Staša Bajac: Ljudi reaguju na iskrenost

Piše: Tatjana Đorđević

Roman “Ruka u vatri” dramaturškinje Staše Bajac priča je o suočavanju sa drugima i sa samim sobom. Najjednostavnije bi mogao da se opiše kao krimi ili ljubavni roman koji kroz partnerske odnose preispituje različita uverenja, stavove i mentalitete. Međutim, on je mnogo više od toga – kroz susret s glavnom junakinjom donosi priču o dubokim unutrašnjim lomovima, o nasilju kao kodeksu ponašanja, o traganju za srećom i ljubavlju.

Staša Bajac napisala je scenarije za filmove “Vlažnost” i “Asimetrija”, kao i za serije “Grupa” i “Žigosani u reketu”. Osvojila je Hartefaktovu nagradu za najbolji angažovani celovečernji dramski tekst. Takođe je rediteljka i scenaristkinja dokumentarnog serijala “Ona se budi”, koji se prikazivao na televiziji N1. Njene drame “Ovaj će biti drugačiji” i “Ova će biti ista” na redovnom su repertoaru Ateljea 212 i prevedene su na više jezika. Po njenoj nagrađivanoj drami “Rekonstrukcija” snimljen je TV film, a njeni kratkometražni i dugometražni filmovi prikazivani su na festivalima u Berlinu, Kanu, Sarajevu, Sao Paolu i drugde. “Ruka u vatri” je njen prvi roman.

Ovo je roman o nežnim, emancipovanim i hrabrim ženama. Na korici knjige je ipak silueta muškarca. Zašto?

Postoji mit da onog trenutka kad se emancipujemo ili osnažimo sve naše pogrešne odluke, mračne želje ili slabosti ostaju iza nas. Postoji i mit da je emancipacija trenutak, a ne neprestani ciklus cepanja sebe iz sveta i ponovnog sjedinjavanja sa njim. Mi smo složeni, i svet je složen, a ideja da je on autoritaran ili demokratski, građanski ili ruralan, hrabar ili strašljiv opstaje samo u narativima. U stvarnosti se stalno krećemo između ovih kategorija i odlika. U tom smislu, taj čovek na korici je razotkrivanje tajne koju većina nas nosi.

Vaša junakinja je novinarka koja se bavi dokumentarnim filmom i koja živi između Beograda i Berlina. Kroz njen lik poredite zapadnoevropske vrednosti i nasleđe Balkana. Koje su razlike između, nazovimo ih tako, ova “dva sveta”?

Na zapadu ima dovoljno lepog spolja da u to samo utoneš. Možeš komotno da pobegneš od sebe. Da staviš sve te svoje borbe negde sa strane, sedneš na bickl, obiđeš galerije, pogledaš genijalnu predstavu, popiješ piće na travi. U Beogradu za najobičnije i najnormalnije stvari moraš da se izboriš i da ih osvajaš, ali to što je život stalno neka jednačina koju treba rešiti tera te da se iznova i iznova preispituješ, a samim time i poboljšavaš. Od svog tog silnog razmišljanja napišeš i knjigu. Nije ni to tako loše.

I sami ste živeli u Berlinu. Kakav je danas vaš odnos prema tom gradu i generalno prema “zapadnom svetu”?

Kad pričamo o zapadu u kontekstu civilizacijskih vrednosti na kojima počiva ideja Evrope, za mene lično kategorički ne postoji alternativa. Međutim, u pogledu života odnos mi je ambivalentniji. Berlin je grad koji se u poslednjih desetak godina drastično promenio, postao je skuplji i internacionalniji na način koji mi se ne dopada. Ljudi koji tamo mogu da priušte da žive, nisu nužno ljudi koji bi ga učinili zanimljivim. S druge strane, on je oduvek bio i biće deo Nemačke, pa samim tim bliži severu, a našem poimanju života mnogo je bliži Mediteran.

Vaša junakinja mogla bi da ima lep život u Berlinu, ali ona pravi izbore koje joj komplikuju život, stavljajući ruku u vatru. Zašto?

Lik njenog brata Nemanje joj u jednom trenutku govori da “nije uspela da se uklopi u srednjeklasnu maštariju” i “tuđ mir”. Nije to nužno odbacivanje lepog života kao takvog, već nemogućnost da se odrekneš delova sebe koji su u kontri sa tim što taj konkretan život čini lepim. Nekad vidimo slike sreće u koju bismo voleli da se uglavimo, ali previdimo da nas nešto drugo zapravo čini srećnim. Pored toga, izbori koje pravimo nisu nužno uvek u službi sreće i lepog života – nekad nas goni nešto duboko i iracionalno. Nekad je to žrtva koju podnosimo zarad nečeg boljeg i većeg od nas samih, a nekad nešto prosto autodestruktivno. Ono što nju čini specifičnom je preplitanje požude i želje da neku umetničku i faktografsku istinu istera na svetlo.

Patrijarhalne fantazme

Ona snima dokumentarac o aferi i sprezi kriminala i vlasti. Iz Berlina, gde je zasnovala porodicu i ima muža, dolazi u Beograd kako bi se bavila svojim poslom i zaljubljuje se u čoveka iz mafijaškog klana. Preispitujete li kroz njihove odnose njena uverenja, ali i uverenja svake žene koja se upusti u ljubavnu aferu?

U neku ruku da. Nije ona neko ko se nosio mišlju da je moralna gromada, pa joj se krnji slika o sebi, jer mora da se pogleda u ogledalo i vidi lažljivicu i prevarantkinju. Daleko je nelagodniji pogled u ono što je privlači, ono što je zabranjeno i ono gde se ogrešuje o sebe, ne o muža. Nije čak ni stvar toga šta bi društvo osudilo, već tih unutarnjih zabrana i potiskivanja. Često u pop psihologiji pročitam da je priznanje šta naše autentično biće želi oslobađajuće, ali šta ako nas to priznanje prestravi? Šta emancipovana žena radi kad otkrije u sebi jednu suštinski potpuno patrijarhalnu fantazmu? Zapravo je mnogo veća hrabrost potrebna suočiti se sa time, nego sa nekim kriminogenim sagovornikom.

Moja junakinja nije neko ko se nosio mišlju da je moralna gromada, pa joj se krnji slika o sebi, jer mora da se pogleda u ogledalo. Daleko je nelagodniji pogled u ono što je privlači i ono gde se ogrešuje o sebe, ne o muža.

Ko vam je bio inspiracija za glavnu junakinju?

Postoji zaista impozantna galerija jugoslovenskih novinarki, aktivistkinja i intelektualki koje me inspirišu ceo život – Dada Vujasinović, Brankica Stanković, Latinka Perović, Borka Pavićević… Antiratne pokrete u Srbiji devedesetih su skoro u potpunosti iznele žene, koje su se izlagale užasnim rizicima i šikaniranjima, a nisu odustajale. Njihov rad obeležile su ne samo hrabrost, nego britka i originalna misao, empatija, želja za razumevanjem i poboljšanjem društva. Neke od njih sam imala čast i da upoznam, ali o njihovim privatnim životima ne znam dovoljno da bih mogla da ih izjednačim sa mojom junakinjom. U literaturi bih mogla da napravim paralelu sa gospođicom Smilom Petera Hega ili ženskim likovima Elene Ferante.

Da li su vas dosadašnje teme u vašim igranim i dokumentarnim filmovima prirodno vodile do ovog romana?

Nesumnjivo. I iznova mi se obnavlja uverenje da me najradosnijom čini kad stisnem zube pa se pozabavim nečim što je pipavo, na ivici, a onda kao reakciju dobijem izlive čitalaca i gledalaca jer sam uspela da nanišanim neku neuralgičnu tačku. I svaki put je to hod po ivici – s leva je opasnost da ne kažem ništa novo, a sa desne da preteram i gadno stanem na živac. Mene nikad nije zanimalo da šokiram ili provociram u prazno, a zapravo nikad tokom rada niste sasvim sigurni kako će taj rad publika doživeti. Takođe, ja zaista duboko verujem da film, pozorište i književnost pripadaju svima. Grozim se elitizma i želim da ono što radim može da isprati neko ko je do mene došao slučajno ili zalutao. Ta mi je publika zapravo najdraža.

Za razliku od stvaranja filma ili predstave, kako biste opisali “pisanje proze”, s obzirom da je u pitanju vaš prvi roman?

Ja sam želela da pišem nešto što je istovremeno uzbudljivo i čita se na dah, a puno je uvida i analiza. To po sebi je stilski zahtevno, ali se scenaristika pokazala kao odlična škola jer su za nju najvažniji struktura, ritam i izgrađeni likovi. To je ujedno i karakteristika američke proze kakvu ja volim da čitam, tako da sam već znala kako da kreiram zaplet koji će vući tok radnje. Međutim, najteže od svega je pronaći i pustiti svoj glas, jer od njega kao da nemaš gde da utekneš i iza čega da se sakriješ. On te razoktriva, a onda bridi i odzvanja. Ali pisati a ne dati veliki deo sebe je stvaranje u grču i čitalac sa tim ne može da se poveže. Ljudi reaguju na iskrenost. Na kraju, šta je najgore što može da se desi? Da se izblamiram. Dešavale su mi se i gore stvari.

Članak je prenet sa portala Novosti.