Horda

Piše: Ivan Radovanović

Poslednji put mi se to dogodilo pre nekih dvadesetak godina, kada sam, jednog popodneva, u Hilandarskoj ulici sreo Miroslava Markovića.

I u životu sam imao razne porive kada je o njemu reč, ali tada sam samo prošao kraj njega, on se vukao, šepajući, uz zid neke zgrade.

Posle sam mislio da sam možda mogao da ga udarim, pljunem, opsujem, ali, jednostavno, nisam. Samo sam osetio to, gađenje. I tugu.

Ja sam radio sa Slavkom Ćuruvijom. Miroslav Marković je napisao čuveni tekst “Ćuruvija dočekao bombe” i objavio ga u “Ekspres Politici”. Obeležio je čoveka za smrt.

Posle sam ga zaboravio. Njega, njegovo ime, lik, sve što sam mislio o njemu, ubeđen da je sve to ostalo zakopano negde daleko u prošlosti i da se više neće ponoviti.

Zaboravio sam gde živim. Zaboravio kako gomila reaguje. I da, kada se dogodi tragedija, uvek ima onih koji će veselo da je iskoriste.

Tada su nas bombardovali, ginuli su civili, deca, žene, starci, i Slavko je svima koji su zbog toga osećali bes, ponuđen kao krivac.

I ništa se nije promenilo. Posle strašnog ubistva osmoro đaka i mladog čuvara škole “Vladislav Ribnikar”, posle krvi koja je prolivena, posle horora koje su proživele porodice, rodbina, prijatelji, žalosti koju je osetio svaki normalan čovek, opet su se pojavili i Ekspres i Miroslavi Markovići.

I opet su gomili, čoporu, u kojem je najmanje onih koji žale (žalost isključuje mržnju), ponudili novu krv. Bacili su pred nju živo meso, kosti, i to sa jasnim predumišljajem, pozivajući je na linč, izazivajući najniže i najružnije strasti, huškajući je na ubistvo, na obračun sa “krivcima”, na oslobađanje svih onih frustracija, nezadovoljstava i mržnje koji postoje u svakoj gomili, uvek željnoj nekog tela koje treba raskomadati.

Danas je Ekspres Politika – Tviter. Danas se Miroslav Marković potpisuje raznim imenima: Petar Đurić, Ivan Ivanović, Sergej Trifunović, Dušan Teodorović…

Ljudi koji tvrde da se zalažu za slobode, demokratiju, sistem, institucije, pravdu… mirno su krenuli da tvituju i retvituju sliku Olivere Zekić, uz dodatak: saučesnik. Trifunović je još dodao da je bar troje dece na njenoj duši.

Ćuruvija dočekao bombe. Olivera Zekić ubila decu.

Razlika ne postoji, način je isti, jedino su motivi drukčiji. Oni koji su obeležili za smrt Slavka, radili su to, a sve kobojagi, u ime nacije i otadžbine, ubeđeni da ona vredi nečijeg ubistva.

Ovi koji obeležavaju Oliveru, rade to, takođe kobojagi, u ime slobode, civilizacijskih vrednosti, demokratije, istine, pravde, i ubeđeni su da njen život, bilo čiji život, nije uopšte velika cena, ako se ona plati za promenu vlasti koja im se ne sviđa, i koja im je, po difoltu, za sve kriva.

I kada gledam sve to, kada gledam njih, a Olivera mi je žena, osećam gađenje, i ponovo sam sebi ne mogu da odgovorim na razna pitanja.

Šta da radim, ako joj se, posle novokomponovanog Ekspresa i novokomponovanih Markovića, nešto desi? Da ih nađem, jednog po jednog? Da im uradim isto ono što njoj neko bude uradio?

I šta onda sa tim? Gde nas to vodi, i to posle tragedije koja ima srazmere bombardovanja, svake duše u ovoj zemlji?

I zato, pre nego što se išta desi, pitam, vrlo otovoreno, i javno:

Da li ste vi normalni? Da li znate šta radite? Umete li da se suzdržite, od mržnje, bar dok traje ova žalost? Zašto vam nije dosta krvi? Umete li da zaista žalite? Da li ste sposobni za empatiju, ljubav, saosećanje, bez mržnje, bez potrebe da zapišavate grobove?

Čemu to izigravanje dominantnih mužjaka koji predvode čopor, a kunete se u civilno društvo? Hoćete li biti zaista srećni, ako se nekom nešto ružno dogodi? Mislite da će vas sve to da zaobiđe? Da nema dovoljno, svuda oko nas, onih koji će onda vas da proglase za krivce i nahuškaju neku drugu gomilu?

Na kraju, šta tačno hoćete? Društvo, ili hordu.

Javite mi, da znam šta da radim, da li da živim normalno, ili da poludim i pravim neku svoju prioritetnu listu.

I molim sva udruženja, predstavnike medija, međunarodnih organizacija, da ovaj put probaju da reaguju. Na vreme.