Čečen: Zagorka Dolovac promoli glavu samo da opravda neku brljotinu vlasti

Pripremila: Danica Vučenić

Pre tačno godinu dana u intervjuu „Fonetu” rekao si da između ove vlasti i organizovanog kriminala postoji ljubav, koja se čak i ne krije i nije zabeležena u Evropi. Da li je poslednjim hapšenjima grupe okupljene oko Veljka Belivuka došlo do raskida te ljubavne veze?

Ma kakvi, ta ista država i to isto pravosuđe oslobodili su Veljka Belivuka za ubistvo pod strahovito sumnjivim okolnostima, koje nisu smele da prođu ni u jednom ozbiljnom sistemu koji zaista želi da štiti zakonitost, a samim tim i građane, od moći bilo kakve vrste. To je uloga pravosudnog sistema – da mene, građanina, zaštiti od moći, bez obzira da li ta moć potiče od države, organizovanog kriminala ili velikog biznisa. To se jednostavno ne događa, tako da je ovo obračun unutar raznih porodica, između raznih organizovanih kriminalnih grupa koje su u vezi sa različitim ljudima u vrhu vlasti.

Govoreći o tom pravosuđu i uopšte o institucijama, mnogo analiza međunarodnih i domaćih organizacija ukazuje upravo na urušavanje pravne države, vladavine prava i institucija sistema. U tom kontekstu, da li možemo da pronađemo prapočetak, da li postoji „prvobitni greh“?

Mislim da pre svega možemo da govorimo o događajima koji su nama poznati. Svedočimo strahovitom broju događaja iz naše neposredne prošlosti, koji se otkrivaju, a kojih nismo bili svesni, jer nismo znali za njih. Vidimo ono što ispliva i što prodre radom novinara ili nekih drugih „zviždača”, entuzijasta, ponekad i opozicionih političara. Mi smo videli da su naš pravni sistem i naše institucije mrtve-hladne pristale da uhapse preko 430 aktivnih članova Demokratske stranke – na pravdi Boga, pokazalo se kasnije. Ja ne mislim da su svi oni nevini, mislim da su često zamenjivali te svoje koruptivne kanale za zaradu, za neku vrstu slobode ili barem za zamrzavanje tih procesa protiv njih, ali je ogromna većina bila nevina. Sistem koji pristane na to očigledno je spreman da ide onoliko daleko koliko im izvršna vlast traži, i to se kasnije strahovito prelomilo u Savamali, odnosno Hercegovačkoj.

INTERVJU SA BRANKOM ČEČENOM  MOŽETE SLUŠATI NA ISTINOMER PODCASTU

Te noći, 2016. godine, kada se dešava rušenje u Hercegovačkoj, u centru Beograda opozicija protestuje jer sumnja na manipulacije u vezi sa izbornim rezultatom. Oba događaja su zapravo povezana sa institucijama i njihovim radom?

Naravno. Savamala je imala i posledicu u vezi sa Ustavnim sudom, koji je aminovao eksproprijaciju zemljišta u korist privatnog investitora iz inostranstva, što stručnjaci za ustavno pravo smatraju izuzetno pogrešnim. To nije prva i jedina kapitulacija Ustavnog suda kod nas, prema mišljenju stručnjaka za Ustav, ali je značajna jer je Ustavni sud ta tačka u kojoj se završava pokušaj bilo kog građanina da zaštiti svoje pravo i pravdu. Taj Ustavni sud se proglasio nenadležnim za smanjenje penzija građanima Srbije, taj Ustavni sud se takođe proglasio nenadležnim oko proglašenja vanrednog stanja tokom Covid-19 pandemije, što je takođe njihova ingerencija. Imamo i čuveni problem Briselskog sporazuma, u kojem tadašnji ministar pravde Selaković kaže da je to politički, a ne pravni akt. Ustavni sud to odobrava, a onda se postavlja pitanje na osnovu čega mi tražimo formiranje Zajednice srpskih opština ako to nije pravni, obavezujući, nego samo neki pripremni politički dokument.

Imajući u vidu to što kažeš, šta je onda mera kredibiliteta naših institucija, koji čine sistem pravne države?

To je teško reći. Ne spominjem uzalud Ustavni sud, jer Ustavni sud ima samo jednu ingerenciju, a to je da se bavi državnim organima i da li su oni radili u skladu sa Ustavom. Ako smo mi izgubili Ustavni sud, koji je zadužen da nam ukaže na naša osnovna prava i da ih štiti, koja je onda ta druga ustanova koja to treba da odredi? Postoje vrlo ugledni stručnjaci za ustavno pravo, kao što je gospodin Čiplić koji kaže da građani imaju pravo na pobunu kada jedan režim, odnosno jedna vlast, izgubi legalitet i legitimitet.

Ali ako se legalitetom, pa posredno i legitimitetom, insititucije ne bave, šta nam preostaje – da nekako „osetimo“ trenutak kada je to izgubljeno?

Imamo i ombudsmana koji gleda u stranu i zviždi kada mu je to zgodno, a trebalo bi da radi taj posao, iako on deluje po individualnim žalbama. Oni koji to treba da rade su sudije Ustavnog suda, koje ne postoje. E sad, ko će da odredi meru kredibiliteta – pa, nisam siguran, Evropska komisija? Teško, oni su strani entitet. Na kraju to sve dođe na to da ćemo videti koliko dugo su naši građani spremni da trpe to što su neprekidno izloženi nepravdi i neprekidno izloženi pljački. U suštini, motiv iza svakog kršenja zakona je novac. Uvek je to nečija korist, pre svega u novcu, a posledično u moći, koja donosi novac u našoj zemlji.

Govoreći o delovanju institucija, a u kontekstu aktuelnog hapšenja grupe Veljka Belivuka, koje je po vama tu ključno pitanje?

Mislim da je u ovakvim akcijama i obračunima sa organizovanim kriminalnim grupama veoma važno imati u vidu da one okupiraju kompletno društvo, od dna do vrha. Njima su potrebni i vojnici-pešaci i sitni službenici, prodavci na trafikama, razni profesionalci, gde će dobiti zaštitu od samog vrha države, na primer od ubistva, na sudu. Veoma je važno sve to razmontirati i osvetliti. Organizovani kriminal ima jedan problem – kada upališ svetlo, on se raspadne. Međutim, ako upališ svetlo i usmeriš ga samo na Veljka Belivuka i njegovih 17-18 saradnika, ništa od toga, svi ostali će se provući i samo će potražiti novu kriminalnu grupu sa kojom će da rade.

Da li ovde postoje institucionalne pretpostavke za paljenje tog svetla, posle koga će organizovani kriminal da se rasprši?

Ja sam duboko uveren da postoje. Ovo tvrdim na osnovu svog profesionalnog iskustva. Mislim da su i policija i tužilaštva, da uzmemo samo te dve grane za primer, puni policajaca i tužilaca koji bi vrlo rado radili svoj posao. Mislim da je problem u političkom rukovodstvu – u načinu izbora tužilaca i sudija i u tom čeličnom stisku, što koruptivnom, što represivnom, koji izvršna i politička vlast, koja je očigledno udružena i sa kriminalom i sa velikim biznisom, drži oko našeg pravosuđa. Mi zaista imamo vrlo, vrlo sposobnog tužioca postavljenog da vodi ovu priču ali moramo jako, jako pažljivo da pratimo koliko široko i koliko duboko će ići tužilačka istraga, koga će sve da zahvati ova nova varijanta optužnice ili nove optužnice, i koliko brzo i efikasno će biti sproveden istražni postupak, i tužilački i policijski, jer to su detalji koji pokazuju da li se ozbiljno ide na jednu kriminalnu grupu ili ne. To je važno i iz razloga što je ovo „državna“ kriminalna grupa, pa je i pitanje kako je sad odjednom sve eksplodiralo, a odgovore ćemo verovatno tek saznavati. Treba imati na umu i da je reč o ozbiljnoj, organizovanoj kriminalnoj grupi, za koju treba da budemo srećni što je razotkrivena i što je pohapšena.

Pomenuo si specijalnog tužioca za organizovani kriminal, koji je došao iz advokature i upravo je njegovo pojavljivanje povodom hapšenja Belivukove grupe bio povod za komentare da ga prvi put vidimo i čujemo, da ne znamo ni kako se zove jer niko to nije zapamtio. Da li to što tužilac nije u javnosti može da se karakteriše kao dobro ili kao loše?

Ta kriptičnost našeg tužilaštva je zapanjujuća. U svim demokratskim zemljama oni su javne ličnosti par ekselans, naročito oni koji vode pojedina tužilaštva. Tužioci su dužni da saopšte nama građanima šta su uradili, kako su to uradili, kako nas štite i koliko nas štite od kriminala. To što ih mi ne poznajemo je zapanjujuće, ali je isto tako zapanjujuće i to što znamo o ovima koje poznajemo, kao što je Zagorka Dolovac, koju vidimo samo kada promoli glavu jednom u nekoliko godina da opravda neku užasnu brljotinu vlasti. To je stvarno tužno.

Postoje pojedinci u tužilaštvu koji zaista kritički govore o položaju tužilaca, o uticaju političke vlasti na njihov rad. Ali većina je sakrivena, iako i sam kažeš da je mnogo ljudi u toj instituciji koji rade ili žele da rade svoj posao profesionalno i odgovorno. Kako onda da tumačimo to sakrivanje od javnosti – kao strah, nerad, nemanje vremena za javna pojavljivanja?

Potpuno sam uveren na osnovu velikog, velikog broja slučajeva i dokumentacije koja mi je iz profesionalnih razloga prošla kroz ruke, da je zapravo u pitanju sakrivanje od javnosti zbog nemogućnosti dobrog rada. Oni jednostavno nisu u poziciji da rade profesionalno na slučajevima koji su povezani sa velikim biznisom i vlašću i onda se kriju. Mislim da je to u pitanju, i svaki put kada vidimo tužioce u javnosti, bez da ih pitamo išta, oni počinju da pričaju u kakvim teškim uslovima rade. Pa čekaj, šta, mi ostali radimo u dobrim uslovima? Zašto radiš i dalje ako je tako? Možete da budete advokati. Mislim da više nisam spreman da mnogo gledam kroz prste tužiocima koji ne mogu da rade svoj posao, a i dalje ga rade, sa jedne strane, a sa druge strane sam svestan njihovih problema i znam da su u nevolji. Međutim, nešto mora da se preduzme zato što se ja više ne osećam zaštićenim ni na koji način u ovoj zemlji, a mislim da je to slučaj i sa ostalim građanima, i ako oni vole da žive u takvoj zemlji, onda je super.

Ne deluje da građanima u većini to smeta.

To je poseban i ogroman problem. Građani nisu svesni šta im zapravo donose institucije. Ovde imamo meta-pitanje – kada bi zaista bili svesni, da li bi i onda bili pasivni i rekli „Meni to ne treba“, zato što mi se čini da se naše društvo partikularizovalo i nekako smo potpuno svedeni na individualne sudbine, kao da je to sve što nas treba da se tiče. Mi više nismo građani, niti imamo osećaj pripadnosti – samo brinemo za sebe i svoju porodicu, i to je to. Svuda oko nas džungla i apokaliptični haos u kome jači pobeđuje. U malim mestima situacija je još gora. Tako da smo mi daleko od bilo kakve svesti o tome šta znače institucije za građane, a takođe uopšte ne znamo ni da li bi građani rekli: „Pa dobro, ni ne trebaju nam onda.“

Vraćam se na Belivukovu grupu, odnosno na rad institucija u tom slučaju. Kakav je tvoj utisak – u kojoj meri je hapšenje posledica samopregornog rada institucija, u kojoj političke odluke, ili je u pitanju nešto treće?

Mislim da je politička odluka u pitanju, ali u isto vreme mi se čini da je policija dosta organizovano nastupila. Vrlo je kratko vreme od te odluke, do povratka Veljka Belivuka u Srbiju, njegovog privođenja, pa puštanja i konačno hapšenja, tako da me brine to što nisu mogli da saznaju sve o njemu za to kratko vreme. Naprotiv, čini mi se da policija zna sve o Veljku Belivuku i sve o njegovim ubistvima, sve o njegovim dilovanjima droge, sve o njegovim reketima, tučama, pljačkama, šamarčinama, sve ovo vreme, jer inače kako su sad sve ovo saznali za dva dana, pa skočili u sve te kuće u Ritopeku i našli „Smart” automobile? Očigledno je da to znaju jako, jako dugo. Šta su do sada radili – čekali da svi ti ljudi budu ubijeni, pa da onda reaguju?

Kakav bismo odgovor morali da dobijemo od institucija ili vlasti na pitanje kako je ta grupa bila pouzdana da štiti inauguraciju predsednika države, kojom prilikom su tukli novinare, a potom je te iste institucije prepoznaju kao organizovanu kriminalnu grupu?

Postavlja se pitanje šta je i sa ostalim grupama – ovi su jedina? Naravno da nisu, ima ih još i niko ih ne pipa i uvek će se naći neko ko će da upadne u prazan prostor saradnje vlasti i organizovanog kriminala, jer je to vrlo unosan odnos. Da budemo iskreni, oni su vukli mladu novinarku okolo za glavu, naočigled policajaca koji su se smeškali. To je slika naše zemlje, to je slika potpune propasti ovog društva u svakom smislu – pravnom, moralnom, bilo kom. Policajci su bili dužni da po zakonu pitaju tog čoveka šta radi i da mu narede da pusti to dete. Ali pitam se kako su ti policajci otišli posle toga kući da večeraju. Šta za njih predstavlja ta uniforma?

Da, ali upravo ti policajci sada hapse tu istu grupu.

Tako je, i onda, kao, vode Veljka Belivuka sa lisicama i rukama na leđima, a on izvuče ruku pa navuče kapuljaču. Koji je to policajac koji stoji pored njega, šta on radi i zašto je policajac? Mislim da je sama policija ne samo duboko korumpirana, nego… Drugo, čak i da nisu korumpirani, policajci slušaju vrlo problematična naređenja, ponekad nezakonita. Ako ih uredno slušaju i izvršavaju, to više nije policija nego u dobroj meri poslušna vojska onoga ko je na vlasti. Pitanje je koliko daleko će se ići u tim naređenjima i tim odlukama. To je zastrašujuće. Da se ne lažemo – tebe, mene, bilo koga neko može da ne samo vuče za glavu, nego mogu mnogo gadnije stvari da nam urade. Ovo što kažem proizilazi i iz slučaja Belivuka, koji se provukao kroz sud tako što je policajac promenio iskaz, a bogami i veštakinja je promenila iskaz i rekli su sve suprotno od onoga što su do tada pričali.

Govoriš o ubistvu u centru Beograda, kada je telo pronađeno na tramvajskim šinama?

Tako je. Nestao DNK. Vežbali su gađanje u vojnom objektu – nestale su stranice iz knjige u koju su se upisali kada su ušli. Hej, nestale su stranice! Pa čekaj, gde je izveštaj, gde je uzbuna, gde suđenje toj osobi koja je bila nadležna za tu knjigu, gde je njegov nadređeni oficir koji će da odgovara za to, po komandnoj odgovornosti, ako nikako drugačije? Nikad se ništa nije dogodilo.

Samo da pojasnimo. Imamo ambivalentno ponašanje institucija. Može li se reći da je reč o istom modelu ponašanja, samo o različitim slučajevima?

Isti je model ponašanja, a on glasi „Veži kravu gde ti je gazda rekao“, pa nema veze da li kravu vezuješ ispod vulkana koji izbacuje lavu ili na livadi na kojoj će krava da pase. Jedan je nivo problema kada se na takav način ponašaju radnici, a potpuno drugi kada se tako ponašaju sudije i tužioci. Čak i da je država pogrešila samo na slučaju Savamala, treba da izgubi svaki legitimitet i svaki legalitet. Ako odemo i dalje – samo da imamo taj jedan slučaj Savamale koji godinama nije rasvetljen, kao građanin ne bi trebalo više da osećam bilo kakvu obavezu prema takvoj državi jer ona meni ne pruža ono zbog čega postoji i zbog čega ja plaćam porez, a to je da me zaštiti. E, to je problem.

Ne želim da se služim jeftinom ironijom, ali sećam se kako je posle ubistva Olivera Ivanovića kao krunski institucionalni „dokaz nevinosti“ u slučaju jednog od osumnjičenih, sa najvišeg političkog vrha ponuđen poligraf.

Podsetiću te da je službenik MUP-a, koji je operater na poligrafu, uživo na televiziji „Pink” takođe dao izjavu o tome. Imaš situaciju da Centar za istraživačko novinarstvo Srbije već tri godine nije dobio ni jednog sagovornika ni na koju temu od MUP-a, na krajnje banalne stvari, ali će ako zatreba čovek koji je tehničar za poligraf ‘ladno da izađe pred kamere TV „Pinka”, kao da je to javni servis, i da kaže šta treba da se kaže. To je normalizacija kršenja zakona, građanin ne mora da bude pravnik da bi to shvatio.

Ali ako je to normalizovano, onda Belivukov slučaj takođe može da se reši poligrafom?

Apsolutno, ali mene mnogo više brine što mene neko može da priključi na poligraf pa, ako se zakašljem jer sam nervozan, padnem poligraf. Poligraf nije sudski postupak za koji imaš svedoke, kamere, niti je pouzdan, tako da je poligraf samo jedan od primera zloupotrebe i iskorišćavanja neobrazovanosti, na kraju krajeva i neupućenosti građana, za normalizaciju nečega što je zapravo veoma opasno.

Ministar policije je posle hapšenja izašao sa tezom da je ova grupa novi Zemunski klan i sada se ta teza dodatno razrađuje.

Ne možemo porediti dve kriminalne grupe, to je suludo, ali ‘ajde da vidimo.

U kojoj funkciji je ta paralela, koja dolazi pre svega iz vlasti?

Očigledno je da ova grupa Veljka Belivuka treba da bude iskorišćena za pokaznu vežbu iz navodnog obračuna sa kriminalom, za koji svi znamo da ne postoji. Kada su već morali da ih pohapse, onda će da dignu najveću moguću buku i iz toga će se izvući što više marketinga i za Aleksandra Vučića – a za koga bi drugog, jer sav marketing ide njemu. Meni je strašno žao ako su oni stvarno hteli da ubiju Vučića i bilo koga iz ove zemlje, ali u javnosti je pokazan lovački karabin iz kog u suštini i ne može baš toliko daleko da se puca, ni tako precizno. Nije to baš oružje današnjice, kao snajper. Snajperi su svemirske mašine koje ubijaju na 2 kilometra, rutinski, sa greškom od ±5cm bez vetra, jer imaju metke koji, ako te zakače po malom prstu, ti si mrtav. Ta priča je očigledno propaganda iako, naravno, sa nekim čiji mozak radi kao mozak Veljka Belivuka nikad ne možeš biti 100% siguran, naročito ako vidimo šta je ta grupa činila, kakve strašne stvari. Iz svedočanstava o Zemunskom klanu, pre svega policajaca koji su se njima bavili celu deceniju, mi saznajemo potpuno neverovatne stvari, pa i to da su ti kriminalci smatrali da su zakoni za ovce, a da su oni lavovi i da će uspeti da izbegnu bilo šta, uključujući  i metke, zatvor, policiju. Kada mozak izađe iz realnosti društvenih normi, ko zna kuda može da ode, ali mislim da Veljko Belivuk, za razliku od Zemunskog klana, nije bio ni toliko lud, ni toliko sposoban da se zaista zanosi time da će ubistvom da promeni vlast u Srbiji.