Arapski duh godine 2010.

Piše: Boško Jakšić

Oko šest meseci posle njegove smrti obišao sam grob Muhammeda Buazizija, mladića čije je samospaljivanje oborilo despotsku vlast u Tunisu i pokrenulo lanac događaja poznat kao Arapsko proleće, najmasovniju mobilizaciju ljudi u novijoj istoriji Bliskog istoka i Severne Afrike.

Sve je počelo 17. decembra 2010. kada se ulični prodavac voća i povrća u učmalom mestašcu Sidi Buzaid, 300 kilometara južno od prestonice Tunisa, sukobio sa komunalnom službenicom koja mu je oduzela kolica jer nije hteo da plati reket. Posvađali su se, ko zna šta je 26-godišnjak njoj rekao, a onda je pred svima dobio šamar. Od žene, što je u duboko tradicionalnom mestu užasno ponižavajuće.

Godine nakon donijele su nove mizerije

Pošto niko nije hteo da sasluša njegove žalbe, otišao je pred kapiju provincijskih vlasti, polio se benzinom i zapalio. Plamen nezadovoljstva siromaštvom, nezaposlenošću i represijom brzo se proširio pokrećući revolt po arapskom svetu od Egipta i Libije, preko Sirije, do Jemena i Bahreina.
Pobune su razotkrile da vladajuće klase, mahom vojne, nisu u stanju da naprave moderne države. Bile su, i ostale, daleko od svakodnevnog života “arapske ulice”.

Smrt mladog Muhammeda prisilila je tuniskog predsednika Zine el-Abidin Ben Alija da posle 23 godine vlasti pobegne za Saudijsku Arabiju, gde je umro 2019. Svrgnutom egipatskom “raisu” Hosniju Mubaraku se sudilo, ali je dočekao da ove godine bude sahranjen uz vojne počasti.

U Libiji, gde je kao i u Siriji revolucija bila manje spontana, a više indukovana spolja, harizmatičnog Muammara Gaddafija ubila je oktobra 2011. masa koja mu je dotle verno klicala. Predsednik Jemena Ali Abdullah Saleh borio se da ostane pri vlasti, ali je stradao od snajperskog metka 2017.

Da li je mermerna ploča u makiji tuniske pustinjske stepe postala grobnica u koju su milioni Arapa sahranili decenijske strahove? Radionica revolucije?

Godine od izbijanja Arapskog proleća donele su nove mizerije, građanske ratove, uspon radikalnih islamista, krvave demonstracije, migrantske i humanitarne krize. Pokazalo se da većina prvobitnih zahteva nije ispunjena.
Nema sumnje da su Arapi pre jedne decenije pokazali hrabrost. Ne dovodi se u pitanje spremnost mladih ljudi da se bore protiv brutalnih vlasti i kleptokratije, za više sloboda i pristojniji život. Hrabrost je neupitna, ali sposobnost da se organizuje, ujedini i popuni vakuum stvoren uklanjanjem autokrata jeste. To je oduvek bio ozbiljan izazov demokratskim promenama.

Revolucija ne znači da je država stvorena. Na njenim slabašnim temeljima uzdigli su se radikalni islamisti koji uništavaju nekada sekularna društva od Egipta, Libije i Tunisa do Sirije i Iraka. Ali, arapski despoti nikada se nisu previše brinuli zbog islamista znajući da će ih Zapad štititi kao manje zlo. Liberalna građanska misao bila je i ostala njihova noćna mora.

Malo šta je ostalo od revolucionarnog dinamizma. Slogan “hleb, sloboda i socijalna pravda” ugušen je u haosu i uništenju koje će uslediti. Desetogodišnji rezime Arapskog proleća teško da može da bude nazvan uspehom.
Neobični hibrid islamista, liberala i levičara koji je svrgao despote postavio je sebi cilj da organizuje slobodne izbore i izgradi institucije političke vlasti, ali pokazalo se da to nije dovoljno da se vodi država. Tunis, mesto rođenja Arapskog proleća, promenio je od tada osam vlada, a nijedna nije dobila dovoljno vremena da sprovede ekonomske i socijalne reforme.

Stvarani su vakuumi koje su, oslanjajući se na vojsku, počeli da popunjavaju klonovi srušenih despota ili korumpirane birokrate. Intervencije spolja i sunitsko-šiitsko rivalstvo stvorili su Islamsku državu, najagresivniji i najnasilniji militantni pokret savremenog doba. Islamisti su po čitavom regionu, ne samo u Siriji i Iraku, odvratili pažnju od gorućih problema koji su bili inicijalne kapisle Arapskog proleća.

Arapska solidarnost na najnižim granama

Opsednuta stabilnošću, Amerika je brzo našla nove miljenike preko kojih će da “promoviše demokratiju”. Stvarne promene, koje moraju da idu iznutra, nikoga nisu zanimale. Velike sile – ne računajući pasivnu Evropsku uniju – prisutnije su na Bliskom istoku nego ranije, a Rusija je rat u Siriji i Libiji iskoristila da se vrati u region iz koga je bila izbačena. Tokom protekle decenije pojavili su se novi igrači – poput Irana i Turske – koji imaju sopstvene ambicije.
Arapska solidarnost pala je na najniže grane otkako je i Izrael počeo da razbija jedinstvo zasnovano na istoj veri, jeziku i pismu. Režimi koji ne uspevaju da normalizuju odnose sa sopstvenim narodima normalizuju odnose sa jevrejskom državom.

Politička realnost savremenog Bliskog istoka ukazuje na to da se svaka kritička reč guši, da institucije figuriraju i da su parlamenti na nivou ranoislamskih “divana”, da su opozicije preslabe, da su sudstvo i mediji pod punom kontrolom, da su pokreti nezadovoljnika podeljeni i bez iskustva političke taktike i strategije, da su zatvori puni političkih protivnika.

Možda se spremnost za izlazak na ulice smanjila u strahu da će njihova zemlja podeliti sudbinu Sirije, Libije ili Jemena, ali eho Arapskog proleća nije sasvim utišao, pokazali su prošlogodišnji protesti u četiri arapske zemlje koje su se pre jedne decenije držale po strani.

Alžir je bio pasivan bojeći se ponavljanja građanskog rata 1992-2002. Posle 20 godina uspeo je da promeni vlast predsednika Abdelaziza Bouteflike. Varnica koja je u Sudanu tinjala pod represijom, pretvorila se u plamen u kome je nestao predsednik Omar al-Bashar.

Blokiran sektaškim rivalstvom šiita i sunita, Irana i SAD-a, i Irak je eksplodirao 2019. Ne prestaju krvave demonstracije u kojima ginu stotine ljudi koji protestuju protiv korumpiranih vlasti nesposobnih da sprovedu reforme i obezbede minimum uslova života svojim građanima. U Libanu je kulminiralo nezadovoljstvo feudalnim političkim sistemom.

Pandemija je zaustavila proteste, ali je razotkrila lomljivost mnogih režima čiji su vladari vreme korone iskoristili za jačanje autoritarne vlasti – dodatno obarajući poverenje javnosti. Vlastodršci misle da je lekcija naučena: kada se prošlog meseca na kairskom trgu Tahrir, mitskoj lokaciji revolucije, mladi Mohammed Hosni spalio iz istih motiva kao i Muhammed Buazizi u Tunisu deceniju ranije, režim je sprečio da se protest širi. Obeležavanja Arapskog proleća svuda su zabranjena. Dokle?

Nisu moćne servilne armije svemoćne, pokazalo se pre deset godina. Društveni i ekonomski uslovi koji su inspirisali Arapsko proleće danas su dramatično lošiji nego što su bili. Arapski svet ima najvišu stopu nezaposlenosti mladih do 24 godine – više od 30 procenata. Oni su umorni od starih modela. Imaju bolje obrazovanje od svojih očeva, ali manje prilika.

U sajber-svetu bez granica mladi ne dele opsesiju identiteta koju je imala generacija pre njih, ali kao i prethodnici žele transparentne vlasti posvećene građanima, a ne ličnom bogaćenju. Traže socijalnu pravdu, a ne nepotizam i korupciju. Nemi otpor širi se društvenim mrežama.

Milionima siromašnih i obespravljenih ukradena je decenija, ali oni, za razliku od svojih lidera, ne žele da zaborave Arapsko proleće. Kada Covid-19 bude obuzdan, nov talas demonstracija više je nego izvestan.

Do danas nije postignut konsenzus da li je Arapsko proleće imalo karakteristike revolucija poput onih u Francuskoj, Rusiji ili Kini. Možda Arapsko proleće nikada nije stiglo, možda je to bila revolucija rastućih očekivanja, ali nije izgubila svoju moć da šokira, iznenadi i zadivi. Duh godine 2010. i 2011. teško je vratiti u bocu. Tiranije nikada nisu stabilne.

Tekst je prenet sa portala Oslobođenje.