Ustati protiv banalnog zla

Piše: Jelena Visser. Izvor: Radio Karantin

Dva duboko potresna masovna ubistva u Srbiji izazvala su lavinu reakcija i otvorila veliku debatu o uzrocima, o položaju dece, kulturi nasilja i odgovornosti vlasti. Vesti o ubistvima u školi u Beogradu i selima kod Mladenovca obišle su svet, kao i one o protestima u gradovima u Srbiji koji su usledili. Nama koji živimo u inostranstvu verovatno je bilo nemoguće da ne čujemo šta se dogodilo u Srbiji, sve i da inače ne pratimo vesti iz rodne zemlje.

Aleksandar Kocić i Jelena Visser stoga u podkastu Radio karantin, posvećenom emigracijama iz bivše Jugoslavije, pokušavaju da istraže zašto neki od nas po odlasku u novi život nastavljaju da prate vesti iz domovine, a neki se isključe, ili bar probaju da se isključe. I ako pratimo vesti, da li ih onda i komentarišemo na društvenim mrežama ili u privatnim kontaktima sa rodbinom i prijateljima u domovini? Da li nam onda smeta ako nam ljudi iz te domovine kažu kako nemamo prava da komentarišemo ili ne možemo da sagledamo situaciju jer smo otišli iz zemlje?

Gošća najnovijeg Radio karantina već duže vreme živi i radi u Holandiji. Ona redovno i pažljivo prati vesti iz Srbije, iz ličnog interesovanja, ali i profesionalno. Međutim, to njeno interesovanje se nije zaustavilo samo na pomnom praćenju vesti; ona je odlučila i da uzme učešće u protestima u Beogradu koji su usledili nakon pomenutih masovnih ubistava.

Dr Deana Jovanović je docentkinja na odeljenju za kulturnu antropologiju Univerziteta u Utrehtu. Održala je prošle nedelje predavanja i odletela u Beograd, pravo na protest Srbija protiv nasilja.

Po povratku u Utreht Deana Jovanović za Radio karantin kaže da je atmosfera na prostestu bila dirljiva. Između ostalog i izbog toga što je na njemu bilo više generacija jedne porodice (ona je na protest otišla sa svojom mamom) koje se već decenijama bore protiv jedne manje-više iste stvari. Ona kaže da je svojim prisustvom na protestu želela da označi da bi svi trebalo da snosimo odgovornost.

“Da, oni koji su učinili da dođemo do ovog trenutka treba da odgovaraju, ali i mi imamo ličnu odgovornost da promenimo stvari. Uplašena sam jer je atmosfera dostigla takav nivo letargije i nečega što je izvan reči. Oni ljudi koje ovo ne dodirne, nešto suboko nije u redu sa njima. A naročito reakcije (vlasti) koje su bezobrazne, tupe, neosetljive i uvredljive – ako ljude i to ne dodiruje, taj neko nije OK. I to je bila inicijalna kapisla da odem. Ja ne mogu i ne smem da otupim. Ne krivim nikoga, ali prosto nije više zdravo biti letargičan.”

Jovanović kaže kako je svesna da ovo ne može da radi svake nedelje, ni fizički ni finansijski, ali da joj je bilo potrebno da ovog puta ode da bi “bila ispravna pred samom sobom“. Beograd je ostavila tužna, ali u nadi da će se stvari promeniti na bolje.

“Kao antropološkinji meni je jasno na nivou društvene analize šta se događa i mi nismo jedini koji imamo problem sa autokratskom vlašću. Mnoge zemlje u Evropi i van nje žive na sličan način. Ali ono o čemu razmišljam i što bih volela da znam je kakvi su to ljudi, da uđem u glavu jednog čoveka na vlasti koji bezosećajno reaguje, podsmeva se i negira i zataškava situaciju koja trenutno postoji. Njihove  reakcije nam govore s kakvim ljudima imamo posla. U pitanju je zaista neka vrsta banalnog zla protiv kog mi i treba da ustanemo. Takvi ljudi ne smeju ni kola da voze, a kamoli da vode državu.”

Deana kaže da zna kakva je budućnost protesta, jer “borba protiv banalnog zla ne može da se predvidi. Ljudi koji su na vlasti u svojim rukama imaju mehanizme kojima vrlo uspešno guše svaku vrstu optimizma u vezi sa promenama. “

“Oni su svuda kapilarno zauzeli sve poluge moći, od vrtića do muzeja. Ne postoji trenutno ni jedna ustanova koja neće pokušati da uguši taj optimizam na ovaj ili onaj način. Zato sada ne bi trebalo to da se pitamo, jer je oteta i naša država i naša budućnost. I nada – ima taj miting nade 26. Maja – je takođe oteta i koristi se u nekakve druge svrhe. To nije naša nada. “

“Ono što je sada bitno jeste fokusirati se na male korake i konstruktivnu kritiku kako bi se sva nastojanja da se promena dogodi uspela”, kaže Jovanović i dodaje da smo mi sami proizveli narativ o tome kako nismo dobri da vodimo državu i kako je upravo vlast učinila da se ljudi osećaju bespomoćnima i ne vide ništa drugo osim njih.

“Ja mislim da je bilo ko od ljudi koji su se pojavili na protestu bolji da vodi državu od onih koji je vode. Nama je potrebna koalicija ljudi koji su zdravi, koji su dobri i koji drugima žele dobro. Gimnazijalci i mladi ljudi koji su na protestima su ti koji bi trebalo da vode državu i da se pitaju. Dakle, mislim da bi se trebalo kloniti kritike koja je parališuća”.

Ona dalje kaže da se veliki broj ljudi ponaša kao osobe koje su u nasilničkoj vezi i ne mogu da vide da iz takve veze mogu da izađu, upravo zbog toga što ih je nasilnik ubedio da ne zaslužuju ništa bolje.

“Nama svima treba pomoć u osmišljavanju nekih novih, alternativnih budućnosti, koje postoje ali ih ne vidimo jer smo dugo bili izloženi nasilju. Ova tragedija može da proizvede to da mi konačno shvatimo da postoji nekakav drugi izbor.”

Dr Jovanović jednako pomno prati vesti iz Srbije i kao antropološkinja i iz lične potrebe. Kaže da na društvenim mrežama bira bitke jer je tamo prisutan veliki broj pasivnih posmatrača, koji tom svojom pasivnošću vremenom postaju saučesnici. Dodaje da se revolucija neće izvesti onlajn, već oflajn.

“Nama društvene mreže moraju da posluže da razbijamo medijski mrak, ali samo klikom, lajkom ili učešćem u nekakvoj debati, ne postižemo nikakav veliki efekat, u čemu se slažu mnogi teoretičari aktivizma. Jedini mogući način da utičemo jeste biti na ulici kada god je to neophodno. Ukazati na radnom mestu, odbiti da budemo saučesnici, govoriti uživo – na predavanjima, u medijima i sa prijateljima, znači, direktan susret. I zato bih ovom prilikom pozvala sve moje kolege iz društvenih nauka da uzmu učešće u trenutnom pokretu da se nešto promeni jer nema razloga da se ćuti i bude tihi posmatrač.”