Zenit, Srbija i umetnost: Ideja o balkanizaciji Evrope slavi stoti rođendan

„Zenit je donosio najavangardnije ideje, koje su išle ispred vremena u svim oblastima umetnosti,” kaže istoričarka umetnosti Nevena Martinović, koautorka izložbe posvećene stogodišnjici Zenita u galeriji Rima u Beogradu.

„To je bio kako je Micić (Ljubomir, prvi urednik, prim. aut) govorio – prvi balkanski časopis u Evropi i prvi evropski časopis na Balkanu.”

Avangardne ideje su težile ka „sveobuhvatnoj obnovi života i umetnosti, otklonu od tradicionalnih sistema vrednosti i konvencija”, objašnjava druga autorka izložbe, kustoskinja Marija Stanković.

Ko je objavljivao u Zenitu i zaštop je ovaj časopis bio važan?

Prilozi više od 100 umetnika objavljeni su u 43 broja Zenita, a među njima su čuveni jugoslavenski književnici i umetnici kao što su Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Dušan Matić, Jovan Bijelić, Stanislav Vinaver, Vilko Gecan, Josip Klek.

Među inostranim autorima izdvajaju se imena ruskih umetnika kao što su Vladimir Majakovski, Sergej Jesenjin, Aleksandar Blok, Boris Pasternak, Vasilij Kandinski, El Lisici, Maljević.

Bilo je tu i umetnika iz Nemačke (Valter Gropijus, Georg Gros, Ivan Gol), kao i drugih zemalja – Amedero Modiljani, Pablo Pikaso i Glez.

Saradnici Zenita „bili su reprezentativni za sopstvene sredine ili pokrete i odlikovali su se radikalnim stavovima prema stanju u evropskoj civilizaciji, kulturi, umetnosti i književnosti”, objašnjava Bojan Jović, direktor Instituta za književnost i umetnost.

U petom broju Zenita objavljen je Manifest zenitizma koji su potpisali Ljubomir Micić, pisac Boško Tokin i pesnik Ivan Gol i od tada časopis funkcioniše kao programsko glasilo zenitizma.

Autori koji su objavljivali u Zenitu su, po Joviću, „bili bliski Micićevim, odnosno zenitističkim pozicijama koje su menjale i razvijale od ekspresionističkih preko konstruktivističkih, dadaističkih, barbarogenijskih”.

Neretko bi dolazilo do razmimoilaženja između Micića i autora u časopisu, međutim kako kaže Jović, tokom saradnje svim umetnicima „bliska je težnja za prevazilaženjem granica između umetnosti: naglašena upotreba tipografskih i likovnih sredstava u poeziji i prozi i umetanja teksta u likovni izraz”.

Micić je bio izrazito kritičan prema kulturnoj sredini u Jugoslaviji.

„Njegove kritike bile su na granici uvredljivosti, nekada je stvarao lične antagonizme sa protagonistima kulturnog života Zagreba i Beograda,” kaže Nevena Martinović.

Redakcija časopisa se iz Zagreba 1923. premestila u Beograd, gde su se problemi koje se Micić imao sa vlastima i drugim umetnicima nastavili.

Ljubomir Micić je rođen 1895. u Sošicama kod Jastrebarskog u tadašnjoj Austrougarskoj.

Školovao se u Karlovcu i Zagrebu, gde je studirao filozofiju, a posle osnivanja kraljevine Jugoslavije počeo je da objavljuje poeziju.

O zbirci Ritam mojih slutnji (1919) pohvalno se izrazio Augustin Tin Ujević, podseća Bojan Jović.

Šest romana je objavio na francuskom tokom egzila iz Jugoslavije.

I dok njegov „obimni, razuđeni opus čeka sveobuhvatnu analizu”, Jović smatra da „njemu pripada nezaobilazno mesto u domaćim i stranim istorijama književnosti i kulture.”

„On je bio čovek-pokret, glavni zenitista među zenitistima”, ovako opisuje njegov doprinos kulturi Nevena Martinović.

Njegova ideja o balkanskom barbarogeniju izazvala je kontroverze i posle objavljivanja u Zenitu, ali i posle Micićeve smrti, jer su u njoj mnogi videli seme nacionalizma.

„Barbarogenije bi bio sposoban da ostarelu i umornu Evropu obnovi varvarskim snagama čoveka sa Balkana, koji je neuprljan civilizacijskim tekovinama Evrope, koje su se urušile u Prvom svetskom ratu”, objašnjava ovaj koncept Marija Stanković.

Reč vodi poreklo iz filozofskih termina koje je on spojio – varvarstvo u avangardi, kaže Irina Subotić, podsećajući da je „ta ideja bila aktuelna još početkom 20. veka u Rusiji,” jer se smatralo da slojevi civilizacije želeli da ubiju samosvojnost naroda.”

Micić je pokušavao da otkrije „šta je to na Balkanu izvorno, iskonsko, šta je najznačajnije šta je neokaljano, šta to može da se ponudi Evropi kao sveža ideja, sveža pamet”.

„Otuda reč balkanizacija Evrope, što se suprotstavlja generalnoj tendenciji koja je u to vreme vladala, a to je evropeizacija Balkana, evropeizacija Jugoslavije.”

O Micićevom burnom temperamentu i njegovim posledicama postoji mnogo priča.

„Ako ste hteli da mu se suprotstavljate, ako ste predstavljali institucije, on bi se konfrontirao”, seća se susreta sa njim Irina Subotić.

Međutim, ističe da ju je prihvatio kao istoričarku umetnosti koja se interesovala za njegov rad.

„Mi smo uspostavili ljudski kontakt, ali ne i stručan.”

„On nije želeo da govori o avangardi, osetila sam da je to suviše bolno i da nije želeo da to ponovo povlači i da se na njega, bez pravog razloga obrušavaju.”

Prema njenom tumačenju, predratni sukobi su onemogućili Miciću da dela u novoj Jugoslaviji.

Tu ističe razmimoilaženja sa književnikom Miroslavom Krležom i nadrealističkim pesnikom Markom Ristićem, koji će imati važne funkcije u komunističkoj Jugoslaviji.

Nevena Martinović navodi da „on nadrealiste nije smatrao pravim stvaraocima, a oni će biti značajne ličnosti na kulturnoj sceni posleratne Jugoslavije.”

Odnos prema Krleži i Ristiću svakako nije pomogao Miciću u životu, smatra Bojan Jović.

„Međutim s književno-istorijske ili poetičke tačke gledišta, to ne spada u odsudne trenutke.”

On dodaje da je Krležu je Micić pecnuo u manifestu „Revolucija u gradu belome. 7777. Traži se čovek”, podsmešljivo ga nazvavši „Mimostav Krpeža”.

Sa Ristićem, Micić „nije imao opširnije neposredne razmene osim opšteg kritičkog stava prema nadrealizmu, kao ustalom i drugim usmerenjima koja nisu bila zenitizam”.

Po njemu, veće značaj imaju polemike sa srpskim ekspresionistima (Crnjanski, Petrović, Vinaver, Miličić), dadaistima (Aleksić) ili kasnije sa Ujevićem, i raskid sa Tokinom potom i sa Ivanom Golom i Draganom Aleksićem.

Posle Drugog svetskog rata Micić je živeo u Beogradu, na rubu egzistencije, a kulturna javnost ga je zaboravila.

Nekoliko mladih ljudi koji su ostvarili kontakt sa njim šezdesetih i naslućivali šta je radio pre rata posećivali su ga u stanu u ulici Prote Mateje u Beogradu.

Jednom prilikom pronašli su ga u bunilu i prebacili u starački dom kod Pančeva, gde je preminuo od upale pluća 1971. godine.

Iako Zenit „nije bio politički obojen”, Marija Stanković tvrdi da iza časopisa „stoji nova duhovna klima”.

Ipak, tekst objavljen u 43. broju pod nazivom „Zenitizam kroz prizmu marksizma”, koji potpisuje M. Rasimov, za koga mnogi pretpostavljaju da je sam Micić, označiće kraj Zenita.

Biće optužen za komunističku propagandu i zbog progona policije, beži preko Rijeke u Pariz, gde će ostati narednih deset godina.

Zenit, u kome su radovi inostranih umetnika objavljeni na njihovim maternjim jezicima, više je bio prihvaćen van granica tadašnje Jugoslavije.

„Tokom šest godina izlaženja, što je dosta za avangardni časopis, o Zenitu se pisalo u Berlinu, Parizu, Pragu, Lionu i Beču,” podseća Nevena Martinović.

Micić je patio zbog neprihvatanja i činjenice da je časopis bio skrajnut, objašnjava ona i upućuje na tekst „pun razočaranja, ciničnog naziva ‘Hvala ti Srbijo lepa'”.

Micić će posle Drugog svetskog rata biti potpuno zaboravljen i marginalizovan.

Zašto ne dopuštaš da tvoji pesnici slobodno misle?

Zašto smo ti mrski svi mi koji ne umemo da pužemo ispred tvojih nogu?

Zašto su ti mrski zenitisti, koji seju novo seme duhovne slobode i kulturne nezavisnosti, koji seju zdravo seme da bi se što pre odgajilo svima nama naše zajedničko dete – čovečanstvo!?

Zašto su ti najmiliji pripuzi i laskavci?

Najzad, zašto su žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo – korupcija – srž tvoje kulture i civilizacije?… Ua!…

Ljuto nas peku sve tvoje patnje i svi tvoji bolovi… A slava tvoje dične demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja…

Hvala ti, Srbijo lepa!… (odlomak iz teksta Hvala ti Srbijo lepa)

Tokom perioda izlaženja časopisa Zenit, Micić je na poklon dobio dela mnogih umetnika i iz Jugoslavije i inostranstva.

Slike Kandinskog, Šagala i Arhipenka zainteresovana publika je mogla da vidi u redakcijama Zenita, kao i na izložbi 1924. godine u muzičkoj školi Slavenski.

Za povratak Zenita u zvaničnu kulturu, kao i prikazivanje Micićeve kolekcije široj publici najzaslužnija je istoričarka umetnosti Irina Subotić.

Šezdesetih godina 20. veka ona je radila u Muzeju savremene umetnosti i dobila je zadatak da kontaktira Micića i zamoli ga da muzeju da sliku Jovana Bijelića Borba dana i noći za prikazivanje na izložbi posvećenoj avangardnom slikarstvu dvadesetih godina.

U njenom kazivanju Micić deluje ekcentrično i zahtevno.

„Insistirao je da mu se pišu pisma na ćirilici i nalazili bismo se na grobu njegove supruge, ali nije želeo da muzeju pozajmi sliku za izložbu”, seća se ona tih susreta danas.

Posle Micićeve smrti 1971. vodila se duga borba pred sudom oko vlasništva nad njegovom bogatom književnom i umetničkom zaostavštinom.

Kako Micićevi direktni srodnici nisu pronađeni, slike su pripale Narodnom muzeju, a knjige, časopisi i prepiska Narodnoj biblioteci Srbije.

Irina Subotić i Vida Golubović autorke su izložbe „Zenit i avangarda dvadesetih godina” koja je otvorena u Narodnom muzeju Srbije 1. februara 1983.

Niz pozitivnih kritika prekinuo je tekst tadašnjeg generalnog sekretara za kulturu Komunističke partije Srbije Radivoja Cvetićanina u kome je optužio Micića da je nacionalista, „što je bio pridev koji se njemu olako davao”, kaže Subotić.

Tim optužbama su se pridružili i mnogi koji su pre toga hvalili izložbu.

„Iako se Cvetićanin kasnije branio da je to uradio u svoje ime, ne možete ništa da uradite na listovima crvene Borbe, glasila radnog naroda, u svoje ime,” zaključuje ona ona.

Grupa umetnika i arhitekata Ehat 51, nastala u posleratnom Zagrebu, donekle se oslanjala na koncepte zenitista.

U manifestu grupe umetnici su se zalagali za sintezu svih oblasti likovnog stvaralaštva – total dizajn.

Zenit je ostavio veliki uticaj na dizajn i tipografiju.

I u izvođačkim umetnostima, uticaj zenitista je prisutan.

Film Splav meduze (1980) Karpa Godine, po scenariju Branka Vučićevića, prati grupu avangardnih umetnika koji dvadesetih godina putuju po Jugoslaviji i izvode performanse.

Bitef teatar je tokom tri sezone (1994-1996) održavao program Aeroplan bez motora, nazvan po Micićevoj „antievropskoj poemi” iz 1925, u okviru koga su izvedeni različiti performansi, izložbe i modne revije.

Uticaj Zenita na savremene umetnike, Subotić vidi u spajanju „koje odgovara postmodernom gubljenju aure originalnog dela, gde vi možete da se oslonite na prošlost, da joj dajete nova tumačenja, da se oslanjate na nju kao delo koje će vas inspirisati na dalje.”