Pet godina od smrti Slobodana Stojšića

Život mu je bio obeležen medijima, umetnošću i neprestanom borbom da se bude slobodan – da se kaže ono što se misli.

Tu borbu vodio je pune dve decenije, kao prvi čovek novosadskog Radija 021.

Sve je počelo sa muzikom. Bio je bubnjar u gradskim bendovima Faber, Porta, Cocasion, Neron, Stone Free. Neodvojivo od Bobe je bilo iskustvo u Sing Sing Singersima, gde je uz Žiksu, Baju i Pikija doprinosio rokenrol sceni Novog Sada.

Devedesetih godina zamenio je mesto na bini sa mestom kraj bine – postao je menadžer. Tako je jedan period organizovao nastupe Obojenog programa, Atheist rap-a, Boya…

Bobino ime ostavilo je pečat na jedina dva izdanja legendarnog Vojvođanskog bluz benda. Na prvom je bio muzički urednik, a deceniju kasnije bio je izdavač album “Vreme je za Novi Sad”.

Za Novi Sad je ostao značajan i po tome što je 1997. godine organizovao prvi doček Nove godine na Trgu slobode, što je kasnije preraslo u tradiciju. Iste te godine osnovan je Radio 021 i od tog trenutka Bobino ime se povezivalo sa ovim medijem.

U oproštaju od svog prijatelja i saborca Veran Matić je zapisao da je Boba pripadao manjini, neostrašćenima, a retkost je predstavljala i njegova stalna potreba za izgradnjom mostova. Boba je, pisao je Matić, jednostavno previše sebe dao za jedan život.

Prijatelji su se prisećali da je Slobodan Stojšić tih devedesetih bio mnogo toga – od direktora i urednika, preko portparola, do društvenog aktiviste i pokretača promena. Prema rečima Sretena Kovačevića, bio je lično odgovoran prema ljudima u svojoj blizini i uvek je nalazio rešenje za svaku situaciju.

Početkom novog milenijuma Stojšić je osnovao Multiradio, čiji se program emitovao na pet manjinskih jezika Vojvodine. Po rečima prvog urednika Đerđa Horvata, Slobodan nije bio filozof multikulturalizma, već je istinski verovao u ono što je pokrenuo, u trenutku kada je malo ljudi želelo da pomogne novinare manjinskih zajednica.

U poslednjoj godini svog života bio je veoma aktivan. Te 2017. organizovao je događaje u čast pola veka rada Želimira Žilnika, izložbe novosadskih slikara Pavela Popa, Đorđa Beaere, Đorđa Kovačeva i Vladimira Labata Rovnjeva, pokrenuo je “Novosadsku kulturu sećanja”, kao događaj kojima se odaje počast junacima gradske rokenrol scene, ali i svoj poslednji projekat “Čuvarkuća”, koji je u prvi plan isticao Vojvodinu, njene različitosti i mogućnosti suživota, čime je potvrdio da se rad na izgradnji mostova nikada ne završava.