Biljana Srbljanović – Papuče za Kosovo

Piše: Biljana Srbljanović

Naši reprezentativci su, dakle juče, na Instagramu objavili da se povlače iz važnog medjunarodnog takmičenja jer im je zapalo da igraju sa Kosovom, što su oni s gnušanjem odbili. Objava je kratka: na pozadini od čak dve srpske zastave, jedne preko druge, pisalo je da se za njih takmičenje završava jer “ne možemo da izadjemo na teren protiv tzv reprezentacije Kosova” i još “Kosovo je Srbija” i to je to.

Tabloidi i društvene mreže, su se, naravno, raspomamili – počele su da pljušte čestitke, pozdravi, zaklinjanja, bratimljenja, padanja u amok, sekle su se vene u čast i slavu dva mlada momka što ne daju, a često i nedaju Kosovo. “Ponos jači od svake pobede” naslov je u novinama, “Dogodine u Prizrenu” pljuštalo je po Tviteru, dvojica sportista u relativno levom sportu, postali su instant zvezde.

Kako smo od sporta koji je simbol ležerne, relaksirane gotovo idilične atmosfere, za koji nismo ni znali da imamo reprezentaciju, uspeli da napravimo bojno polje i pozive na rat, ja stvarno ne umem da objasnim. Ili, ipak možda umem.

Radi se o tome što, da citiram jednog starog partijskog druga, kao društvo stvarno super i imamo samo dva problema: što smo govna i što lažemo.

Jer, istina je zapravo sledeća: takmičenje od koga su dva reprezentativca (jedan tim) odustala je Balkansko prvenstvo za seniore u odbojci na plaži (koja se kod nas, iz nepoznatih razloga zove “na pesku”, plaža zvuči neozbiljno?) koje se ovih dana održava u Turskoj. Sad, prva stvar koja me muči je, što momcima nije frka što je Balkan u Turskoj i kako su taj geostrateški minjončić progutali, kad se već interesuju za Kosovsku bitku and so? Drugo, na ovom turniru Kosovo učestvuje već dugo, šta više, ta zemlja je jedna od jedanaest punopravnih članica Balkanskog odbojkaškog saveza, čiji smo član i mi.

Grb države Kosovo zvanično je zastupljen uz grb Srbije na svim objavama i dokumentima ove asocijacije. Pored toga, na dotičnom prvenstvu Srbija ima još predstavnika, dva ženska i dodatni muški tim, koji su najnormalnije nastavili da se sportski bore, bez obzira na bojkot saboraca iz reprezentacije. Ja razumem da su se ova dva mladića (namerno ne navodim imena, jer ne želim da se bavim lično njima) nadali da neće u žrebu izvući baš Kosovo, ali u takmičenju od samo 11 zemalja, koje su šanse za to? Osim toga, ako već igraš na turniru čiji je suorganizator i punopravni učesnik upravo Kosovo, koja je to nijansica koju si uspostavio u vidu linije koja se ne može preći? Ili, što reče Informer, dokle ide ponos i kad počinje poniznost, u lupanju lopte preko mreže na obali mora u sunčan dan mladića i devojaka rodjenih par godina posle rata na tom istom Kosovu?

Zašto je ponos da u papučama najnormalnije šetaš kraj terena na kom igraju sportisti sa Kosova, ne bojkotuješ, ne smeta ti, a što i da ti smeta, da bi stigao do svog, ali je poniznost da se na dotičnom terenu zadržiš? Koja to sumanuta logika vodi ljude da decenijama ispiraju mozgove deci kao što su ova dvojica, da uopšte pomisle da sve ima smisla?

Potreban je ozbiljan talenat da se jedan ovakav sport, što je bukvalno izmišljen u rajskom vrtu Vaikikija, pa se proširio medju surferima i blejačima kalifornijskih plaža, koji se igra u gaćama i bosih nogu, dok šume talasi i vetrić čarlija, pretvoriš u platformu za propagandu mržnje i rata. Ali eto, i to se može, samo kad se Srbi slože.

Tu ipak nije kraj priče. Delovalo mi je prilično riskantno da se neka nacionalna ekipa na strogo ustrojenom važnom sportskom takmičenju, povuče iz ovih razloga, a da za to ne snosi nikakve konsekvence zbog nesportskog ponašanja ili mešanja politike i sporta. I ne lezi vraže.

Na zvaničnom sajtu Srpskog odbojkaškog saveza, kao i na sajtu samog turnira piše da su momci odustali zbog nečeg drugog. Tamo navode da naš tim “posle polovičnog učinka (jedna pobeda i jedan poraz)”, odustaje od daljeg takmičenja “zbog lakše povrede” jednog od njih.

Nigde ni reči o Kosovu, ponosu, bojkotu “takozvane države” niti išta slično.

Momci su TAMO prijavili lakšu povredu (možda crvenilo od sunca), i pod tim izgovorom izašli iz takmičenja bez posledica. Ali su OVDE su ovde objavili da to bilo iz razloga akutnog patriotizma. Nekog su sigurno slagali, ili nema povrede, ili nema “patriotizma”. Ne može oba.

Kad bolje razmislim, možda i može: izliv patriotizma u mozak u vidu glupe objave na internetu i jeste jedna vrsta lakše povrede. Opasno je da preraste u teške telesne, kad se sa virtuelnog života, prelije u stvarnost.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.