Klajn je decenijama svojim autentičnim potpisom postavljao nove standarde i stvarao karakterističnu zvučnu sliku širom srpskog etra, ne samo zato što je bio omiljeni tonac u više radijskih i televizijskih stanica – od Studija B, preko “njegove” Devedesetdvojke, do mnogih drugih.
Karijeru jednog od najboljih dizajnera zvuka s ovih prostora započeo je vodeći nekoliko piratskih stanica osamdesetih godina prošlog veka, da bi zatim izgradio čuveni zvuk stanice B92 i kreirao legendarne džinglove i špice brojnih radijskih i TV emisija.
Klajn je bio zadužen za produkciju, zvuk i muziku i u mnogim filmskim i pozorišnim produkcijama, a za svoj rad je i nagrađivan na međunarodnim festivalima.
Robert Klajn je bio stub Radija B92 i jedan od omiljenih kolega sa stanice, koja je, kako je navodio, zajedno sa starom ekipom, za njega bila najvažnija u periodu do 5. oktobra 2000. godine.
Bio je i zaslužan za to što su klinci koji su odrastali uz taj radio mogli da razumeju koliko je dizajn zvuka važan, koliko on čini duh jednog medija, ali i izraz jedne generacije.
Takođe, učinio je mnogo za to da se deo tog duha prenese i na ljude koji nisu bili ni ta starija ekipa, ni ta generacija, niti su mogli da učestvuju u borbi za koju je taj duh imao važnu ulogu.
Po čemu si znao da si u Beogradu? Po „Beograđanki“, Kalemegdanu, Skupštini, Ušću, Joci Bulju na Terazijama ili, tamo, kod Doma omladine? Da, svakako. Ali, kako si znao da si baš u tom gradu, a ne nekom drugom mestu? Po zvuku.
Samo je Beograd, svojom akustičkom slikom, bio veliki grad u onoj zemlji. I još je uvek.
Gradovi imaju svoje zvučne identitete. Oni su sačinjeni od neobične kombinacije zvukova automobila, onih brekućućih, niskog takta, baš kao i onih koji samo klize, kao da su bešumni, potom tramvajskog zvona, onog što ga se može čuti u pesmi Vlade Divljana „Rusija“, sa albuma „Odbrana i poslednji dani“, dalekog preleta aviona, negde po rubu zvučne slike, mukle sirene neke lađe, dole, sa reka, poput kakvog solo trombona u big bendu priobalja, piska lokomotive u odlasku, bata miliona ljudskih koraka i ljudskih glasova koji se, u ovakvom, u osnovi mediteranskom, načinu komuniciranja čuju jače i češće nego drugde. I u sve se to meša zvuk radio-programa, iz automobila, tranzistora uličnih prodavaca, iz malih prodavnica, frizeraja, pekara.
Beograd si znao po zvuku. Najpre po Studiju B, potom po „devedesetdvojci“. Taj zvuk bio je drugačiji od autoritativnog zvuka Radio Beograda, i „jedan“, i „dva“, i „dvestadva“: u tim zvucima čuo se poredak, kakav god bio, čula se država, a ne grad. Radijski saundtrek grada, to beše kontrolisana anarhija zvučnih kolaža, akustički humor koji zavodi, a ne zasmejava, sublimna građa za ucelinjenje rasutog tereta života u metropoli.
U poslednjih četvrt veka, glavni dizajner zvučne slike grada bio je Robert Klajn. Za akustički identitet Beograda, on je bio ono što je za vizuelni, svojevremeno, značio dizajner Nenad Čonkić, na primer. Ili Dane Mašić. Ili ono što, i kada nije stalno tu, jeste Dušan Petričić.
Robert Klajn, nehotice, ali s namerom, bio je prvi inženjer akustike ove velike varoši, impresija o gradu, ekspresija grada.
Najpre je nestalo „devedesetdvojke“. Sada, nema Roberta. Ovaj grad više nema glavnog arhitektu svog zvuka.
Requiescat in pace, Roberte. I tišina je zvuk.
Objavljeno: 17.12.2016. Blic
Saša Mirković: Dragi Roberte, Roki, Roco, Klajo, Robiška
Tonski izveštaj zvučao bi otprilike ovako:
U nedelju pred ponoć smo čuli vest koju nismo želeli da čujemo prethodna dva meseca.
Ponedeljak je bio tužn bez tebe kao u onoj pesmi New Ordera, u utorak smo se okupili u prepunom Rexu da pricamo o tebi i slušamo Queen, a danas smo evo na Topčideru…
Prethodnih dana mnogo toga je napisano i izrečeno o tebi.
Da se ne ponavljam – prenosim ti samo ono što nije pomenuto na jučerašnjoj komemoraciji:
Žikica se prisetio kako ste radili prvi “Tajanstveni voz” i kako si svih ovih godina napamet znao da mu izrecituješ plej listu te prve emisije koja je otišla u etar.
Čalija je konstatovao da si bio blag, cool sa svima, sa blagom dozom ironije ka svemu oko sebe i prema samom sebi.
Milutin Petrović je napisao da si bio jedan od najdivnijih, najdubljih i najvažnijih ljudi koje je upoznao.
A na komentarima su se utrkivali da napišu da si bio majstor i simbol svog posla, perfekcionista zvuka, najbolji tonac na ovim prostorima, da si kasnijom karijerom potvrdio status “dečka koji je obećavao” i da si vremenom postao legenda beogradskih radio talasa koja je svojim talentom ostavila trag na sve one koje je tvoj zvuk ikada dotakao.
Sa raznih strana sveta pišu da si bio sjajan, pristupačan čovek i kolega, urbana legenda, nezaboravan drugar koji je svojom dobrotom uspevao da izmeni na bolje ljude koji su imali privilegiju da se sa tobom lično susretnu.
Mnogi se hvale da kao kulturno blago čuvaju tvoje džinglove i špice uz koje su odrasli i obrazovali se i da je to među najvrednijim stvarima koje poseduju.
Jednog dana će tvoji Viktor i Nora biti ponosni na sve ovo.
Sve izrečeno je, dragi nas Roberte, potvrda da nije tačno da u radiju žive mali ljudi već veličine poput tebe.
Rano, Roberte, previše rano odlazis od nas, a pre svega od svoje porodice kojoj ćeš kao i svima nama zauvek nedostajati.
Jedan Robert Klajn ne može tek tako da ode u fejd out jer je to surovo, nepravedno i jezivo.
Zato nađi neku rajsku miksetu i nabudži predajnik!
Nebo je dobilo najboljeg tonca!
Tamo su već Zoran Mamula Maki, Miomir Grujić Fleka, Tanja Petrović i Ana Raca…
Oni da budu mikrofon a ti ton – kao nekada…
Nek ti je lak nebeski etar dragi naš Roberte i neka ti je večna slava i hvala!
