Rijetki njeguju ljubav prema poeziji kao Iranci
Piše: Svetlana Dojčinović
O dođi, izgubio sam razum u tvojoj ljubavi,
nekada bio je grad, ostale su samo ruševine sada.
Tvoja ljubav me je odvojila od svog doma i života,
A prijatelj mi je čežnja.
Homayoun Shajarian, poznati iranski pevač, utkao je svoj milozvučan glas u Rumijev gazal. Sahal, devojka koju sam upoznala u Teheranu pre mnogo godina, kaže da je odrasla uz poeziju.
„Poezija je svuda oko nas – i obožavam to. Takođe, veoma je vezana za kaligrafiju i tradicionalnu muziku. Prekrasno je što se pevaju pesme stare i do 800 godina, a mi osećamo kao da su danas pisane“.
Nema veće ljubavi prema poeziji od one koju neguje Iran. Svako ko poseti ovu zemlju može to da oseti u svakom gradu, svakoj bašti otrgnutoj od suve zemlje, u svakom nežnom cvetu ruže koja svoj miris brani bodljama. Oko mauzoleja velikih pesnika u Shirazu, čitave se porodice okupljaju da slave poeziju, ljubav i život, deleći najdraže stihove.
Rumijeva neumorna potraga za istinom
Sahal kaže da poslednjih dana šapuće jedan Rumijev gazal.
„Nakon što si me pitala za najdraži stih, u mislima se probudila Rumijeva pesma ‘Budi nem’. Čini mi se da je smisao veći nego što moje srce sada može da prihvati. Osećam da mi se duša kida. Postoje tajne, duhovne, koje nikada nećemo razumeti, ukoliko ne tražimo odgovore duboko u našoj duši“.
„Dok sam bila mlađa, Hafez mi je bio najdraži. Prvi Divan sam dobila sa 13 godina. Bila je to mala knjiga, koju sam nosila svuda sa sobom. Mnogi njegovi stihovi su o ljubavi, stoga mi se čini da ga vole podjednako i mlađi i stariji, dok je Rumi nepoznanica za tinejdžere. Posle nekoliko godina sam otkrila Saadija. Sećam se da sam bila oduševljena njegovom inteligencijom, pogotovu u Golestanu“.
„Teško je odabrati najdražeg“, kazala je Sahel. „Ako bih baš morala, bio bi to Rumi, jer njegova poezija nosi dubinu. Možda mogu i ovako da kažem: njegovi stihovi su kao glavno jelo, jer bez deserta možeš da živiš, ali ćeš bez glavnog jela umreti“.
Sahel je navela da je njen omiljen kuplet posvećen Shamsu, čoveku koji će Rumiju zauvek promeniti život. Rumijeva neumorna potraga za istinom i Shamsov misticizam su ono što je spojilo ova dva velika pesnika. Rumi uvek ističe da ćemo odgovore pronaći samo ako tragamo duboko u sebi.
Koliko dugo ćete biti zabrinuti za potrebe ove duše?
Dokle ćete brinuti o ovom svetu nevolja i borbi?
Ti si ono za čim tragaš.
Bezvremenska i složena priča kao inspiracija
Dugi niz vekova iznova se govori o Layla i Majnunu, jer nikada nije bilo dvoje tako istinitih ljubavnika kao što su oni bili.
Zaista je on ludak, majnun, rekli su.
Bezvremenska i složena priča o Layli i Majnunu bila je inspiracija za mnoge književnike, a Nizami Ganjavi prikazao je veoma strastvenu sliku slavnih ljubavnika.
Jedne noći očajni Majnun se u suzama molio: „O Gospode moj, koji si me napustio. Zašto si me Ti ‘Majnun’ prozvao?
Zašto si od mene napravio ljubavnika Lejle? Napravio si mi jastuk od divljeg trnja,
Naterao me da lutam dan i noć bez doma. Šta hoćeš od mog zatvora? Gospode moj, poslušaj molbu moju!“
Gospod je odgovorio: „O izgubljeni čoveče,
Sa Laylinom ljubavlju ispunio sam tvoje srce; Lepota Layle koju vidite
To je samo još jedan moj odraz”.
Prolazim pored ovih zidova, zidova Lejle
I ljubim ovaj zid, i taj zid,
Nije ljubav prema kućama ta koja mi je uzela srce, nego prema onoj koja u tim kućama obitava.
Razmišljanja o smislu života, o tome šta je ljubav, nas obuzimaju dok uranjamo u njihovu priču. Mnogo je verzija ljubavi Layle i Majnuna ispisalo naslove knjiga (više od 50 samo u Iranu), no niko nije mogao da nadmaši delo Nizamija Ganjavija. Ova tragična ljubavna priča ima dobro poznatu temu mlade ljubavi, strasti i razdvajanja, koje nije ublažilo njihovu odanost, stoga je čini zbilja vanvremenskom.
Stihovi iz 14. vijeka koje je pisala žena
Čak je i Jahan Malek Khatun bila inspirisana ovim ljubavnicima. Pod dubokim uticajem Saadija, njene pesme su uglavnom gazali, ali ne smemo da zaboravimo da je to bio 14. vek i da ih je pisala jedna žena. Hrabro je postavljala mnoga pitanja, jedno i u vezi sa rodom. Kao princeza je Jahan Malek je imala moć, ali kao žena bila je inferiornija od bilo kog svog ljubavnika.
Ako me poljubiš svojim usnama boje rubina, draga moja,
ja bih bio tvoj rob i nosio bih tvoju minđušu u svom uhu.
Njen rad je i veoma senzualan, usuđujem se da kažem, te je ovo ponovno otkriće njenih stihova kao otvaranje flaše starog, dobrog vina. Malek Khatun nas i danas podseća koliko je život bez opojne ljubavi i uzavrele strasti pust.
O, hajde da raspršimo latice ruže i napunimo čašu vinom;
hajde da iskidamo svod univerzuma i stvorimo novi.
Ako je namera žalosne vojske da prolije krv ljubavnika,
Peharnik i ja ćemo zajedno jahati i uništiti temelj vojske!
Sipaćemo ružinu vodu u krčag purpurnog vina;
a u kadionicu ćemo sipati slast mirisnog vetra.
Kroz poeziju čuvaju historiju
Bila je već kasna jesen u Shirazu. Crnokosi mladić sedeo je na klupi nedaleko od rascvetalih pupoljaka ruža oko Hafezovog groba, i utonuvši u večne stihove u kojima se proliva strast kroz metafore ljubavi i vina, bio je potpuno nesvestan ljupkih glasova devojaka koje su recitovale gazale, kao ni porodice koja odaje počast velikom pesniku, ali ni lišća drveta narandže koje je nehajno padalo na njega.
Poezija u Iranu je i način postojanja, utkana u odnos prema sebi i svetu koji nas okružuje.
Kroz poeziju se i dokumentuje istorija, a najbolji primer je Ferdowsi, čija je knjiga Shahnameh uistinu istorija u stihu. Homer sa Istoka, kako su ga zvali, prikupljao je i zapisivao priče o legendama i istoriji, koje su danas neizostavan deo iranskog identiteta, a i danas roditelji svojoj deci daju imena iz Shahnameha, jer na ovaj način ponosno čuvaju istoriju Irana od zaborava.
Tekst je prenet sa portala Al Jazeera Balkans.
