitanja od opšteg interesa a, možda, i o ukupno niskom poverenju građana u institucije i njihov rad.

Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju 

Kakav je to signal za međunarodne finansijske krugove?

Loš. Državno narušavanje privatnih ugovora ukazuje na vrlo nizak nivo institucionalnog razvoja i zemlji koja je u pregovorima sa Evropskom unijom to svakako neće biti od pomoći u narednim koracima u pregovaračkom procesu. Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore, biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju, a to je zapravo drugačije rečeno, dodatni rasta cene po kojoj ćemo finansirati svoj javni i privatni dug u inostranstvu i to u uslovima ionako rastućih kamatnih stopa u svetu. 

Međunarodni investitori će, po svoj prilici, zbog rizika državnog uplitanja u privatne ugovore biti skloni da podižu svoju zahtevanu stopu prinosa pri ulaganju u našu zemlju

Kakve će biti posledice? Recimo, da li će banke smanjiti kreditnu aktivnost?

Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da, to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji. 

Da li će pokušati da nadoknade gubitak koji im je načinjen? Da li će im država to na neki način kompenzovati?

Verovatno će banke nadoknaditi te gubitke na drugoj strani, poskupljujući svoje druge kreditne instrumente i provizije i verovatno je na toj liniji već razgovarano neformalno sa bankama, ako već sa njihove strane nema ozbiljnije reakcije, ali to i jeste problem, što se radi kratkoročnih političkih poena, žrtvuju vrlo važni postulati civilizovanog društva. Ako će država ili NBS da sada zbog ovih mera nešto nadoknađuju bankama, zar nisu mogle da se obećaju stimulativne mere za one banke koje dobrovoljno kratkoročno ograniče kamatne stope radi podsticanja finansijske stabilnosti, ali da proces bude dobrovoljan uz saglasnost obe ugovorne strane. 

Zašto se nisu bunile – ako se nisu bunile?

Verujem da se često privreda i banke ne bune zbog nekih administrativnih mera države kako ne bi ugrozili svoju poziciju na tržištu ubuduće. To je, samo po sebi, loš signal jer može da uputi na zaključak da je održavanje dobrih odnosa sa političkom nomenklaturom od dominantnog značaja za poslovanje privrednih subjekata. 

Generalno gledano, da li su kamatne stope na stambene kredite, ali i inače, u Srbiji previsoke, tj. nerealno ili nepravedno visoke?

Svako ko vraća kredit prirodno misli da su kamatne stope previsoke. Realno, one trenutno to nisu, jer su formirane na bazi izuzetno niskih kamatnih stopa u međunarodnom okruženju u prethodnom periodu, a koje su posledica sprovođenja ogromne monetarne ekspanzije u SAD i EU u poslednjih 10 godina. Decenijama pre toga, kamatne stope su bile znatno više i na štednju u bankama i na kredite koje dobijamo od banaka. Kada sam ja pre dvadesetak godina otplaćivao kredit za stan, plaćao sam kamatnu stopu od 12 odsto. Danas su, i pored rasta Euribora poslednjih nekoliko kvartala, kamatne stope ipak znatno niže. 

Kakva je konkurencija na bankarskom tržištu Srbije? Danas ima upola manje banaka nego pre nekoliko godina. Da li je to dobro ili loše, po građane i privredu, razume se? Da li oni zbog toga plaćaju veće kamatne stope i veće marže a dobijaju slabiju uslugu?

S jedne strane ukrupnjavanje banaka je dobro jer kreira mogućnost da se kroz ekonomiju obima smanjuju transakcioni troškovi koje plaćaju građani i privreda. S druge strane, ukrupnjavanje banaka povećava koncentraciju na bankarskom tržištu što može negativno da utiče na konkurentnost i visinu cene bankarskih usluga. Zato je važno da postoji dobra mera između veličine i broja banaka na tržištu. Takođe, dobro je i da postoji bar jedna poslovna banka, možda i neka razvojna banka, u državnoj svojini na tržištu. To je naravno poželjno tek kada kao društvo uspostavimo mehanizme zaštite i efikasnog poslovanja pravnih lica u državnoj svojini, tj. kada se rukovođenje i upravljanje državnih institucijama oslobodi političkih uticaja, nekompetentnosti i prakse sklapanja štetnih ugovora. 

Da li je konkurencija u okolnim zemljama, recimo Hrvatskoj, Mađarskoj, Bugarskoj veća ili manja?

Rekao bih da je situacija slična kao u Srbiji, čak i sa većim stepenom koncentracije, s tim što je u Mađarskoj najveća upravo državna banka. 

Da li su profiti banaka u Srbiji visoki? Pogotovo kada se uporede sa okruženjem – Hrvatskom, Mađarskom, Bugarskom?

Ne, zvanični profiti banaka u Srbiji nisu previsoki. Treba imati u vidu da to ne mora da bude jedini izvor prihoda na uloženi kapital stranih osnivača banaka. 

NBS je povećala obaveznu rezervu, što nije dovoljno primećeno u javnosti. 

To je, po definiciji, veći trošak u poslovanju banaka. Veća obavezna rezerva, po pravilu, smanjuje kreditnu aktivnosti i jača finansijsku stabilnost. Istovremeno, centralna banka na deponovanu obaveznu rezervu može da plaća kamatu bankama. Ta kamata, ako je ima tj. ako nije jednaka nuli, predstavlja trošak za centralnu banku, a prihod za banke. Takođe, obavezna rezerva se razlikuje za kratkoročne u odnosu na dugoročne depozite u bankama i za devizne u odnosu na dinarske depozite. Otuda, obavezna rezerva, može da obavlja nekoliko važnih funkcija u regulisanju bankarskog sistema zemlje. Ona istovremeno može uticati i na nivo kreditne aktivnosti ali i na stabilnosti i kvalitet izvora sredstava banaka. Tako se obavezna rezerva može koristiti i kao instrument monetarne politike, i kao instrument regulacije banaka, i kao instrument jačanja ukupne finansijske stabilnosti u zemlji. Važno je da taj instrument bude u saglasnosti sa drugim instrumentima monetarne politike i regulacije banaka. 

Da li je to povećanje opravdano? 

Budući da su parametri finansijske stabilnosti solidni, a da je tokom ove godine već prisutan pad stope rasta kreditne aktivnosti, ne verujem da je ovo bio dobar i opravdan trenutak za povećanje obavezne rezerve. Ograničenje kamatnih stopa za neke kredite i povećanje obavezne rezerve bankama dodatno će usporiti kreditnu aktivnost u narednom periodu a bez kreditnog rasta u načelu je teško obezbediti višu stopu privrednog rasta.

Predsednik Vučić se hvali stabilnošću kursa – mada nema nikakve veze sa tim. Kako vi ocenjujete tu politiku?

Fiksni kurs ima svojih prednosti i svojih nedostataka. Njega je vrlo jednostavno sprovesti u praksi, ali, po pravilu, ako zemlja nema dovoljno jak izvozni sektor, tj. ako nije dovoljno konkurentna, fiksni kurs može opstati samo uz restriktivnu monetarnu politiku, što onda obara privrednu aktivnost i zaposlenost. To je posebno bilo očigledno u slučaju Srbije, koja je od 2012. do 2016. imala najniže stope privrednog rasta u Centralnoj, Istočnoj i jugoistočnoj Evropi. Od 2015, tj. od kada je evro počeo da se kreira tj. „štampa“ u ogromnim količinama kao posledica tzv. kvantitativnih olakšica, održavanje fiksnog kursa u odnosu na evro je mnogo lakše, upravo zbog ogromne ponude evra od strane Evropske centralne banke. Problem kod nas je što se na fiksiranje kursa prešlo nezvanično, što je greška, i unosi samo nepotrebnu zabunu jer govorimo da ciljamo inflaciju, a zapravo ciljamo kurs. I drugo, što fiksiranje kursa treba da bude jasno komunicirano sa svim učesnicima na tržištu, ali i sa nosiocima ekonomske politike u Vladi, tj. da bude jasno da plate ne smeju da rastu brže od produktivnosti. To je ključno ako zemlja treba da podigne svoju konkurentnost a to je upravo slučaj sa Srbijom. Mi to nismo razumeli i zato nam odlaze neki strani investitori koji su ovde proizvodili i izvozili, a imamo i krajnje problematične situacije u kojima jevtin uvoz guši domaću proizvodnju, poljoprivrednu i drugu. Uglavnom se to ne povezuje sa fiksnim kursom, a trebalo bi. 

Svojevremeno je Slovenija vodila politiku potcenjenog tolara, Kina to stalno radi sa svojom valutom. Mnogi tvrde da je kurs dinara nerealan, tj. da je dinar precenjen. Šta vi mislite?

Mislim da je dinar precenjen i mislim da njegova precenjenost dodatno raste poslednjih godina. Precenjena i potcenjena valuta su ključne poluge privrednog razvoja. Kina uspeva da izvozi i raste jer održava potcenjenost svoje valute. S druge strane, kao da smo zaboravili da je izuzetan uspon Japana posle drugog svetskog rata praktično zaustavljen tzv. „Plaza dogovorom“ kojim je došlo do brzog jačanja jena u odnosu na dolar. Time je Japan uveden u još uvek prisutnu višedecenijsku stagnaciju. Svako ko misli da devizni kurs ne utiče na izvoz, uvoz i privredni rast, treba da se seti da je devizni kurs zapravo cena, a cena naravno utiče na tražnju i prodaju i rast privredne aktivnosti. Fiksiranje kursa ne mora nužno da vodi precenjenoj domaćoj valuti, ali odsustvo razumevanja potrebe da javne finansije budu u ravnoteži i da ne favorizuju potrošnju već da favorizuju investicije, u našoj zemlji doveli su do postojeće situacije u kojoj Srbija i dalje nije rešila problem konkurentnosti svoje privrede, tj. i dalje značajno više uvozi nego što izvozi. Postojeće mere ekonomske politike vode višoj inflaciji, nižim stopama privrednog rasta i rastu javnog duga zemlje. Poseban problem je što naši nosioci ekonomske politike kao da to ne shvataju. 

Da li se praktično fiksnim kursom zapravo vodi borba protiv inflacije i da li je to dobro?

Uticaj kursa na inflaciju u Srbiji je visok, upravo zbog velike upotrebe evra u obračunima i plaćanjima. Otuda, gubitak vrednosti dinara direktno utiče na rast mnogih cena u zemlji. Borba protiv inflacija treba da se vodi restriktivnom monetarnom politikom, tj. rastom kamatnih stopa, i restriktivnom fiskalnom politikom. Kod nas je, međutim, sistem iščašen. Domaća kamatna stopa u dinarima, na koju utiče NBS, ima vrlo ograničeno dejstvo na agregatnu tražnju i inflaciju zbog vrlo visokog korišćenja evra kako na strani depozita u bankama, tako i na strani kredita koje banke odobravaju građanima i privredi. Otuda, u uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem i koja dovodi do jačanja dejstva referentne kamatne stope NBS i jačanja finansijske stabilnosti, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas. 

Da li bi referentna kamatna stopa trenutno trebalo da bude viša od 6,5 odsto. Da li bi se time brže smanjila inflacija? Da li je uopšte NBS reagovala adekvatno na pojavu inflacije?

NBS je zakasnila sa reakcijom oko devet meseci. Naime, trebalo je podići referentnu kamatnu stopu još krajem leta 2021. Nažalost, zbog nesprovođenja dinarizacije, rast referentne kamatne stope ne daje potrebne rezultate u domenu obuzdavanja inflacije i iziskuje potrebu višeg i dužeg podizanja dinarskih kamatnih stopa. Kolateralni efekat toga je rast razlike u kamatnim stopama u dinarima i evrima i to, po pravilu, pojačava devizni priliv spekulativnog novca, što može voditi jačanju dinara, time i obaranja uvoznih cena. Takvo jačanje dinara, nažalost, uzvratno obara konkurentnost svega onoga što nosi naziv „made in Serbia“. Tako nas održavanje stabilnosti „iščašenog“ sistema košta privrednog razvoja. Ključna stvar je razumeti da stabilan finansijski sistem i prosperitetna privreda zahtevaju da najveći broj građana i privrede prima dohotke, kreira imovinu i vraća kredite u istoj valuti. Zato je dinarizacija izuzetno važna, ali se to nedovoljno razume. 

U uslovima visoke evroizacije, domaće kamatne stope imaju manjeg uticaja na inflaciju u odnosu na kretanje kursa. Dinarizacija, koja je lek za ovaj problem, praktično se ne sprovodi od druge polovine 2012. do danas

Trenutno je inflacija u Srbiji duplo veća nego u Evropskoj uniji. Zašto je to tako, da li su uzroci spoljašnje ili unutrašnje prirode?

Ključni razlog je vezan za ekspanzivnu fiskalnu politiku, posebno u domenu linearnih davanja dodatnih dohodaka stanovništvu iz budžeta. Ovakve mere su posebno intenzivirane poslednjih godina i odraz toga se vidi i u postojećoj visokoj inflaciji. Drugi razlog visoke inflacije bi mogao biti posledica monopolističkih pozicija na tržištu, u domenu uvoza, izvoza i maloprodaje. Na to treba dodati i prisutan uticaj planiranog podizanja cena električne energije kao i podizanja akciza. Spoljnih razloga za unutrašnju inflaciju je bilo tokom 2022, ali su sada oni marginalni. Ključni su, po mom mišljenju, unutrašnji razlozi koje sam pomenuo. 

Da li će u dogledno vreme inflacija u Srbiji biti svedena u prihvatljive granice? Koje bi to granice bile i kada bi to moglo da bude? To jest, da li NBS preduzima adekvatne mere na tom planu i kakva bi monetarna politika trebalo da bude? 

Inflacija bi postepeno trebalo da se vraća ka inflacionom cilju, ali će to biti znatno sporije i uz bitnije usporavanje ekonomske aktivnosti zbog kasne reakcije NBS, odsustva rezultata u domenu dinarizacije i ekspanzivne fiskalne politike. Kratkoročno, NBS realno nema na raspolaganju dodatne mehanizme značajnijeg uticaja na obaranje inflacije. Strateški, međutim, činjene su greške u domenu zapostavljanja dinarizacije, nepotrebnog nominalnog jačanja dinara 2017. i kasnog reagovanja na inflaciju. Sada je, međutim, najveća odgovornost za inflaciju na fiskalnoj politici. Srbija treba da teži niskoj jednocifrenoj inflaciji, ali, po mom mišljenju, nije dobro za zemlju u razvoju da taj cilj bude prenizak, tj. na nivou inflacionog cilja razvijenih zemalja. 

Prirodno je da će banke biti manje sklone odobravanju dugoročnijih kredita i onih sa fleksibilnim kamatnim stopama, i da to neće pomoći kreditnom rastu i ubrzavanju privrednog rasta u zemlji

Članak je prenet sa portala Novi magazin.