DruštvoIstinomer

Političari na Tviteru: Kako je krenulo, a kako ide

12. January 2021.
Od nedavne preteće reakcije Pokreta socijalista zbog lažnog naloga Aleksandra Vulina do vremena kada se Vuk Jeremić snagom ministarskog položaja branio od podsmeha, prošla je cela decenija ispunjena mukama domaćih političara da se izbore s raznim vidovima kritike na Tviteru i da od te mreže izvuku više koristi nego štete.
Twitter Fleets
Foto: Beta/AP Photo/Matt Rourke

Piše: Iva Đorđević

I onima koji nisu na Tviteru dovoljan je letimičan pogled na medije da im bude jasno koliko je ta društvena mreža važan deo političkog života u Srbiji. Politika je glavna tema srpskog tviterverzuma, a tvitovi su redovno građa političkih rubrika medija, najčešće tabloida, i to ne samo tvitovi političara, već i široj javnosti nepoznatih, često i anonimnih tviteraša.

Ta snažna uzajamna veza za posledicu je stvorila neophodnost postojanja na Tviteru za sve političke aktere, kao i one koji pretenduju to da budu. Mali je broj političara iz vlasti, poput Siniše Malog i Gorana Vesića, čija je procena, izgleda, da su im ostali kanali komunikacije, mediji i Fejsbuk, i bez Tvitera dovoljni za ambicije i pozicije koje imaju i žele. Ostali, čini se, mnogo češće iz nužde nego iz želje, bivstvuju na Tviteru – neki uspešnije, neki manje uspešno.

Istini za volju, političarima Tviter kao zajednica nije baš sklon, bez obzira na simpatije koje delom može imati prema nekome pojedinačno, te postojanje na Tviteru za političare uopšte nije lak zadatak. Suočavati se svakodnevno s mnogobrojnim kritikama, podsmehom (ironija i satira su osnovna “oružja” tviteraša), pa i uvredama i pretnjama, podnositi ih, procesuirati i reagovati na njih tako da se projektuje željena slika o sebi za većinu je nemoguća misija, koja se završi na sasvim neželjeni način.

Jeremić protiv Vooka

Prvi slučaj “reakcija političara na Tviter gone wrong” desio se u pradavna vremena Tvitera kada politika još nije bila njegova glavna preokupacija, a političari su na Tviteru još bili retkost i kada su, kako kažu Tviter starine, najpre LDP, a zatim DS, tek postavljali prve osnove tradicije koja će se kasnije razviti u raskošni običaj botovanja na Tviteru.

Te 2011. godine Vuku Jeremiću, tada ministru inostranih poslova, očito je zasmetalo postojanje satiričnog naloga @VookJeremic i podsmeh kome ga je taj nalog izlagao. Izabrao je da reaguje snagom svog položaja i angažuje državne organe da mu reše problem. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije saopštilo je da je podnelo zahtev Tviteru da ukloni “sporni” nalog i da je Tviter to i uradio. Tviteraši su tvrdili da to nije cela priča.

“U kontaktu sa nekoliko vlasnika tzv. „lažnih“ naloga, kao i sa nekim ministrima i poslanicima tviterašima, potvrđeno je da su se određene službe raspitivale za njihove tviter naloge, tj. proveravale su ko stoji iza njih”, izjavio je tada tviteraš Raša Karapandža.

Mediji su tvrdili da je Služba za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) pokrenula istragu o lažnim profilima srpskih ministara i Vlade na Tviteru.

„Uputili smo dopis administratorima Tvitera u kojem tražimo da se ovi lažni profili uklone, a podaci s njih zamrznu kako bi se sačuvalo sve što je pisano na njima. Objasnili smo da su preko tih profila zloupotrebljeni identiteti državnih funkcionera, a javnost obmanuta“, citirao je tada Kurir sagovornika iz MUP Srbije.

Ministarstvo spoljnih poslova negiralo je umešanost SBOK. Tviter je kao uslov za vraćanje satiričnog naloga postavio preimenovanje naloga, cela priča je došla i do Evropske komisije, a srpski Tviter produžio je dalje. Ne zaboravljajući slučaj Vuku Jeremiću, naravno.

Sinergija botova i tabloida

Promena vlasti 2012. donela je i bitnu promenu ponašanja političara na Tviteru. Nova vladajuća ekipa dala je Tviteru prvorazredan značaj; nije imala nameru ga posmatra i na njega reaguje sa strane, već se snažno posvetila delovanju na toj mreži. To je izrodilo disciplinovanu organizaciju, čiji su deo, sem stranačkih aktivista, sada poznatih pod imenom botovi, i političari vlasti. Ta organizacija postupa po zajedničkom planu i programu s “državnim” tabloidima. Takav način delovanja praktično je ukinuo lične reakcije političara na kritike i podsmeh. Na kritike se uzvraća po instrukcijama, centralizovano i često svim sredstvima, ne samo na Tviteru, već i van njega, što je iskusio tviteraš Raša Karapandža. Da, onaj isti koji je branio Tviter i od Vuka Jeremića.

U okviru reakcija se do sada nije dogodilo da Tviter ugasi neki nalog na zahtev državnih organa kao za vreme prethodne vlasti; da li zato što takvih zahteva nije bilo jer se više računalo na ostale oblike pritiska ili zato što je Tviter pooštrio kriterijume za takve mere, nepoznato je. To ne znači da Tviter nije gasio naloge i u ovom periodu – ugasio je samo u jednoj akciji osam i po hilada bot naloga koji su hvalili predsednika, delili linkove državnih medija i napadali opoziciju, sve sa iste IP adrese.

Od bloka do psovke

No, na stranu organizovana državna reakcija na Tviter, koja je tema za sebe, lične reakcije političara vlasti na Tviteru skoro da se ne mogu videti. Može se naslutiti da Ivanu Tasovcu, nekad ministru, a još pre toga tviterašu, teško pada disciplina i da se sa setom seća vremena kad je mogao da se ljuti na Tviteru po svojoj volji, ali ne izlazi iz okvira svog delovanja, ne ulazi u lične rasprave s brojnim kritikama i uvredama koje dobija, tek progunđa, ne obraćajući se nikom posebno, za svoju dušu.

Milenko Jovanov kao pomoć u držanju željenog kursa i održavanju discipline ne dozvoljava svima da odgovaraju na njegove tvitove, već koristi opcije da kontroliše ko na to ima pravo. To je radio i Vladimir Đukanović, pre nego je dramatično, u TV prenosu, ugasio Tviter nalog, “u znak protesta, zato što je to postala cenzorska mreža”. Kako mu to nije prvi put da gasi nalog, ne bi bilo iznenađujuće da se ponovo vrati.

Nalog koji donekle odskače od pravila kada su u pitanju političari vlasti na Tviteru, ili možda igra takvu ulogu, je Marijan Rističević, koji se u odgovorima ne libi ni da posegne za psovkama.

Sličan pristup ima i novopečeni ministar za brigu o porodici i demografiji Ratko Dmitrović.

Da duh Vuka Jeremića ipak nije sasvim iščezao iz političara aktuelne vlasti pokazuje skorašnje saopštenje Pokreta socijalista:

“Pokret socijalista upozorava javnost i medije da se na društvenoj mreži Tviter, po ko zna koji put, pojavio lažni nalog predsednika PS-a i ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina. ‘Ponovo je zloupotrebljen identitet Aleksandra Vulina na društvenoj mreži Tviter. Vulin nema zvaničan Tviter profil, nije prisutan na društvenim mrežama, niti će biti. Pokret socijalista podneće prijavu nadležnom Tužilaštvu, u cilju sprečavanja obmanjivanja javnosti, plasiranja neistina i širenja lažnih vesti’.”

Većina tviteraša nikad nije čula za lažni nalog Aleksandra Vulina, satirični nalozi inače nisu više u trendu na srpskom Tviteru, sem vanvremenskog Slobodana Miloševića nijedan nije aktivan ni popularan, ali Pokret socijalista časa nije časio u reakciji.

A ko ste vi da mi sudite?

Kada su opozicioni političari u pitanju, ni oni, nažalost, u velikoj meri nisu neosetljivi na kritiku na Tviteru, a još pritom nemaju stege u vidu discipline i organizacije koje ih sputavaju u delovanju, te su njihove reakcije vrlo raznolike.

Vuk Jeremić, sada kao opozicioni političar, ne reaguje na kritike, ne odgovara, da li zato što je naučio neke lekcije o Tviteru ili zato što UBPOK više ne bi reagovao na njegove zahteve kao nekad, nepoznato je. Neki kao reakciju biraju “BLOK!”, što je najblaža varijanta. Ipak, široko je prihvaćeno među tviterašima da se političarima piše u minus ukoliko tu opciju koriste, jer se od njih očekuje da moraju biti uvek spremni da saslušaju drugu stranu i daju joj mogućnost da im se obrati, za razliku od “običnih” tviteraša.

Za neke su psovke i vređanje na vređanje izabrana reakcija, što je takođe uobičajeno ponašanje tviteraša, ali nije prihvaćeno kao poželjno ponašanje političara na Tviteru.

Neki, pak, biraju da reaguju huškanjem na hajku kritičara. Iako je pozivanje istomišljenika da reaguju na tvit rašireno ponašanje tviteraša, opet isti kriterijumi ne važe za političare i “obične” tviteraše. Nije isto kad poziv na vendetu stiže od anonimne osobe, koja u maksimumu može da izazove pljusak uvreda i kritika na Tviteru i prijavljivanje naloga do gašenja, i od nekoga ko pretenduje da jednog dana bude državni zvaničnik.

Česta i na Tviteru izuzetno neomiljena reakcija je “PREDSTAVITE SE!”. Ona ostavlja utisak kombinacije samoljublja i nadmenosti (ja sam više vredan od tebe jer JAVNA SAM LIČNOST i NAPISAO SAM SVOJE IME) i neznanja i gluposti (ime na Tviteru ništa ne znači, svako može da napiše ime koje god hoće, nije dužan da ime bude tačno, niti iko očekuje da bude tačno). Naročito se kao bezobrazluk percipira kada u zemlji u kojoj se može očekivati odmazda državnih organa kritičarima na Tviteru, oni koji pretenduju da budu glas kritike traže predstavljanje, ne mareći što time potencijalno ugrožavaju one za koje se navodno zalažu.

Reakcija u kojoj se anonimnost predstavlja kao mana, prisutna je i kod političara vlasti, što smo videli na primerima Tasovca i Rističevića. Realno, tamo je i logičnija.

I na kraju, tu su ljubitelji verbalnog delikta, koji bi po kritičarima udarili Sudom. Prilično je jasno šta tviteraši mogu da misle o upotrebi državnih organa u odbrani povređene sujete i kakva očekivanja mogu da imaju od dolaska na vlast nekog sa takvim preferencijama.

Naravno, nijedno od opisanih ponašanja nije svojstveno samo političarima koji su dati kao primer, niti je jedini način njihovog reagovanja. Prisutno je i puno kombinovanja. Psovke, recimo, lepo idu s blokom, pa čak i zahtevom za predstavljanjem. Samo je otpornost na kritiku, izgleda, teško dostižna.

Članak je prenet sa portala Istinomer.

Članak je prenet sa portala Istinomer.

Share
Click