Zdravo seme sa tavana

Piše: Katarina Baletić
Intervju: Predrag i Danka Alargić, poljoprivredno gazdinstvo Spelta Alargić

Kuća u Vrbasu, uska vojvođanska ulica, plava fasada i na njoj natpis “Momčilo Alargić.” U ovoj kući, koja je nakon oslobođenja u Drugom svetskom ratu na kratko poslužila i kao vojna bolnica, živi Momčilov unuk Predrag sa suprugom Dankom i dvojicom sinova. Tu su svojim rukama napravili radionicu za mlevenje žitarica i prostoriju za sušenje testenina, osnovali poljoprivredno gazdinstvo “Spelta Alargić” i čvrsto rešili da se tradicije ne odreknu, pa su na kući jedino zamenili nekoliko prozorskih okana. Kako napraviti posao od starih semena, proizvoditi i prodavati zdravu hranu bez ikakvih aditiva, razgovarali smo sa Predragom i Dankom Alargić.

Iako vam je u imenu firme spelta prodajete i proizvode od belog, žutog i crvenog kukuruza, pšenice, raži i drugih. Od čega ste počeli?

Predrag: Kada smo krenuli, izašli smo prvo sa speltom, pa smo posle uveli još neke druge stvari. I svake godine uvodimo nešto novo u naše proizvodne pogone.  Mojoj Danki već to sad malo ide na živce, malo sam joj dosadan sa tim (smeh).

Šta uvodite ove godine?

Predrag: Sada smo krenuli sa razmnožavanjem crnog kukuruza. Moj plan je da na tržište ne ode kao crni kukuruz, nego da ode kao gotova tortilja, jer se tortilje u Meksiku prave isključivo od crnog kukuruza.

A spelta, zašto ste počeli baš sa njom?

Danka: Počeli smo sa speltom prvenstveno zbog nas, da bismo jeli ono što posejemo. Prvo smo posejali malu količinu, ali smo shvatili da je to mnogo više nego što nama treba za naše potrebe. Kupili smo i mlin, da bismo mogli za nas da meljemo. Onda je neko pitao da li imamo da prodamo, pa onda pitaju da li imamo i kukuruz i onda je sve tako nekako krenulo… Išli smo zajedno sa tržištem, kako su oni tražili, tako smo mi uvodili nove proizvode i nove žitarice. U početku je to išlo na baš niskom nivou, zaista samo lokalno. Onda je Predrag rekao – a zašto ne bismo podigli na viši nivo, kad ljudi već traže i kupuju.

Spelta se uglavnom posmatra kao novotarija, nešto što je došlo zajedno sa trendom zdrave ishrane. Šta je zapravo istina o spelti?

Danka: Ona prva poljoprivreda koja je nastala u vreme Mesopotamije i Asirije i u tom delu gde su bile prve civilizacije, ono što je prvo bilo kultuvisano, zapravo je bila spelta. Tako su pronašli u arhehološkim istraživanjima. To isto se odvijalo i u dolini Nila, nekako u isto vreme. Samo je tamo bila u pitanju žitarica emer. To su sve bile divlje žitarice i ljudi su izdvajali krupnije i bolje seme, sa pravim kvalitetima koji su njima odgovarali i to su sejali i na taj način su prirodno hibridisali i tako smo došli do ovoga što danas imamo.

Predrag: Spelta je i preteča pšenice. Postoji i priča da je Isus jeo hleb od spelte jer tada je ta žitarica u tom podneblju bila primarna.

Kako ste se vi i drevna žitarica upoznali, kako je izgledao vaš početak?

Predrag: Prvo što smo uradili, krenuli smo u potragu za starim originalnim semenima svega čime ćemo se baviti. Jako je teško doći do tih semena. U organskoj proizvodnji stoji stavka da vi morate da imate poreklo semena, da se zna koje je to seme, ko ga je napravio itd. To automatski znači da ne može da bude staro seme. Novosadski institut, „NS seme“ proizvodi speltu, ima svoju speltu koja se zove nirvana. To i nije čista spelta, ona je malo ukrštena sa pšenicom. Sa njom može da se radi organska proizvodnja, ali to nije čista spelta.

Kako ste onda došli do originalnog semena?

Predrag: Prvo smo dobili od jednih naših prijatelja malu količinu originalne spelte. Posle smo mi nabavili originalnu speltu iz Sirije koju smo na pola jutra posejali, pa odatle napravili semensku robu da sejemo veću količinu. Tako je bilo i sa belim kukuruzom koji je sa Kosova došao, kao i sa crvenim. To su sve kod nas – semena sa tavana. Semena koja su stari naši čuvali na tavanu, odnosno jedan deo uzmu pa sačuvaju i onda kada dođe vreme setve, uzmu to seme i poseju. I onda kada nikne proizvod koji dobiju, njega okrune, ostave sa strane i ponovo seju sledeće godine i tako u nedogled.

Znači vi uvek sejete svoje seme, nikada ga ne kupujete?

Predrag: Da, ne kupujemo seme.

Danka: To je naravno moguće samo sa tim starim semenima. Sa hibridnim sortama to ne može da se radi. U narednoj godini bi već bio 50 posto manji prinos. Hibridne sorte ne mogu same da se razmnožavaju jer nemaju taj beskonačni ciklus proizvodnje kao kod starih sorti.

Zbog čega vam je bilo važno da dođete do starih semena?

Predrag: Moj pokojni otac nam je u jednom momentu, kada je bio već stariji, prepustio i rekao – evo deco radite šta god hoćete i kako god hoćete. Mi nismo bili zadovoljni sa dobiti, u smislu klasične ratarske proizvodnje. Odemo na njivu, oranje, bacanje veštačkog đubriva, spremačenje, sejanje, prskanje, branje… Pa onda skineš tu letinu, odeš nekom predaš i dobiješ neki novac. Taj novac nije bio neki, hajde tako da kažem. Mislili smo da možemo više da zaradimo.

Poklopili su se i neki privatni razlozi?

Predrag: U jednom momentu smo se malo opustili, i supruga i ja… Ne govorimo samo o kilaži, nego i o zdravlju. Ja sam sa kilažom, a ona je imala problema i sa štitnom žlezdom i sa insulinom i sa nekim drugim stvarima. Mi smo onda počeli da razmišljamo drugačije. Hajde mi za nas prvo da probamo, da vidimo kako bi bilo kada bismo kompletno promenili način ishrane tako što ćemo probati da radimo sa tim starim semenima. Ona se ne prskaju jer su otporna na bolesti.

I kakvo ste iskustvo imali, da li vam je pomogao novi način ishrane?

Predrag: Izbacili smo bela brašna, šećere… Desilo se da smo uz lekove i uz ishranu, znači savet lekara, stručnjaka, na kraju prestali da pijemo lekove i počeli da se osećamo mnogo bolje. Ja sam skinuo 30 kilograma. Ukinuli su mi terapiju za pritisak.

Sedimo u kući vašeg pradede, fasada je zadržala svoj originalni izgled sa početka dvadesetog veka, stolarija u kući je iz istog perioda, keramika na verandi takođe, a zatim i sadite isključivo stara semena. 

Predrag: I naše mašine su stare ali ih mi održavamo, popravljamo ako je potrebno. Čak je i stara drvena sejalica prepravljena za traktor. Želja nam je da i stare konjske plugove koje imamo u dvorištu postavimo da rade.

Zbog čega toliko ulažete u očuvanje starog?

Predrag: Tradicija. Prvo, jedna bitna stvar je u tome da dokažemo da se tada mnogo bolje i zdravije živelo. Ljudi su mnogo kvalitetnije živeli, nisu bolovali od bolesti od kojih mi danas bolujemo. Današnja hrana je puna aditiva, puna svega i svačega.

Je li to razlog što je sve popularnija organska proizvodnja?

Predrag: U organskoj proizvodnji je na primer dozvoljeno da se koristi stajsko đubrivo. Ali ja nemam para da investiram da donesem stajsko đubrivo sa Zlatibora ili Tare gde je puštena krava da pase, nego mogu da uzimam jedino odavde stajsko đubrivo. U Vojvodini stoka većinom jede koncentrat. U tim koncentratima se nalaze deklarisani antibiotici i hormoni. To stajsko đubrivo kada bacate na njivu, ono ostaje, taloži se.

Čime vi onda đubrite svoje njive?

Predrag: Mi ne đubrimo nego usitnimo žetvene ostatke, koje većina ljudi pali, što je inače zakonom zabranjeno. Tanjiračom usitnimo i plitko zaoremo. Tako napravimo prirodan humus, nešto slično kao kada kupite u prodavnici za cveće. Zatim se žetveni ostaci razlažu.

Danka: To je zapravo prirodni put. Bakterije koje razlažu to sve, to je čitava jedna simbioza. Ne može usko da se posmatra neka stvar, mora da se sagleda šira priča. Tako se prirodno stvara zdravija biljka koja crpi energiju iz zemljišta i nema ništa što je veštački ubačeno.

Ističete da se žitarice koje gajite tretiraju isključivo humusom i ni sa čim drugim. Ne posedujete sertifikat organske proizvodnje jer ne postoji dokaz o poreklu starih semena. Kako biste onda nazvali svoju proizvodnju?

Predrag: Mi ni sa čim ne prskamo, apsolutno ništa. Evo pre neki dan smo išli kod Dankinih u selo pored, gde smo zasadili seme crvenog kukuruza, da bismo ga odvojili od belog i žutog. I tamo smo išli da čupamo travu rukama, kompletno naša porodica i njeni. Takav način proizvodnje u svetu se zove bio proizvodnja.

Koliko na ovaj način možete da proizvedete? Jesu li prinosi manji nego da se bavite uobičajenim načinom proizvodnje?

Danka: Manji je prinos, ali se uštedi na agrotehničkim merama. Na ovaj način proizvodnje dobije se manje proizvoda. Stara semena nemaju veliki prinos. S druge strane, ona su otporna na bolesti. O tome se radi. E sad, kada imamo manji prinos, mi imamo manje količine sirovine i onda sama sirovina mora da bude skuplja, posledično i proizvod. Ali samim tim i kvalitet je veći. Ne štedi se samo finansijski, nego dobijate i zdraviji proizvod. Mi možemo da proizvedemo više, ali sada proizvodimo samo onoliko koliko nam je potražnja u tom trenutku. Nemamo velike lagere samlevenog brašna, imamo manje količine, čisto da se ima ako nešto iskrsne.

Koji je razlog zbog čega ne pravite lagere gotovih proizvoda?

Predrag: Razlog je što ne koristimo aditive, ništa ne dodajemo u brašno. Kada bi brašno se tako lagerovalo, morao bi unutra da ide aditiv protiv zgrudnjavanja. Svako brašno koje vidite na polici, dobro pročitajte, ima aditiv protiv zgrudnjavanja. Onako nabijeno kako stoji na paletama, bez aditiva bi posle mesec dana bilo kao cigla.

Mi imamo kapacitete, uskoro nam stiže još jedan mlin i treba još jedna pakerica da nam stigne, da bismo skroz smanjili manuelni rad. Jer manuelni rad je skup, pod jedan, a drugo i nema ga.

Imate li radnike?

Danka: Kada je potrebno za fizičke poslove, kada je sezona poljoprivrednih radova, onda angažujemo ljude jer ne možemo fizički sve da postignemo. Ali je i tada izuzetno teško jer ljudi ili neće da rade, ili im je malo para.

Predrag: Ne traže dnevnice od 2-3 hiljade dinara, to su stotine evra u pitanju – za jedan dan. Na kraju smo se odlučili da mnoge od tih teških stvari radimo sami.

Sami povremeno radite i isporuku svojih proizvoda u Beograd. Šta sve mali proizvođači moraju da znaju da urade sami?

Predrag: Malom proizvođaču je sve nepoznanica  – prvo marketing, zatim način poslovanja, trgovine, uslovi i najveći problem – veletrgovci. I ona jedna peta stavka za koju ja kažem – pozicioniranje proizvoda, gde taj proizvod da se prodaje?

Koji je problem sa veletrgovinama?

Predrag: Svi traže najniže cene, kada govorimo o veleprodajama. Nama je svima bitan profit; i njima i nama kao malim proizvođačima. Razgovarali smo sa jednom firmom koja snabdeva preko 600 objekata zdrave hrane u Srbiji i ima svojih 50-60 prodavnica po Beogradu. Kažu nam da je naš proizvod preskup. Ja kažem dobro, u čemu je problem ako je preskup? Kažu: on je preskup, nama je bitna provizija. Mi da bismo došli do te robe, mnogo znoja i truda prođe, da bismo zaradili nešto. Veleprodaje zarađuju 30 procenata, maloprodaja zarađuje 30 procenata. Da bi bila na toj nekoj našoj ceni, naših je realno 40 posto krajnje cene proizvoda. Nemamo na kraju ni 10 posto zarade, jer nas košta ambalaža, košta nas štampa.

Danka: Koliko i energije ulazi u to. Mi naš radni sat uopšte ne uračunavamo u cenu, 300 dinara je satnica. Znači da ja sada radim sat vremena, to je 300 dinara. Ja bih tih 300 dinara morala da rasporedim na sve to što sam uradila za sat vremena. Mi to ne radimo. Jednostavno, to bi toliko još dodatno podiglo cenu.

Kako onda prodajete svoje proizvode?

Predrag: Imamo distributere koji su podržali to što mi radimo. Ne ugrađuju se sa tako velikim maržama, podržali su nas, mi smo zadovoljni saradnjom sa njima. Jedina stvar je što bismo mi voleli da budemo zastupljeni na više mesta, da budemo vidljiviji.

Danka: U pregovorima smo sa još nekim distributerima. Mi nismo za jako veliko tržište, jer nemamo dovoljno ovakve naše sirovine da bismo mogli da pokrijemo veliko tržište i nije nam cilj da budemo u polovini radnji u Beogradu.

Predrag: Da bismo tako nešto postigli morali bismo da otkupljujemo robu, ali onda ja ne znam kakvog je kvaliteta taj proizvod koji bismo otkupili. Možemo mi da odradimo određenu analizu, ali onda moramo 20.000 dinara po turi da platimo laboratoriji da vidim da li je to dobro. Tako da smo odustali od toga, nego razvijamo naše tržište. Dosta robe nam odlazi preko našeg veb šopa i preko drugih veb šopova koji uzimaju robu od nas. Direktno ka potrošaču.

Ko su vaši potrošači?

Predrag: Kada smo pravili veb šop, jako smo bili iznenađeni starosnom grupom naših potrošača.

Danka: Mi smo mislili da će to biti ljudi od 50-60 godina, koji su već došli u određene godine, imaju neki zdravstveni problem, pa se okreću nekoj zdravijoj ishrani. Posebno imajući u vidu i neke stereotipe – da mladi više ne kuvaju, posebno u gradovima. Ali, kada smo radili analizu, to je interval od 25 do nekih 50 godina, baš ona grupa na koju nismo obraćali pažnju, misleći da nema šanse da je to naša ciljna grupa, da su to naši potrošači, a ispostavilo se da zapravo jesu. I onda kada smo malo razmislili, shvatili smo da to zapravo jesu mlade majke koje sada brinu o svojoj deci, pa hoće nešto zdravo da im stave na tanjir ili mladi ljudi koji žele da se zdravije hrane.

Pre ratarstva ste se bavili drugim poslovima?

Predrag: Da, predavao sam sajber bezbednost do novembra na tri fakulteta – jedan u Novom Sadu, jedan u Beogradu i jedan u Nišu. Imao sam sopstvenu firmu za servis telekomunikacione opreme. Supruga je radila u gradskoj upravi za inspekcije poslove u Novom Sadu.

I sve ste to napustili i sada se bavite samo ratarstvom?

Da.

Je l ste zadovoljniji?

Danka: Da, mirnije je. Radiš koliko hoćeš, diktiraš uslove.

Predrag: Kada ustaneš odmoran, bez stresa, naspavaš se u cugu, nema tog novca koji može to da plati.

Tekst je prenet sa portala časopisa Nova ekonomija.