Poruke žrtve nasilja prvog Prajda: Kad ti je rat nametnut, onda se boriš

Piše: Iva Gajić

Ovako za Radio Slobodna Evropa (RSE) Prajd šetnju komentariše Igor Dobričić, koji je na prvom Prajdu u Srbiji 2001. godine bio prebijen.

U Beogradu je za 17. septembar najavljena šetnja u okviru manifestacije Evroprajd (EuroPride), evropske manifestacije posvećene LGBT+ pravima čiji je glavni grad Srbije ovog puta domaćin.

Za isti dan okupljanje su najavile neformalne desno orijentisane grupacije. Policija je najavila da će zabraniti oba skupa jer je, kako je navedeno u zvaničnom saopštenju, bezbednost učesnika obe šetnje na najavljenim trasama ugrožena.

“Ne pratim vesti, tako da ono što ja znam o tome šta se dešava u Srbiji po tom pitanju je od mojih prijatelja, i od njih sam zadnjih nekoliko godina slušao nekakve pozitivne pomake. Tako da sam ja to uzeo zdravo za gotovo, te me je ovo sad potpuno zateklo”, rekao je u intervjuu za RSE Igor Dobričić, koji više ne živi u Srbiji.

Prva Parada ponosa u Beogradu ostaće upamćena po nasilju prema učesnicima manifestacije. Skup je organizovan u centru Beograda, 30. juna 2001. pod sloganom “Ima mesta za sve nas”.

Epilog okupljanja LBGT+ aktivista bilo je nasilje.

Aktiviste su napali pripadnici desničarskih i navijačkih organizacija. Među njima i predstavnici ultradesničarskog pokreta Obraz, organizacije čije je delovanje kasnije, 2012. godine, zabranio Ustavni sud Srbije.

Nasiljem na učesnike Prajda krenuli su i navijači sportskih klubova Crvene zvezde i Partizana, a među okupljenim protivnicima našli su se i članovi desničarske Srpske radikalne stranke kao i pojedini sveštenici Srpske pravoslavne crkve (SPC).

Iako se unapred procenjivalo da je okupljanje bezbednosno rizično, policije nije bilo dovoljno i nije adekvatno reagovala na nasilje. Prema podacima Belgrade Pride više od 40 osoba je povređeno, dok je, kako podsećaju u ovoj organizaciji, zvanična reakcija Vlade Srbije tada izostala.

RSE: Da li Vas trenutna atmosfera podseća na atmosferu iz 2001. godine?

Dobričić: Kad vidim te slike mene to momentalno vraća nazad u 2001, koja je za mene neka vrsta traume koja je preostala. Tako da ja imam komplikovan emocionalni odnos prema tim slikama koje se sad pojavljuju kao da se ništa nije desilo između 2001. i 2022.

Zanimljiva je činjenica da sam u nekom razgovoru sa svojom prijateljicom pre nekoliko dana rekao ‘pa ništa se nije promenilo’, i ona se svom snagom trudila da me uveri da se promenilo. Ja imam utisak da je iz neke vrste očaja pokušavala da uveri i sebe i mene da stvari nisu iste, ali te slike koje sam ja video su šokantne.

Onda sam ja krenuo da gledam i malo više da se bavim time zadnjih dana da bi dobio neku jasniju sliku šta se dešava, i još uvek mi je teško da vidim bilo kakvu razliku. Ja u stvari ne znam da li uopšte ima bilo kakve razlike i da li se uopšte bilo šta promenilo. Izgleda da nije. Nikav argument mi niko nije dao da to nije ista situacija.

Možda je jedina razlika između 2022. i 2001. to da 2001. sada postoji kao upozorenje, a tada nije postojala. Ono što je (književnik) Vladimir Arsenijević rekao da je 2001, nakon toga što je Miloševićev režim sklonjen s vlasti i Milošević poslat u Hag, postojala neka vrsta naivne vere da se stvari menjaju. E sad, 2022. je sam potrebno pogledati te slike iz 2001. i onda ta vrsta naivnosti više u tom smislu ne postoji.

RSE: Da li mislite da je društvo išta naučilo na vašem primeru i žrtvi koju ste podneli 2001. godine?

Dobričić: Tu postoje razni aspekti u toj situaciji. Jedna stvar jeste ideja za koju smo mi toliko vezani, a koja je produkt liberalnog načina razmišljanja, a to je da se stvari kreću na bolje linearno. Znači da se nešto naučilo iz onoga što se desilo, da se društvo kreće napred, da će svaki put u malim inkrementalnim koracima da se poboljšava. Ja mislim da tu postoji neka vrsta iluzije koju smo mi nasledili od tog liberalnog načina razmišljanja koji je zasnovan na ideji linearnog progresa.

Mogu da se promene zakoni i razne stvari na površini, ali promena mentaliteta zahteva i da se mi sa nacionalnim mentalitetom prvo suočimo.

Stvari mogu da se kreću i na gore iznenada, i da se sve što je postignuto i izgubi, i da se onda krene ispočetka. Mi mislimo nešto smo mi prevazišli i na to ne možemo da se vratimo. Mi možemo da se vratimo na to, možemo i da degradiramo i više. Tako da ta vrsta uspavanosti koju ta ideja apsolutnog progresa u nama proizvodi je vrlo opasna, i bilo bi pametnije osloboditi se tog načina razmišljanja.

Onog momenta kada mi izađemo iz tog liberalnog progresivističkog načina razmišljanja i pogledamo na srpsku realnost, onda se suočavamo sa problemom mentaliteta koji se ne menja spolja, koji je jako dugačak proces evolucije, na kojem 20 godina i nije neki naročito dugačak period. To je ta ideja da će za 20 godina srpski mentalitet da se promeni. Mogu da se promene zakoni, mogu da se promene razne stvari na površini, ali promena mentaliteta zahteva, pre svega, da se mi sa nacionalnim mentalitetom prvo suočimo.

I to iznenađenje da su ti ljudi na ulicama je takođe posledica toga da mi koji mislimo da smo to prevazišli živimo u nekoj vrsti geta. Možda smo mi prevazišli, ali u smislu okruženja u kojem smo to je daleko od toga da je prevaziđeno. Čak se nije naročito ni promenilo za ovih 20 godina.

RSE: Šta ljude motiviše da budu ekstremni protiv LGBT+ zajednice?

Dobričić: Tragedija tog pitanja je da se preko gej prava prebijaju razna druga politička pitanja vezana za ideju ljudskih prava i za geopolitičku situaciju.

Zašto se ovo dešava danas ima jako puno veze sa time šta se dešava u Evropi u vezi sa ratom u Ukrajini, u vezi sa Putinovim interesom da Srbiju drži u određenom stanju zavisnosti i otpor Evrope.

Znači rat se tu negde odigrava preko naših glava, i paradoksalno arena u kojoj se taj rat odigrava jeste pitanje male grupe ljudi koji samo traže svoja prava.

Ta cela situacija se na neki način zloupotrebljava u političkoj borbi koja je mnogo veća nego što je samo pitanje gej prava. To nema veze sa bavljenjem pitanja ljudskih prava i LGBT+ populacije, to ima veze sa kontrolom društva.

Ima nečeg tragikomičnog u tome, zato što je to isto kao moja situacija prebijanja 2001. Svi zaboravljaju da kažu da se gej Prajd 2001. odigrao na dan kada je (bivši predsednik Srbije Slobodan) Milošević predat sudu u Hagu. Taj čin koji nema apsolutno nikakve veze sa gej Prajdom je proizveo situaciju u smislu besa i afektivnog sadržaja koji je bio u stvari baza za tu vrstu sukoba, a ja sam se samo našao tu slučajno.

Ja uvek mislim da u pitanju gej prava ima nečeg simboličkog u tome. Praktično se ti nađeš u sred tog rata, a da faktički nikad taj rat nisi ni želeo. Ja nemam nikakvog razloga niti mislim da iko u gej populaciji ima bilo kakvog razloga da ulazi u rat sa bilo kime. Kad ti je rat na neki način nametnut, onda nemaš izbora nego da se boriš.

Ono što gej populacija traži u Srbiji, kao i bilo gde, jesu vrlo bazične ljudske slobode.

RSE: Šta biste poručili onima koji protestuju protiv Prajda?

Dobričić: Ja bih im poručio istu stvar koju sam im poručio i 2001, a to je da nije pitanje da li sam ja gej ili nisam. Ako ja živim svoj život i nikoga tim životom ne ugrožavam, a to podrazumeva i najbanalnije situacije kao hodanje ulicom – pošto na kraju krajeva u nekoj osnovi Prajd nije ništa nego šetnja – ako ja šetam ulicom, kakav god ja da sam, a ti me napadneš na ulici, onda je nemoguće da ja budem odgovoran za to nasilje.

Jedino što ja mogu njima da poručim jeste da o tome razmisle. Dakle, bilo ko da hoda ulicom, nije bitno kako on izgleda, i neko drugi mu priđe i udari ga pesnicom u glavu, a ti stojiš sa strane i gledaš, ko je tu u problemu – taj koji hoda ili taj koji ga udara pesnicom u glavu?

Ja bih samo želeo da zamolim te ljude da se zaustave za momenat, na stranu sve drugo, i razmisle o toj situaciji, a naročito da razmisle o toj situaciji ako su hrišćani.

Ja bih one koji smatraju sebe hrišćanima onda dodatno podsetio na Hristov primer. Samo da razmisle ko u toj situaciji hoda Hristovim putem – da li onaj koji udara drugog pesnicom u glavu, ili onaj koji je udaren pesnicom u glavu.

RSE: Rekli ste da ne planirate da se priključite ovogodišnjem Prajdu, ali da planirate da posetite Beograd uskoro. Da li Vam poseta Srbiji posle toliko godina budi neka osećanja?

Dobričić: Ja imam komplikovano osećanje. Ja sam rođen i odrastao u Beogradu. Beograd je grad koji na nekom drugom nivou jako volim, jer mi je poznat u nekom vrlo dubokom smislu. Svaki ćošak ima neki specijalan smisao za mene i to je uzbudljivo jer nisam jako dugo došao, tako da me to s jedne strane jako uzbuđuje.

S druge strane, imam neku vrstu anksioznosti pošto nisam siguran kako ću sa tom vrstom traume, koju još uvek negde verovatno u svom telu nosim, kako će to da se odigra u toj situaciji. Nemam jasnu sliku. Drago mi je da ću da vidim neke ljude koje dugo nisam video. Imam blagu tremu.