Pean Grčkoj revoluciji

Piše: Radivoj Cvetićanin

Prikazima su je propratili eminentni autori u nekoliko medija – visokim ocenama, bila je okosnica Dunav festa u Kuli Nebojša, bila je povod naučnog seminara na Institutu za evropske studije, feljtonizirana je u Politici, i sad je, naravno, pred drugim izdanjem (Čigoja štampa).

Nije tu kraj njene brze slave.

Autoru su uzeli intervjue vodeći grčki listovi, Katimerini i To vima, a velika atinska izdavačka kuća Kastanjotis štampaće je na grčkom u prvoj polovini naredne godine.

Tad će je helenističko društvo u Londonu predstaviti i engleskoj publici.

Recenzije se očekuju i u naučnim časopisima. (Prava mala saga.) Pisac ovog članka nije impresario ni autora ni njegove knjige, iako je spomenut u knjizi kao onaj koji je ohrabrivao njen nastanak, ali je slobodan izraziti uverenje da se ni tu ne očekuju iznenađenja.

Oslonac za tvrdnju nalazi u činjenici da su joj predgovor pisala dva ugledna istoričara i profesora – iz Soluna Spiridon Sfetas, iz Beograda Milan Ristović – obojica sa punim respektom.

Profesori u principu nisu naklonjeni uljezima u svoja područja rada – a Spasojević je, kao što se vidi, opasan uljez – međutim, bili su daleko od toga da mu ne izraze dobrodošlicu u klub.

Spasojević, naime, nije istoričar, premda je njegova knjiga – knjiga rasnog istoričara.

On je studirao pravo i ekonomiju.

Čitaocima Danasa, međutim, njegovo pisanje nije nepoznato, na ovim je stranicama objavio više osvrta – evo, ispostavlja se kao simptomatično, najčešće upravo na ona izdanja koja su naginjala istoriji.

Prelomna tačka možda je bio prikaz Čerčilove biografije čiji je autor Boris Džonson, a koju je Spasojević kod nas predstavio promptno, čim se pojavila u Londonu.

Ono što nam ovo prisećanje govori, to je da tako rade oni koji vole istoriju.

Naravno da naklonost nije dovoljna da bi se došlo dovde dokle je on stigao.

Ali od nje se počinje.

Knjiga političkih studija i diplomatskih analiza Između Turske i Evrope, koju je štampao 2016. bila je međukorak, priprema za ovaj veliki koji je preduzeo.

Pokazao je već tada da ima štofa: da zna da misli, i, što je isto tako važno, da zna da piše.

Ali, kao što nije dovoljna naklonost, nisu dovoljni ni ovi darovi koje sudbina nameni tek ponekom.

Zgodno je da se u prilog tome kratko ispriča ova pripovest: pre Spasojevića u Atini je, takođe ambasador, bio Dušan Bataković, baš istoričar – nije, međutim, napisao knjigu o Grčkoj.

Spasojević ga u apendiksu spominje, s klasičnom otmenošću, kao dobrog prethodnika i druga, koji ga je, štaviše, zavetovao da uradi ono što on sam nije.

Ali šta je za to trebalo učiniti?

Za to je trebalo zagrejati stolicu.

Retki su čak i pismeni i sposobni ambasadori spremni na taj napor.

Spasojević je onoj svojoj ljubavi za istoriju, i svom talentu, dodao tačno taj element.

Njegova Grčka plod je, tako, mukotrpnog i predanog rada, i jedne opsesivne energije.

Išlo mu je na ruku što je znao grčki, mogao je da se osloni na masivnu domaću građu, na arhive i knjige, rukopise i memoare, i on se, koliko se da primetiti, nije štedeo, jednako kao i kod stranih izvora.

Ovo je knjiga enciklopedijske inspiracije.

Ono magistralno što je uradio bio je izbor teme: 2021. padala je dvestota godišnjica od početka grčkih ratova za nezavisnost, i on je birajući je ušao, kako se to danas kaže, u pucanj.

Time je obavio veliki deo posla. Treba odmah otkloniti moguć prigovor da je reč o prigodnoj knjizi.

Njoj jubilarni vetar javne pažnje nesumnjivo duva u leđa, ali bi ona imala iste koordinate vrednosti i da nikakve godišnjice nema.

Knjiga, naime, od nje nije zavisna pre svega kao naučni rad.

Mi smo ga, doduše, u naslovu nazvali pean, i nismo sigurni da će se to dopasti autoru, kao što mu se ne dopada ni druga reč pored te prve – revolucija, koju on u knjizi izrikom izbegava zbog rđavih konotacija što ih ona po njegovom mišljenju sa sobom nosi – pa ipak držimo da obe imaju opravdanja.

Spasojević je o drami grčke borbe za nezavisnost pisao u širokom zamahu, racionalno i hladno: vodio se činjenicama, a one nisu govorile samo o sjaju borbe nego i o trenucima mizerija, kad su se Grci tukli ne samo sa Turcima nego i među sobom – u tri građanska rata – podsticani surevnjivošću vođa ili interesima evropskih sila.

Njega, dakako, nije nosio onaj zanos i idealizam Bajrona, Šelija, Puškina, ili Igoa, koji su grčkoj revoluciji pevali himne. (Bajrona i Puškina je u knjizi, inače, posebno, vanredno dočarao.) Ali je makar simbolički i on nekako stao u red sa tim velikim ljudima, ispisujući kraj sve svoje uzvišene i stroge objektivnosti pohvalu pregnuću jednog naroda koji je stvorio prvu modernu državu na Balkanu.

Otud taj pean u naslovu.

Koja ga borba za slobodu, uostalom, ne zaslužuje?

Već su i drugi koji su pisali o knjizi isticali njenu jednostavnost i preglednost.

Spasojević je to postigao time što je napravio produktivnu strukturu knjige.

Podeljena u pet glavnih poglavlja i stotinak manjih (sto dva, ako baš hoćemo tačno), ona je ugodno skrojena i za autora i za čitaoca: njemu je bilo lakše da je tako piše, čitaocu sad da je čita.

Fragmentarnost je, međutim, samo prividna – osnovna nit priče nigde se ne gubi, jer je upravo do nje Spasojeviću naročito stalo.

On istoriju i doživljava – poput njegovog velikog uzora Slobodana Jovanovića – kao savršenu, veliku priču. Takvu je zapravo i ispričao ovde.

Dirljivu – da završimo – onda kad je opisivao tragičnu sudbinu Rige od Fere, legendarnog ustanika, kojeg su Turci zadavili u istoj onoj Kuli Nebojši u kojoj se jesenas govorilo o Spasojevićevoj knjizi.

Ili kad spominje srpske ustanke pod Karađorđem i Milošem – čiji su san o slobodi delili grčki ustanici, i tad još posejali seme prisnosti između dva naroda, koja evo na neki čudan, mistični način, i danas traje.