Biden predao Avganistan talibanima?

Piše: Boško Jakšić

Rat je počeo onako kao što se i završava, neuspehom. Dve decenije su visoki američki zvaničnici izbegavali da saopšte istinu iako im je bilo jasno da prikrivaju jake dokaze da rat ne može da se dobije, a onda se pojavio Joe Biden: “Ja sam četvrti američki predsednik koji nadgleda američke trupe u Avganistanu. Dvojica republikanaca, dvojica demokrata. Neću tu odgovornost preneti petom”, izjavio je predsednik saopštavajući da će se svi američki (i NATO) vojnici povući do 11. septembra.

PRIMARNI CILJEVI

Biden je nekada bio posvećen pomoći kako bi Avganistan stao na noge, sada je, razočaran, promenio mišljenje. Amerika ne može da proglasi pobedu, ali ni da unedogled čeka neku kozmetičku formu mira. Hrabar ali i veoma rizičan potez je de facto priznanje poraza, ali Washington je izbegao da kaže da SAD iz Avganistana odlaze kao iz Vijetnama – poražene. Biden je odabrao 20. godišnjicu terorističkog napada na New York i Washington kao simbol da su SAD pobedile terorizam Al-Qaide koja je svoj najspektakularniji i najsmrtonosniji napad, uz logističku podršku talibana, osmislila i organizovala upravo negde u gudurama Avganistana. Amerika je odmah uzvratila. Talibani su 2001. skinuti sa vlasti. Sve je to ostvareno tokom prve dve godine rata. Potom je Al-Qaida u značajnoj meri neutralisana, a Osama bin Laden je mrtav već čitavu deceniju. Namera je bila da se posle toga, uz obaveznu naraciju o demokratiji i pravima žena, ojačaju oružane snage centralne vlasti u Kabulu kako bi preuzele kontrolu nad čitavom zemljom. Primarni ciljevi su se širili – potpuno nepotrebni sa stanovišta američke bezbednosti.

SAD su se uvukle u najduži rat u svojoj istoriji koji je koštao 2.400 poginulih vojnika i 2.000 milijardi dolara ulaganja u cilj koji na kraju nije ostvaren. Najopremljenija armija sveta pretrpela je poraz u konfliktu sa vojno inferiornim protivnikom. Baš kao i Britanci u 19. i Sovjeti u 20. veku koji su pokušali da ovladaju ogoljenim prostorima na strateški važnom pravcu od Centralne Azije do Indijskog okeana. Povlačenje bi trebalo da ima veze sa situacijom na terenu, ali Avganistan je daleko od zemlje kakvu su Amerikanci obećavali. Centralna vlast u Kabulu, koja je izgubila poverenje naroda – ako ga je ikada i imala – jedva uspeva da kontroliše glavni grad, dok provincijama vojno osnaženi talibani vladaju po normama islamskog emirata koji su proglasili pre više od dve decenije. Sve izolovaniji predsednik Ashraf Ghani ne samo da je nepopularan već nije sposoban ni za rat, ni za mir. Direktno je odgovoran za uspon talibana, a nespremnošću da deli vlast ugrozio je mirovne pregovore.Pregovori avganistanskih aktera otvoreni su pošto je administracija Donalda Trumpa 2020. postigla sporazumom sa talibanima koji su se saglasili s tim da militantnim grupama ne dopuste da deluju na područjima pod njihovom kontrolom, ali da će obnoviti napade na snage NATO-a ukoliko se ne povuku do roka od 1. maja koji je Biden sada pomerio za pet meseci.

Povlačenje je propraćeno objašnjenjem da će se pojačati pritisak na vladu u Kabulu i na talibane da sklope trajan mir. Amerikanci da pritiskaju talibane? Nisu uspeli ni strateškim bombarderima B-52, ni helikopterima i dronovima, a neko pomišlja da će sprečiti njihovo napredovanje u vremenu kada im pobeda nad velikom silom daje samopouzdanje u pregovorima sa drugim grupama u zemlji. Talibani su bojkotovali mirovnu konferenciju u Turskoj i bacili senku na budućnost. Njihovi lideri odbijaju da priznaju centralnu vlast u Kabulu i ne razmišljaju o primirju dok ne stupi na snagu mirovni sporazum. Šta je tokom dve decenije ostvareno? Mir? Nema ga. Demokratija? Ni u naznaci. Ženska prava? Smešno. Talibani žele islamski ustav, mada to obavezno ne znači povratak na brutalno vreme vladavine šarije jer je u Kabulu izrasla nova generacija naviknuta na liberalniji život. Kako god, konflikt je u najavi. Kao i novi talasi izbeglica koji će obilaziti Evropu. Sve se svodi na užurbano povlačenje u zamenu za neispunjeno obećanje o manje nasilja. Avganistanci koji ne podržavaju rigidni sistem talibanske vladavine smatraju – s pravom – da su ih Amerikanci napustili i izdali.

Vojni savetnici upozoravali su Bidena na povratak statusa quo iz 2001. Analitičari bezbednosti predviđaju brzo izbijanje građanskog rata, pad vlasti u Kabulu i obnovu terorističkih grupa za najviše dve godine. Predlagali su “uslovno povlačenje”. U nedostatku moralne odgovornosti za 100.000 poginulih i ranjenih avganistanskih civila, predsednik ih nije poslušao. Jedan strateški debakl stvara novi. Kada su se Sovjeti povukli iz Avganistana 1989, građanski rat nije prekinut, a talibani su 1996. ušli u Kabul. Velika je verovatnoća da će Avganistan biti replika Iraka pošto je predsednik Barack Obama povukao trupe: situacija se naglo pogoršala, Islamska država krenula je u ofanzivu. Amerikanci su morali da se vrate. Šta će raditi Biden kada talibani ponovo uđu u Kabul, što je veoma moguće? Kada se raspadne vojska na koju su Amerikanci potrošili milijarde dolara? Kada teroristi Al-Qaide i Islamske države uspostave svoje nove baze? Ponovo slati vojnike? Ili prepustiti saveznika njegovoj sudbini?

LAKŠI PUT

Avganistan je prerarno napušten. Troškovi izdržavanja ekspedicionog korpusa od 3.500 vojnika – nekada ih je bilo 98.000 – nisu preveliki za Ameriku, a rizici pogibija svedeni su na minimum otkako talibani ne napadaju američke položaje. Prevladala je ambicija američkog predsednika da uknjiži političke poene i zadovolji antiratne snage. Malo to ima veze sa globalnim američkim vizijama nacionalne bezbednosti. Još manje sa povratkom normalnog života za 39 miliona Avganistanaca. Daleki rat nudi pouku svima koji misle da će neka velika sila stalno da ih brani. Kada im dozlogrdi, oni se jednostavno evakuišu. Biden je tako završio sa Avganistanom, otvorio više prostora Pakistanu, Indiji, Rusiji i Kini, a da li je Avganistan završio sa Bidenom ako se u Kabulu ponovi evakuacija poput one u Sajgonu aprila 1975? “Biden je odabrao lakši put izlaska iz Avganistana, ali posledice će po svemu sudeći biti ružne”, piše The Washington Post u redakcijskom komentaru.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.