Bodovi za deset života, a od kuma – konj!

Piše: Snežana Miletić

“Ja neću da se mešam u posao prosvetne inspekcije i da govorim bilo šta, ali direktorka je ostavila na mene utisak marljive i brižne žene.“. To je, prenose mediji, izgovorio predsednik Srbije, dan po obeležavanju 40 dana pobijenim ljudima u “Ribnikaru”. Bila je to impresija o ženi koja je bila na čelu škole u trenutku kada se u njoj desio zločin kakav nije zapamćen u novijoj svetskoj istoriji. U njemu je đak te osnovne škole streljao devet školskih drugova i čuvara škole.

Predsednik jamačno nije informisan o tome šta su istražni organi videli u materijalu zabeleženom na školskim kamerama – pre zločina 3. maja,  nevezano za taj zločin. Da je informisan, morao bi sam, lično, da od te “marljive i brižne žene” zatraži ostavku. I da joj kaže da, ako ostavku iz moralnih razloga nije podnela već 4. maja, jer je bila glavnokomandujuća u školi gde su pobijeni silni ljudi, mora je dati sada. Razlog za ostavku je to što je prikrivala razne vrste vršnjačkog nasilja pod krovom škole kojom je upravljala. To joj je nasilje uredno prijavljivano, roditelji su joj ga prijavljivali, ali se ona na to oglušavala. Zbog toga su očajni roditelji svoju decu prebacivali, ili u druge razrede, ili u druge škole. O svemu tome morala bi da postoji neka evidencija. Da li ju je iko vodio? Pedagoškinja? Psihološkinja? Ili su je obe direktorkine saradnice uredno zataškavale? Po čijem nalogu? Zašto? Hoće li neka inspekcija to najzad proveriti? Ko će se usuditi da otvori pomno zamandaljenu Pandorinu kutiju?

Napadom na glumce refokusirati tragedije

U danu kada se obeležava 40 dana od pogibije devet učenika OŠ “Vladislav Ribnikar” i čuvara te škole, čini se da državi polako polazi za rukom da u drugi plan gurne streljanu decu u “Ribnikaru” i pobijene ljude u Mladenovcu. Čini se nekako da je sve svoje pogrešne poteze, načinjene od 3. maja do danas, vlast uspela da reprogramira s 30 posto bodova “Rivnikarovim” osmacima za upis u srednju školu, te jednim omanjim “konjem” u vidu 10.000 dinara – za svako dete koje ima do 16 godina. Čini se isto tako da je finalni kolac, kojim temu tragedija briše s prvih strana medija, vlast u žrtve “Ribnikara” i Dubone zabola mudro osmišljenim, frontalno agresivnim napadom na glumce, znajući da će se mediji, kojima su glumci uvek omiljena tema, brzo i lako preorjentisati na njih?

I dok u svakom normalnom čoveku i dalje odzvanja pitanje zašto ovoj državi tako malo vredi devetoro pobijene dece, koja nikad neće dočekati 16. rođendan, s vrha vlasti i dalje se šalju sumanute smernice za – kao da se ništa nije desilo – život u „Ribnikaru“. Neka deca malo idu u školu, malo ne idu. Psiholozi dovedeni u „Ribnikar“ da na tom stratištu pomažu istraumatizovanoj i retraumatizovanoj deci, uglavnom sede bez posla. Retko ko zatraži pomoć od njih, kažu. Skeptični su po tom pitanju čak i roditelji koji šalju decu u školu, a tome je umnogome doprineo skandalozoni „vračersko-terapeutski tretman muzikom“.

Na školska vrata – s obe strane škole, inače, može da uđe ko god hoće, bez predstavljanja i legitimisanja. Uđeš, obiđeš turu po školi, možeš da napraviš i video zapis telefonom, na ulasku i izlasku ljubazno pozdraviš policajca, on ti uvrati pozdrav. Jer, sistem ne zakazuje. I dalje. Kao ni do sada.

I suspendovana, i nije – a marljiva i brižna

U tom obilasku škole, možda sretneš i direktorku škole, onu čiju su ostavku/smenu – izričito tražili roditelji stradale dece iz VII/2, te roditelji iz VII/4 u kojem je stradala njihova školska drugarica, a potom još i stotine roditelja u zahtevu koji je otišao na adrese Predsedništva i Vlade Srbije. Direktorka je, doduše, može se pročitati u medijima, suspendovana, ali i tako suspendovana zadivljuje predsednika Srbije svojom marljivošću i požrtvovanošću, ugošćuje u školi norvešku delegaciju koja će predložiti šta uraditi sa školom, zakazuje Nastavničko veće u društvu svojih saradnika, od kojih su roditelji u pomenutom zahtevu – takođe izričito tražili ostavke. Dok se u školi glumi da je sve po starom, a vlast im u tom smislu duva u leđa, kupuje se vreme pokretanjem bizarne i sramne onlajn peticije za podršku direktorki. U toj podršci prednjači čovek koji sa rukovodstvom škole ima poslovnu saradnju. Toliko se zaigrao u podršci da je u Predsedništvu, na sastanku roditelja koji veruju u obrazovanje samo na adresi gde je đak usmrtio svoje školske drugove, predsedniku Srbije predao svoje akreditive u vidu vizit karte. Možda jer i on smatra da Predsedništvo ipak mora drugačije da svetli?

Ipak, rukovodstvu škole, koja će, uprkos nekadašnjoj, a izbledeloj slavi, biti zauvek upamćena po strašnom masakru, podeljene su, doduše, i nekakve packice. Tek neka se o nečemu priča, a kad se svašta priča i mnogo raspreda, to je dosta dobro, jer se onda od šume ne vidi drvo. Packe koje je rukovodstvu lupio Sektor za inspekcije Ministarstva prosvete, po nalogu pomoćnika ministra prosvete (ministar prosvete podneo je ostavku), ući će u anale besmisla, jer – kazniti rukovodstvo „Ribnikara“ za – u ovom trenutku – apsolutno nebitne detalje u kontekstu tragedije, koji stoje u finalnom izveštaju inspekcije, u odnosu na njegovu stvarnu odgovornost, bezočno je ruganje žrtvama, bolesni ples po mrtvoj deci i čuvaru Draganu Vlahoviću.

Umesto raskrinkavanja nasilja – „uhapšeni“ tehnički feleri

Zapisnik o vanrednom inspekcijskom nadzoru u „Vladislavu Ribnikaru“, sastavljen 29. maja, donosi niz podataka koji govore o tehničkim nepravilnostima u radu ove škole koje bi, da okolnosti nisu kakve jesu, svakako morale da se isprave, doteraju, sankcionišu, šta god već zakoni nalažu. Problem je, međutim, u tome što te neurađene tehnikalije nisu krivac za atmosferu koja je u ovoj školi godinama građena i koja je, kako smo u danima posle 3. maja mogli čuti od psihologa i pedagoga, ali i roditelja, moguće na neki način i doprinela da se ovakva tragedija desi. Upravo je to tema kojom bi se morali baviti svi: prosvetni radnici, Ministarstvo prosvete, mediji, psiholozi, pedagozi… O imperativnosti te teme, koja bi naše društvo mogla da povede u pravcu ozdravljenja, govorila je vrlo precizno, već nekoliko dana posle tragedije, Milanka Negić, majka ubijene devojčice Sofije Negić. Ona je za „Nedeljnik“ rekla da najvažnija tema našeg društva, posle tragičnog 3. maja, mora da bude promena kursa u obrazovanju i školstvu uopšte. Ali umesto temeljnim promenama, naša država se, kao i obično, odmah bacila na šminku.

Na samom startu pomenutog izveštaja stoji jedna neistina – da je inspekcija u školu stigla bez znanja škole. To naprosto nije tačno, jer su se, maltene već nekoliko dana posle masakra, nastavnici požalili roditeljima kako im stiže vanredni inspekcijski nadzor, zbog koga moraju da pripreme i srede brdo papirologije, što su doživeli kao neku vrstu kazne da bi ućutali i prestali da govore da nisu za povratak u školu. To im je, razumljivo, posebno onima koji su bili u školi u vreme ili na mestu masakra, bilo izuzetno teško. Međutim, pod prismotrom rukovodstva škole, u strahu od gubljenja posla i mobinga, ti, jedini državni službenici, koji su se u trećemajskoj tragediji ponašali najrazumnije moguće, koji su kako su umeli spašavali decu iz škole, nedugo potom su pristali da potpišu i nekakvu podršku direktorki.

Dotični izveštaj inspekcije donosi, inače, precizan niz detalja koji se odnose na tehničke propuste rukovodstva, direktorke i njenih saradnica – pedagoškinje i psihološkinje. Ispostaviće se da im se na dušu stavljaju detalji poput: škola nije usaglasila šifru delatnosti, izostanci dece nisu adekvatno pravdani, nastavnicima nije pravilno utvrđen radni status, školski odbor nije radio u punom sastavu, organizacija ekskurzije za sedmake i osmake, realizovana u aprilu, nije sprovedena u skladu s Pravilnikom, knjiga dežurstava nije vođena u skladu s članom tim i tim. Zamera im se što su malo pisale i beležile, ili što nisu uopšte pisale i beležile, što fali dokument ovde ili tamo, što su zapošljavale ljude s pola dokumentacije, na pola radnog vremena, što nije overen neki dokument i slično. Dakle, što su radile sve ono što rade svi po državnim firmama – kontinuirano, neometano i nekažnjeno.

Tihovanje i obeshrabrivanje

Možda se sve to dalo i ispeglati u ovih, nešto više od mesec dana od masakra, da rukovodstvo škole nije trošilo vreme na razne uzaludne akcije poput slanja dopisa medijima o tome kako „škola tihuje u patnji“, što je preporučeno i drugima. To je pismo upozoravalo medije da ne pišu to što pišu, već da, valjda, treba da ćute o tome što škola ne bi da se sazna. Interesantno je da se škola do tada niti jednom nije obratila javnosti, nikakvim saopštenjm nakon smrti svojih đaka, niti jednom jedinom rečju, a bilo bi u najmanju ruku bilo logično, pristojno i moralno. Uostalom, „Ribnikar“ još uvek nije skinuo fotografije svojih učenika sa FB profila škole (što su roditelji od škole tražili), iako preživela deca i dalje dobijaju pretnje s raznih društvenih mreža, s lažnih ili pravih profila, s kojih se, sa hakovanim fotografijama preživelih đaka, upravo njima šalju pretnje da će se „neko vratiti i završiti posao“.

Nije se, izgleda, imalo vremena za sve to, jer je rukovodstvo škole, uprkos obećanju predsednika Srbije roditeljima da će celo odmah biti smenjeno, ipak dobijalo podršku odnekud, možda baš od vrednog i marljivog čoveka koji je iste komplimente uputio direktorki škole. Zbog toga nije čudo ni ono što su doživljavali roditelji koji su pokušali da se informišu o upisu u druge škole na području Starog grada. Bivali su obeshrabrivani u tome, rečima da su škole pune, da se ne zna hoće li biti mesta, da se jave krajem meseca, krajem leta i slično. U međuvremenu, roditelji su saznali da postoji nekakav „interni dogovor solidarnosti“ svih škola na području Starog grada sa „Ribnikarom“, da on ne bi ostao bez đaka. Sudeći po broju roditelja koji planiraju selidbu na druge školske adrese, radi se o nemalom broju dece.

Koja inspekcija ispituje nasilje?

U izveštaju resorne prosvetne inspekcije, dakle, nema ni reči, o nasilju koje je bilo normalizovano u oglednoj školi „Ribnikar“. U to nasilje imali su priliku da se uvere istražni organi koji su pregledali materijal sa školskih kamera. U njihov šokantni sadržaj uverila su se i deca koja su, uz odobrenje i uz pratnju svojih roditelja, u policiji pregledala materijale s kamera ne bi li se otkrilo da li je maloletni ubica bio žrtva nasilja. Utvrđeno je da NIJE žrtva bio on. Ali su bila druga deca. Zbog toga su ih očajni roditelji prebacivali u druga odeljenja i druge škole čak, da bi ih spasili od terora kojim su bili izloženi. I to je tema o kojoj se mora govoriti. To je tema o kojoj treba postaviti pitanje rukovodstvu škole. Zašto je zataškavano sve ono što su deca u policiji videla na snimcima sa školskih kamera? Kada ćemo dobiti izveštaj o tome i ko će za to odgovarati? Da li je moguće da u čuvenoj i uglednoj školi nema nijednog Aristotela kome je od Platona ipak draža istina? I ko je u slučaju „Ribnikar“ zapravo taj svemoćni Platon?

Inspekcija bi isto tako morala da se podrobnije, a ne u fargmentima kako jeste, pozabavi i izveštajem psihološkinje škole o istraživanju na temu mentalnog zdravlja dece “Ribnikara”, iz marta 2022. godine. Taj izveštaj, koji je do roditelja stigao preko članova Saveta roditelja, otkriva niz uznemirujućih podataka koji su, da su tretirani sasvim ozbiljno, možda mogli da spreče tragediju 3. maja.  Uprkos tome, ništa nije preduzeto. Ni na to pitanje – ko je odlučio da se ništa ne preduzme, nemamo odgovor, uostalom kao ni na pitanje ko je “isključivao i uključivao struju” povodom povratka/nepovratka na nastavu u “Ribnikar” samo nekoliko dana po masakru.

Gde su pare od renoviranja škole?

U tom istom martovskom izveštaju od pre godinu dana stoji još jedan izuzetno zanimljiv podatak o uglednoj oglednoj školi, koji bi morao da bude ozbiljan trn u oku nekoj od nadležnih inspekcija. Naime. roditeljima je tog marta upućen poziv da se jave ako imaju/znaju neku firmu koja bi renovirala toalete, sanirala krov i sredila dvorište, isto kao što su koju godinu ranije kupovali klime i pametne table, jer sigurno, naglasili su to dva puta u izveštaju, renoviranja škole neće biti u narednih nekoliko godina. Objašnjeno je i zašto: sredstva koja su ranije bila izdvojena za renoviranje, preusmerena su i potrošena na borbu protiv kovida!

Kakvu borbu? U čemu se ona sastojala? Gde je otišao silni novac izdvojen za renoviranje škole? Na šta? Na šta je preusmeren ako su deca bila kod kuće, ako su i nastavnici od kuće predavali, ako se nastava održavala onlajn, dakle van škole? Na šta je potrošen taj silni novac? U čije je ruke otišao?U čijim džepovima je završio? Na koncu, zašto je ugledna škola godinama prosila novac od roditelja?

Kultura cenzure bola

Dok nestrpljivo čekamo odgovore na ova pitanja, da se kao javnost ne bismo uspavali, možda nas probude reči dr Ivane Bašić, istraživačice antropologije emocija, koje bolno podsećaju na to koliko koliko smo kao društvo sramno pali na važnom civilizacijskom ispitu. Njena je teza da se masakr u Mladenovcu možda mogao izbeći, da je odmah sutradan po masakru u „Ribnikaru“, proglašen dan žalosti. U tom slučaju, smatra Bašić, da je

školska godina završena odmah 3. maja, ne bi se pojavila lažna dilema da li su nam posle kobnog događaja potrebniji policajci ili psiholozi. I najvažnije, o čemu vredi dobro razmisliti, je, da li nam je uopšte potrebna kultura emotivnog potiskivanja, kultura cenzure straha i bola, kultura iz koje će ljubav i empatija biti prognane, jer, nije li upravo negovanje takve kulture dovelo do ovih strašnih zločina, smatra ova  istraživačica antropologije emocija.

Upravo to „Nije li upravo negovanje takve kulture dovelo do ovih strašnih zločina?“ – važno je izgovoriti nekoliko puta glasno, i u sebi, i svima oko sebe, jer je ta neshvatljiva kultura cenzure bola – ključ naše propasti. Nju nam vlast povodom ovih, i mnogih drugih ranijih tragedija, konstantno prepisuje, želeći da nam anestezira mozak. Nju je, krajnje neshvatljivo, preuzeo i deo roditelja dece iz „Ribnikara“, nije samo jasno zašto: da li iz komoditeta ili manjka saosećajnosti. Zato se na kraju, posve logično, nameće pitanje: da li se u ovakvom društvu, među nama ovakvima, fokus javnosti na tragediju može vratiti jednostavnim pitanjem i potpitanjem:

Da li bi se roditelji, koji smatraju da njihova deca treba da nastave školovanje na ribnikarskom stratištu, kao da se ništa nije desilo – da se smeju i vrište po hodnicima na kojima je prolivena krv njihovih drugova, mogli uveriti u suprotno kada bi im se pustio snimak masakra u kojem maloletni ubica hladnokrvno i precizno strelja svoje školske drugove, jednog po jednog, sa 57 metaka, bez trzaja i dileme? Njih 10 za minut i 38 sekundi. Da li bi se isto ponašali da je pucano u njihovo dete? Da je ubijeno njihovo dete? Da li bi se, s tim osećanjem, onda mogli staviti u položaj roditelja koji više nikada neće zagrliti svoju decu, koja nikada neće doživeti svoj 16. rođendan? Da li bi tada mogli da shvate zašto je tim roditeljima važno da celo rukovodstvo podnese ostavke, da cela sadašnja zgrada „Ribnikara“ bude spomen obeležje, koje će srpsko društvo podsećati zašto moramo saosećati sa drugim čovekom, umesto što sledimo lažne mitove, pa makar bili i ribnikarski.

Ima li u Srbiji dovoljno ljudi koji neće dozvoliti da bilo ko, u zamenu za devet trinestogodišnjaka i Dragana, izvuče novog magarca iz rukava?