Merima Isaković: Jedinstvena žena
Ovako je u jednom intervjuu u prvoj deceniji 2000-ih govorila Merima Isaković.
Ne više glumica već odavno klinička psihološkinja i univerzitetska profesorka koja je ovaj deo svoje karijere izgradila na dalekom Novom Zelandu.
Tamo je pobegla od užasa i ratova devedesetih da odbrani svoje i pravo svog sina na mešovito poreklo koje je tih decenija postalo nepoželjna činjenica u zemlji koju je i po odlasku smatrala svojom.
Oglasila bi se prelepa nekadašnja glumica s vremena na vreme u medijima te zemlje da ispriča još nešto o svojoj sudbini, o tome šta radi i kako razmišlja o svemu što se dogodilo, ali to nije bilo često.
Odjeknula je kao bomba njena ispovest Nedeljniku da je i ona kao vrlo mlada bila među žrtvama svog kolege Branislava Lečića.
I oni koji su još uvek dovodili u pitanje optužbe njene mlađe koleginice Danijele Štajndfeld na račun Lečića gotovo jednoglasno ponavljaju: „E, sad već verujemo…“
A Merima, koja je po sopstvenoj priči svojevremeno oprostila nasilniku kada je od nje zatražio oproštaj, progovorila je sada, 40 godina posle, jer mu je i tada rekla da će, ako čuje da je to ponovio, sve ispričati. I kada je čula za Danijelenin slučaj, to je i uradila.
Ova Zemunka, rođena 13. januara 1959, bila je do tada najmlađa kandidatkinja koja je upisala glumu – sa 17 godina.
U klasi profesorke Ognjenke Milićević, da bi je završila u klasi profesora Milenka Maričića.
Najdraži prijatelji bili su joj Žarko Laušević, Enver Petrovci i Boris Komnenić.
Već sa 18 dobila je ulogu u filmu „Ljubav i bijes“ Bakira Tanovića, i već tada iskazala svoju odlučnu prirodu i jasan stav – da neće da snima nepotrebne nage scene, u čemu je podržala čitava ekipa, pa je tako i bilo.
Usledila je nagrada za najboju debitantsku ulogu u Nišu, a potom možda i najpoznatije Merimino ostvarenje u kome tumači noseću rolu – „Jovana Lukina“ u režiji Živka Nikolića.
Ova joj je uloga, uz Ofeliju, koju je igrala uz Radeta Šerbedžiju kao Hamleta, prema sopstvenom priznanju, najdraža u karijeri.
Žanrovska „Neka druga žena“ Mikija Stamankovića bila je početak kraja tek započete filmske, ali i glumačke karijere.
Samo dan nakon završetka snimanja ovog filma u kome je igrala sa Draganom Nikolićem doživela je tešku saobraćajnu nesreću koja će na kraju, i pored različitih pokušaja rahabilitacije, dovesti do nepokretnosti.
Stigavši i do Kine u pokušaju rehabilitovanja, Merima je tamo upoznala svog prvog supruga sa kojim je dobila sina Midu.
Devedesetih u Beogradu igra u hit predstavi „Staklena menažerija“, koju su ona i Žarko Laušević, Ljiljana Krstić, Irfan Mensur… prestali da igraju kao akt protesta protiv rata koji se razbuktavao. Bio je to i trenutak odluke da napusti zemlju, a na Novom Zelandu vratila se svojoj nakadašnjoj prvoj ljubavi – medicini.
Na novinarsko pitanje od pre desetak godini kojom svojom vrlinom se ponosi odgovorila je: „Umećem praštanja i očuvanja ljubavi i prema onima koju su me povredili i zloupotrebili.“
Članak je prenet sa portala Danas.
