Štedeli smo, dobili smo

Piše: Danka Milošević

Samo deset dana nakon tragedije u vračarskoj OŠ „Vladislav Ribnikar“, ministar policije Bratislav Gašić je kao jednu od mera za povećanje bezbednosti u školama najavio hitan prijem novih 1.200 policajaca. Pojačano prisustvo policijskih službenika u školama je bilo primetno odmah nakon tragedije u „Ribnikaru“ i masakra koji je dan kasnije usledio u selima oko Mladenovca, a nadležni su obećali da će i naredne školske godine policija čuvati đake.

Uzalud je struka slala poruku da škola opkoljena policajcima ne liči na školu, već na zatvor i da prisustvo policijskih službenika unosi dodatni strah i uznemirenost među učenike i nastavnike. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se držao svog uverenja da ne postoji majka koja se ne raduje što će čuvari reda biti dovedeni u svaku školu, ubeđen da će to za 70 do 80 odsto smanjiti vršnjačko nasilje u obrazovnim ustanovama.

Istovremeno, sa terena stižu informacije da je broj dece i roditelja koji su se nakon masovnih pucnjava obratili za pomoć školskim psiholozima i pedagozima udvostručen.

Nekoliko meseci ranije, tačnije kao odgovor na slučaj „izmaknute stolice“ nastavnici u srednjoj školi u Trsteniku, sada već bivši ministar prosvete Branko Ružić najavljivao je povećanje broja psihologa i pedagoga kao jednu od mera za suzbijanje i prevenciju nasilja u školama. To ne samo da nije realizovano, već se više i ne pominje.

Prema podacima Ministarstva prosvete, u 1.766 škola u Srbiji zaposleno je 2.605 psihologa i pedagoga, što je prosečno jedan i po stručni saradnik po školi. Upućeni kažu da ova cifra ne znači i toliki broj radnih mesta sa punim radnim vremenom, jer se u statistici, koja ne poznaje imena, dešava da stručni saradnik koji radi u dve škole sa pola radnog vremena broji kao dva izvršioca, što daje privid da su angažovani veći potencijali nego što je to u realnosti.

Broj stručnih saradnika definisan je Pravilnikom o kriterijumima i standardima za finansiranje, škola koji predviđa da pravo na psihologa i pedagoga imaju škole sa najmanje 32 odeljenja. Prema tom pravilniku, školama sa sedam i manje odeljenja sleduje 0,5 izvršilaca na poslovima stručnog saradnika i to pedagoga ili psihologa, a zavisno od potreba škole i programa koji se ostvaruje to može da bude logoped, socijalni radnik, defektolog ili andragog. Škola od osam do 23 odeljenja ima jednog stručnog saradnika, a od 24 do 31 odeljenja 1,5 izvršilaca. Pravilnikom je predviđeno da se sa porastom broja odeljenja povećava i broj izvršilaca, ali velikih škola koje mogu da angažuju više od dva stručna saradnika u našoj zemlji gotovo da nema.

Došlo sve na naplatu

Prema našim podacima, u školama radi oko 1.200 psihologa, a računajte da generacija broji u proseku oko 60.000 učenika. S druge strane, u predškolskim ustanovama ima oko 100 psihologa iako postoji potreba da ih ima u svakom vrtiću, kaže Branka Tišma iz Društva psihologa Srbije.

Ona je zajedno sa još nekoliko koleginica bila deo delegacije koja je 2015. godine tadašnjem ministru prosvete Srđanu Verbiću pokušala da objasni značaj i ulogu psihologa i pedagoga u školama, koji su se, uz još neke struke, našli na udaru racionalizacije u obrazovanju.

Prosvetna vlast je najpre donela nove pravilnike, pa ih potom pod pritiskom javnosti povukla, u međuvremenu je neke članove modifikovala, ali je epilog bio otpuštanje značajnog broja stručnih saradnika.

Šta se u to vreme dešavalo ostalo je zabeleženo u obraćanju tadašnje predsednice Pedagoškog društva Srbije Biljane Radosavljević koja je svojim članovima napisala:

„Pokušali smo da objasnimo zašto je važna pozicija pedagoga/psihologa u školama, obim i složenost posla koji ne može u školi da radi nijedan drugi stručnjak. Ukazali na značaj i potrebu za pedagogom i psihologom, na njihovu ulogu u inkluziji, individualizaciji, svakoj vrsti podrške učenicima, roditeljima i nastavnicima. Ukazali na moguće dugoročne posledice koje će nastati u društvu gašenjem radnih mesta stručnih saradnika. Pitali smo ministra da li je svestan činjenice da je ovo udarac na kvalitet rada ustanova. U dvočasovnom razgovoru sa ministrom dobili smo slušanje, ’saosećanje’ ministra, ali nijedan znak dobre volje da se nešto izmeni. Ministar je rekao da je pravilnik modifikacija starog pravilnika, da zna da nije dobar, da će se raditi novi koji će biti usklađen prema potrebama škola, ali da u ovom trenutku ne može da ga promeni ili povuče. Nije bilo objašnjenja zašto, bilo kakvih argumenata, samo čvrst stav da ne može da se menja. Na naš predlog da se zamrzne za ovu školsku godinu i koristi stanje sa kraja školske godine u junu, odgovor je bio da ne može“, napisala je Radosavljević.

Jedino što smo uspeli da postignemo je da škole uz kvalitetno obrazložen predlog mogu da se obrate ministru koji je imao mandat da poveća broj stručnih saradnika. Ali šteta je već bila napravljena, priseća se Branka Tišma.

U Šarčevićevo vreme

Nakon što se suočio sa drastičnim slučajevima vršnjačkog nasilja u školama Verbićev naslednik na mestu ministra prosvete Mladen Šarčević najavljivao je zapošljavanje novih psihologa i pedagoga, što se nije dogodilo. Umesto toga, tadašnja vlast posredno je poslala poruku šta zapravo misli o ovim stručnjacima.

U predlogu platnih razreda koji je rađen 2018. godine stručni saradnici su svrstani u kategoriju sa saradnicima u srednjim stručnim školama koji nisu bili obavezni da imaju visoku stručnu spremu. Mi smo tražili da budemo između nastavnika i direktora, nešto poput stručnog menadžmenta, jer pored direktora jedini imamo kompletan uvid šta se dešava u školi, uključeni smo u sve aktivnosti koje se dešavaju na nivou škole i u kontaktu smo sa svim učesnicima školskog života, od učenika, roditelja, nastavnika, zdravstvenih ustanova i institucija koje sa školom sarađuju, kaže Tišma.

Čime se bave psiholozi

Za razliku od nekih evropskih obrazovnih sistema u kojima su stručni saradnici izmešteni u posebnu službu na lokalnom ili regionalnom nivou, u Srbiji  psiholozi i pedagozi rade u školama, što specijalistkinja školske psihologije Biljana Lajović smatra dobrom tekovinom našeg obrazovnog sistema u poslednjih 70 godina.

Oni na različite načine pomažu i deci, i roditeljima i nastavnicima da se učenici bolje razvijaju. Problem je, međutim, što iz finansijskih razloga u nekoj školi stručni saradnik radi sa 50 ili 25 odsto radnog vremena, negde ima samo psiholog, negde samo pedagog, što znači da ta služba nije kompletna. A ona najbolje funkcioniše kada postoje oba stručna saradnika. Bilo bi idealno da pri domovima zdravlja postoje posebna razvojna savetovališta u kojima bi radili logoped, dečji psihijatar, specijalni pedagog i koji bi bili sledeći stepen podrške deci i roditeljima. Takva dobra praksa postoji pri domovima zdravlja na Novom Beogradu i Zemunu, ističe Lajović.

Ona kaže da jedan psiholog i pedagog na prosečno 700 učenika, koliko ih ima u školi, ne mogu da stignu da se dubinski bave nekim problemima i pomognu da se unapredi razvoj dece, jer je opis poslova kojima se bave veoma obiman.

Tu je i pomoć nastavnicima u pripremanju i realizaciji nastave, izrada planova i programa, pisanje izveštaja… dakle, veliki broj poslova koji faktički odvlače stručne saradnike od direktne komunikacije sa decom i roditeljima. S druge strane, imamo situacije u kojima roditelj primeti da dete ima neke teškoće i neće da se obrati školskom psihologu već ga vodi privatno ili na neko drugo mesto i neće školi da kaže.

U takvoj situaciji škola i ako uoči problem, tumara u mraku. Postoji jedan broj stručnih saradnika koji se ne snalaze najbolje, neki rade u dve i više škola i fizički je neizvodljivo da komuniciraju sa svim učenicima. Ima primera da školski psiholog istovremeno i predaje psihologiju, što nije dobro, jer on ocenjuje i ima drugačiji pristup kao nastavnik, a veoma je važno da psiholog bude osoba od poverenja, nabraja Lajović neke od teškoća u svakodnevnoj praksi.

Problem je i što Pravilnik o radu stručnih saradnika nije usklađen sa aktuelnim zakonom i novom koncepcijom obrazovno-vaspitnog rada koja predviđa i nove uloge za ove stručnjake.

„Sada ima mnogo više stručnih organa u kojima moraju da budu psiholog, odnosno pedagog, a po prirodi stvari su i deo nastavničkog i pedagoškog veća. Ako ste deo svakog tima i u njemu aktivno učestvujete gubi se stručnost, ali i mnogo vremena na sastanke“, napominje Tišma.

Sagovornice Nove ekonomije ukazuju da u našem društvu i dalje postoji veliki otpor prema psihologu i psihijatru, pa roditelji neretko odbijaju da po savetu učitelja ili razrednog starešine odvedu dete na razgovor.

„Insistiraju da je njihovo dete normalno i da ne treba da ide kod psihologa. Međutim, psiholog se ne bavi patologijom te vrste, već unapređenjem razvoja deteta i uočavanjem promena, pa ako uoči da se nešto dešava uputi gde treba dalje da se ide. Vi ne možete da naterate roditelja da odvede dete kod, recimo, specijalizovanog dečjeg psihologa ili dečjeg psihijatra. To nije ništa strašno, jer je razvoj pun turbulencija, naročito kad je turbulentno vreme i ne vidim razlog zašto da se detetu ne pomogne“, ističe Lajović.

Dodatni izazov u „imidžu“ je da se školskom psihologu ili pedagogu učenici „šalju“.

„Najčešće kada su u pitanju disciplinski problemi i od stručnih saradnika se očekuje da problem reše magičnim štapićem, što je nemoguće, a s druge strane, stav da se kod psihologa ili pedagoga ide po kazni pravi dodatni otpor na ta zanimanja“, navodi Lajović.

Naše sagovornice se slažu da je povećanje broja stručnih saradnika u školama potrebno i da oni ne treba da sede u kancelariji i čekaju da im neko pokuca na vrata, već su oni ti koji moraju da idu ka učenicima i nastavnicima. Međutim,  preduslov za to je da im se smanji obim posla. Dodatni problem sa novim zapošljavanjem je činjenica da pri školskim upravama odavno ne postoje koordinatori koji bi pružali pomoć i podršku stručnim saradnicima, što se pokazalo kao nužno i posle tragedije u „Ribnikaru“.

Kako predlaže Tišma, treba napraviti drugačiju sistematizaciju posla i rad psihologa i pedagoga više usmeriti na preventivne aktivnosti, a manje na obrazovne, mada je to jako povezano. „Poslednjih desetak godina stručni saradnici su opterećeni problematikom koja spada u kategoriju nasilja, mi se svakodnevno bavimo time, bilo da se nasilje dogodilo, bilo da pokušavamo da ga sprečimo, ili da su u pitanju neki postupci pokrenuti po pravilnicima, tako da puno vremena odlazi na razgovore koji su vezani za različite incidente. Sem toga, zbog velikog broja administrativnih poslova sve je manje prostora za rad sa decom, a da to nisu razgovori o problemima koji se prijavljuju. Kad imate oslobođeno vreme možete da planirate vannastavne aktivnosti, tribine, posete…“, kaže Tišma.

Prema njenom mišljenju, stručni saradnici ne treba da budu mreža kod koje se zaustavljaju problemi, uz obavezu da ih rešavaju, dok Biljana Lajović kaže da školski psihiolog i pedagog ne smeju sada da se pretvore u one koji traže i jure različite vrste patologije.

„Psihologija je ozbiljna nauka i ima dosta načina da pomogne, ali ako neke stvari tajimo, ako nećemo da angažujemo stručnjake, a pravdamo se štedljivošću, sve to se onda reflektuje na onoga kome treba pomoć i ne može da je dobije na vreme, pa onda eskalira. Ovo što se dogodilo u ’Ribnikaru’ je drastično i jako tragično i zato je sada vidljivo celom društvu, ali na mnogo načina se vidi da deci treba pomoć i psihologa i pedagoga da bi mogla da se osećaju dobro i prođu kroz period školovanja. Ako sledeću školsku godinu ne počnemo sa po jednim psihologom i pedagogom u svakoj školi, imaćemo jako ozbiljne probleme. To vrlo odgovorno kažem i nemam dilemu o tome“, poručuje Lajović.

Dve perspektive

Na pitanje šta je posao psihologa, a šta pedagoga, Biljana Lajović kaže da se i jedan i drugi bave unapređenjem nastave i unapređenjem razvoja dece, ali svako iz svoje perspektive.

„Pedagozi se bave tehnikama učenja, pravljenjem plana rada i učenja, a domen psihologa su emocije, kontrola emocija, socijalni život.. Samo u sinergiji te dve profesije u obrazovnom sistemu može da se napravi dobra kopča. Oni bi trebalo da rade timski, uz obaveznu saradnju sa odeljenskim starešinom i predmetnim nastavnikom sa kojim dete ima problem ili sa nastavnikom sa kojim dete uma jako dobru komunikaciju. To su resursi koje treba koristiti“, kaže Lajović.