Kučkari

Autor: Dragoslav Dedović

Prvi pas kojeg sam zapamtio bio je mršav i neuračunljiv. Gledao je podmuklo ispod nakostrešenih obrva. Tako sam ja doživljavao dlake iznad njegovih očiju. I celu pseću glavu shvatao sam kao ljudsko lice sa ušima na pogrešnom mestu. Bio je to četvoronogi čovek, plašljiv i podmukao. Mora da su ga svi kinjili.

Motao se po Džaferovoj avliji u komšiluku, odlazio i dolazio kako mu se prohte. Pred prodavnicom bi satima vrebao svaki pokret ljudi koji su dolazili po ulje ili brašno. Retko ko bi mu bacio neki ostatak hrane. „Ćibe“, je reč koju je najčešće čuo. Tup udarac kundure o pseća rebra i potom tiho skičanje spadali su jednako u zvučnu kulisu komšiluka, kao i dovikivanje preko ograde, psovke i krčanje tranzistora.

To je bio pas kojeg sam pokušao da pomilujem. Jedva da sam bio viši za glavu od njega. Začuo sam režanje. Bio sam neiskusno ljudsko mladunče. Ipak sam stavio dlan na mršavo, drhtavo telo.

Osetio sam bol u potkolenici. Pas je više izgrebao moju kožu nego što me ujeo. Ali je krvarilo. Nisam stigao ni da se uplašim.

Komšinica Bija je bosa potrčala po prašini, zadigavši dimije. Usput je vešto podigla neki kamen i zavitlala ga prema psu. Promašila ga je, ali on je shvatio poruku i dao se u beg. Kada je majka ispirala ranu brljom zaboravljenom na vrhu kredenca, pravio sam se važan. Pomilovao sam zver i preživeo njen ujed.

Psi su me voleli

Ipak, moja sklonost psima je ostala netaknuta ujedom blesavog psa. Zapravo, psi su me voleli. Čak i oni lajavi. Prilazili bi i njušili me, mahali bi repom. Ništa nisam radio da bi ih primamio, nisam ni pomišljao da im se udvaram hranom ili tepanjem. Naprosto smo se razumeli.

Majka je to primetila. Radila je kao učiteljica, u smenama. Još nisam išao u školu, pa se dešavalo da ostanem sam. Majka je jednog dana donela kutiju i stavila je sa zavereničkim osmehom pred mene. Iz nje je izašao Buci, štene tamnosmeđe boje, belih grudi, klempavih ušiju i ogromnih očiju. Rep mu je radio kao da je bez prestanka šibao vazduh.

Sagnuo sam se prema njemu, a one se propeo na zadnje šape i počeo da lapće jezikom po mom zaprepaštenom licu. Buci mi je postao najbolji drug.

Ta idila nije dugo trajala. Oko ruševne kućice u kojoj smo živeli kao podstanari bilo je dovoljno mesta, Buci nikome nije smetao. Ali već posle pola godine preselili smo se u zgradu. U novom stanu nije bilo mesta za pse. U podrumu Buci nije hteo da spava, lajao bi, a njegov lavež bi u novoj zgradi zvonio kao u praznoj crkvi. Odlazio sam da ga utešim. Ali on nije umeo da ostane sam.

Majka ga je dala jednom poznaniku da ga pokloni nekom čoveku u Zvorniku. Buci je prevalio 25 kilometara peške, i jednog jutra mi se upleo u noge kada sam izlazio iz zgrade. Onda je majka zamolila čoveka koji je vozio kamion prema Beogradu da povede sa sobom i Bucija. Nadao sam se nekoliko meseci. Onda se nada ugasila. Više ga nisam video.

Moj treći pas se pojavio u nemačkoj varošici Vangen, nadomak Bodenskog jezera. Moj sin je bio baš u onom uzrastu u kojem sam ja odbolovao Bucija. Štene škotskog terijera koje smo mu poklonili za rođendan nazvao sam Zigfrid. A svi su ga zvali Zigi.

Imao je svoju igračku u obliku kosti, naučio je da vrši nuždu u drvenoj kutiji sa peskom na terasi, terao me je da ga dva puta dnevno izvodim u šetnju pored planinske reke u predgrađu. Sin se sa njim igrao, bilo je puno smeha.

Ali dečakova majka je dobila alergiju. Njena pluća, načeta astmom, nisu mogla da izdrže Zigfridovo prisustvo. Mesec dana je pila teške antihistaminike. Nije pomagalo. Dali smo oglas u lokalne novine, Zigfrida je usvojio mladi bračni par iz susedne varoši koji još nije imao decu. Svi smo tugovali neko vreme, pa je i to prošlo.

Domaći kučkari

Svega ovog se sećam da bih pokušao da tu gde živim razumem poseban soj ljudi – kučkare. U njih ne spadaju vlasnici pasa koji poseduju svest o tome da su odgovorni i za dobrobit psa i za dobar život svojih komšija i sugrađana.

Ovde pod kučkarima podrazumevam samo one ljude kojima su sami sebi centar univerzuma, a njihovi bližnji koji imaju potrebu za čistim trotoarima i travnjacima i koji teže trenucima mira – jesu njihovi prirodni neprijatelji.

Koliko puta jedan pas dnevno zalaje, zavisi od rase, ali i od vlasnika. Najlajaviji su „mali slatki psi“. Čivava, jorkširski terijer, maltezer, bišon, pudla igračka, patuljasti šnaucer, bigl, baset, patuljasti pinč. Lista je skoro beskonačna. Treba im dodati i pekinezere – uzgajivačima se svideo brahiocefalični poremećaj lobanje, pa su ga proglasili standardom.

Poneki od tih pasa laje kad ostane sam. Ili kad je uplašen. Ili kad je srećan. Ili sve to zajedno. Ima ih koji su nesrećni ako ne mogu da love pacove – rasa je zarad tog lova i stvorena. Neke od njih, kao terijera, stručnjaci opisuju kao „veoma svojeglave i pomalo nezgodne“.

Udružite li ih sa veoma svojeglavim i nezgodnim vlasnicima, dobijate fantastičan duet. Naučnici sa Mičigenskog državnog univerziteta su u jednom istraživanju ustanovili da vlasnik svojim karakterom utiče na karakter psa.

Kada vam pas vam laje pod otvorenim prozorom, mokri, ostavlja za sobom fekalije, dok njegov vlasnik već pola sata glasno priča u mobilni telefon, naslonjen na drvo koje je posadila još vaša majka, to pokazuje karakter kučkara, a ne psa.

Zašto su kompleksaši omiljeni?

U komšiluku očito ne vole tihe, otmene pse. Nema haskija, malo ko na povocu šeta akitu ili ruskog hrta. Ali su džepna izdanja glasnih i drskih kevtala jako popularna. U računicu kučkara očito spadaju prostorna ekonomija i količina potrebne hrane.

Zašto su manji psi glasniji i drčniji? Kinolozi vele da i psi – ne samo ljudi – pate od kompleksa niže vrednosti, „napoleonskog kompleksa“, ako su fizički inferiorni. Njihov ego traži hranu u sukobu, provokacijama, galami.

Uz sve ovo ide i morbidni duh vremena koji slavi egomaniju. Poznato je da dobar odnos sa komšijama kao i pristojno ponašanje odavno ne spadaju u prioritete današnjeg sveta. Preuzimanje odgovornosti za to što urade moje dete ili moj pas nije baš raširen kulturološki obrazac.

Kada vidim psa kako zavezan čeka pred ulazom u samoposlugu, u meni se probudi sažaljenje. Ima ih koji stameno čekaju, drugi promuknu od laveža. Često se zapitam da li je grad pravo mesto za ova četvoronožna bića.

Na oksitocinu

Ali zašto su kučkari spremni da podrede dobrobit okolnih ljudi svojem načinu držanja psa, svojoj zoni komfora? Kažu da maženje psa može delovati lekovito, da smanjuje krvni pritisak, produžava život.

Osim toga, kada čovek mazi psa i zauzvrat dobija onaj „pseći pogled“, u njegovom se organizmu oslobađa hormon oksitocin – hormon koji je inače odgovoran za pokretanje procesa porođaja, za vezivanje majke za bebu, ima ulogu i u dojenju. Pretpostavlja se da taj „hormon sreće“ muškarce čini vernijim.

Konrad Lorenc je jednom zapisao da mu malo stvari pruža takav oseća utehe kao vernost jednog psa. A Pikaso je pseću ljubav nazvao apsolutnom.

Kučkari su, dakle, osobe koje su se navukle na oksitocin. Za njih bi život bez psa bio pseći život. Prirodno je da je njihov pas na listi prioriteta ponekad iznad ljudi koji ih okružuju.

Zato neki od vlasnika pasa reaguju poput džankija kojem oduzmu narkotik, čim pokušate da ograničite pravo psa da se kreće gde god poželi, da zapiša šta god poželi, da ostavi svoj izmet na trotoaru, na travnjaku, pod tuđim prozorima.

Dobar deo civilizovanih vlasnika pasa ume da razlikuje svoj hormonalni status od društvene stvarnosti. Prihvate pravila koja su jednostavna: ako ne želite da vama na putu, površini sa zasadama, pod prozorom neko vrši nuždu – ne bi trebalo da to činite ni vi ni vaš pas.

S druge strane, većinska populacija – ljudi bez pasa – trebalo bi da zna da je Albert Švajcer u pravu kada kaže da je zaštita životinja zapravo odgoj u ljudskosti.

U idealnom svetu kučkari uvek imaju spremnu kesu za fekalije, ne puštaju svoje pse na zelene površine sa zasadama, plaćaju dresuru i veterinarske preglede svog šteneta, brižljivo biraju rasu koja nije agresivna i glasna. A komšiluk koji nije iznerviran, uzvraća time što učestvuje u humanom tretmanu svih životinja. Lokalna vlast otvara parkove za kućne ljubimce, rešava problem lutalica.

Ali taj utopijski svet je daleko odavde.

Sve naše pseće godine

Čini mi se da je sve više onih kučkara koji su po jednodimenzionalnosti slični fanatičnim navijačima. I oni misle da su u najboljem klubu na svetu, makar on bio oronulo kriminalno gnezdo. A njihovi igrači, pardon, ljubimci, najbolji su na svetu, makar bili, nasilni, drski i glasni.

To nije ljudska vernost već nedostatak savesti. Takvi karakteri znaju samo za svoje – koji im povlađuju – i sve druge koji su potencijalna pretnja tupom egoizmu.

Inače, primetio sam da postoje kučkari koji se zaista smatraju boljim ljudima jer čuvaju četvoronošca. Stalno se žale da su njihovi ljubimci i oni ugroženi, pritom oni ugrožavaju druge.

Agresivno prenemaganje postalo je deo njihovog folklora, sličnog onom koji više od decenije gledamo na svim televizijskim kanalima kada nastupaju političke zvezde rijalitija. Ali njihova osnovna postavka – da su ljubitelji pasa humaniji primerci ljudske vrste – pati od nepoznavanja činjenica.

Hitlerov vučjak Blondi jeste istorijski primer ljubavi jednog masovnog zločinca prema psu. To je inspirisalo Gintera Grasa da u svom romanu „Pseće godine“ zabeleži poklon nemačkog stanovništva Gdanjska – tada se grad zvao Dancing – Hitleru – radilo se o vučjaku Princu. Pas ume da obožava i genocidna čudovišta. Odan im je. I oni njemu. Ko u tome vidi vrlinu, mora biti veoma ciničan.

Za naše podneblje bi možda bila interesantnija priča Mihaila Bulgakova „Pseće srce“. Njegova satirična alegorija koja se odnosila na prvu sovjetsku deceniju i neke njene bizarnosti. Priča nam predstavlja Šarika – psa koji je hirurškom transformacijom postao čovek.

Zašto je ovo delo bilo zabranjeno? Poruka je bila poprilično neugodna za sovjetske vlasti. Sistem u kojem čovek sa inteligencijom psa postaje važan lik, očigledno nije baš sav svoj.

Kineski rukavi

U dugoj zajedničkoj istoriji psa i čoveka nastale su i brojne poslovice. Jedna od njih kaže da bi naš svet bio divan kada bi ljudi imali pseće srce. Mislim da bi se to moglo odnositi prevashodno na opisane kučkare. Nisu psi problem, problem su, kao i uvek – ljudi.

Luj Armstrong je rekao da pas kratkim mahanjem repom ume da izrazi više osećanja nego neki ljudi u višesatnim govorima. Ali i baš takvi, bezosećajni ljudi katkad poseduju pse. Oni su ti koji su spremni da svoje zadovoljstvo i potrebe stave iznad potreba drugih. Da zloupotrebe psa u zapišavanju sopstvene teritorije – da kontaminiraju tuđ životni prostor decibelima, smradom i svojom bezobzirnošću.

Kada su za vreme pandemije vlasnici pasa smeli da šetaju samo nekoliko stotina metara od kuće, utabali su i one malobrojne zelene površine oko zgrada. Posle su nastavili da gaze tuda, pozivajući se na običajno pravo.

Dovoljno sam star da znam šta su ljudi spremni da urade jedni drugima, a kamoli psima. Spremni su čak da naprave od psa oružje. Na smrt izujedani ljudi i deca govore sami po sebi. A da o onim psihopatama koji muče i ubijaju životinje i ne govorimo.

Dakle, u širokom, poprilično turobnom spektru ljudskih karaktera, sebičnjaci sa psom nisu najgora sorta. Ali evidentno samoživo zloupotrebljavaju apsolutnu ljubav životinje. Oni zapravo vole pse zato što ne vole ljude.

U drevnoj Kini ljudi su se grejali stavljajući pse u rukave. Predlažem kučkarima koji ne nose sa sobom kesu za izmet svog kućnog ljubimca da što pre kupe odeću sa zvonastim, kineskim rukavima. Da u njih upakuju svog ljubimca i tako šetaju gradom. A kada pas nameri da vrši nuždu neka to čini u udubljenje između nadlaktice i podlaktice vlasnika. Svima će tako biti toplije oko srca.

Artur Šopenhauer je zapisao da oni koji nikada nisu imali psa ne znaju šta znači voleti i biti voljen. Meni se čini da ta misao mnogo više govori o bedi međuljudske ljubavi nego o psima.

Članak je prenet sa portala Deutsche Welle.